Зоран Стојиљковић

The aim of this paper is to identify, on the basis of an analysis of the causes, the course and effects of strikes in Serbia over the last three decades, the mechanisms by which society and trade unions have moved from self-management mythology to the defense of whatever wages and “decent, dignified work” as the maximum goal. The drama of the decay of labor and trade unions, as well as the crisis of society, is presented in three chronologically related acts. The first one describes the process of decay concealed behind the call for patriotism, a kind of socialist-patriotic deception. The second one is the democratic introduction of capitalism through “predatory privatization”. The current, third act, illustrates how neoliberal populism seeks to pacify any resistance of employees and autonomous unions by creating their surrogates through political clientelism and party employment.

У овом раду се проблематизује и анализира стање у коме су фрагментирани и ослабљени синдикати, суочени и са ерозијом радних права и даљим декомпоновањем запослених, остали и без јединствене платформе и без поверења и без поузданих политичких партнера. У фокусу анализе су различити механизми и алатке остваривања утицаја на процес политичког одлучивања. Основна идеја која се заговара је да синдикати треба првенствено да увећају своју интегративну моћ, повежу се/умреже са пријатељским организацијама цивилног друштва, формулишу своју политичку понуду и тако ојачају своју преговарачку моћ у односу на политичке актере и институције.

Разумевање и тумачења социјалне правде су предмет спорења управо зато што су импрегнирана, или још пре контаминирана, различитим интересним очекивањима и идеолошким значењима и учитавањима. У фокусу овога рада је питање одрживости различитих стратегија редуковања неједнакости унутар различитих поимања демократског и социјално кохезивног друштва. Рад је структуиран тако да његов први део покушава да пружи увид у различита разумевања социјалне правде и настојања њеног институционалног дизајнирања и примене. У другом делу се даје преглед актуелних покушаја заустављања раста неједнакости. Теза коју заступам је став да истовремена раширена постдемократска редукција демократије, поред увећања економских неједнакости води и ерозији правне и политичке једнакости. Последично, већ опако неједнак свет завршава уместо у утопији праведног друштва у њеној дистопијској карикатури.

Већ четврт века дуго трајање транзиције у Србији, њен спирални, на моменте чак инволутивни ток захтева да се анализирају основне, дубинске линије унутрашњих подела и расцепа, али и сет спољних фактора који одређује у знатној мери, како ток и ефекте претходних подела и сукоба, тако и будући развој. При томе централна, регулативна улога сфере политике у транзиционим друштвима просто намеће питање начина трансфера и прераде кључних социјалних подела и разлика у политичке пројекте, спорове и конфликте. За политичко-социолошки приступ кључну дилему и изазов представља одговор на питање у каквој су међусобној вези социјални статус и припадност грађана , сет темељних политичко-културних вредности које деле и њихова политичка и партијска идентификација. Висок степен корелације између ових димензија групних идентитета ишао би у прилог тврдњи да су партије и партијски систем у великој мери институционализовани и стабилизовани. Аутори понуђени хипотетички оквир тестирају на примеру социјалних и политичких (не) при­лика у Србији.

Рад разматра степен идеолошке диференцијације између релевантних партија на политичкој сцени Србије са циљем да тестира хипотезе о фазама структуирања и институционализације партијских система које су засноване на схватању да се партијске сцене посткомунистичких друштава формирају по релативно хомогеној путањи која подразумева постепен прелазак са великих идентитетних питања ка класичном социо-економском профилисању. Хипотезе се тестирају квалитативном анализом садржаја изборне кампање за председничке, парламентарне и локалне изборе у Србији 2012. године имајући у виду да се управо у току изборне кампање партије труде да искористе повећану пажњу јавности и да формулишу идеолошке и програмске платформе које ће их разликовати на партијској сцени. Резултати анализе показују да се политичке партије у Србији не разликују значајно на социо-економској равни, односно да још увек није дошло до институционализације партијског система, док je и даље најјаснија подела и идентификација партија на равни традиционализам-модернизам.

У раду настојимо да, нарочито у постизборној атмосфери њеног пораза, аналитички разложно и „хладно“ одговоримо на политички и вредносно високо контаминирано питање о актерима и шансама „социјалдемократске“ левице у Србији. Пошавши од минималног заједничког одређења умерене левице, за одговором трагамо одгонетајући три кључне загонетке. Прву чини дилема у којој је мери социјалдемократија прихваћена као културна и вредносна преференција у српском друштву. Друго питање обухвата контроверзе око тога ко чини и/или треба да чини социјалну базу социјалдемократије у Србији. И најзад, трећу, кључну и стратешку „организациону“ загонетку садржи питање да ли је могућа еволуција од (фрагментираних)  партија, али и синдиката и других организација цивилног друштва, ка јединственом покрету. На крају, као неку врсту одговора, или тек идеалтипског модела, нудимо пет теза о делатној посткризној социјалдемократији.