ЈАВНОСТ И РАЦИОНАЛНОСТ

Др Милена Пешић

Сажетак

Основни интерес овог рада представља успостављање релација између две темељне категорије друштвене и политичке мисли – јавности и рационалности. Категорија рационалности везује се за парадигму укупног процеса модернизације западне цивилизације. Међутим, рационалност се у савременим тумачењима феномена све више показује као извориште бројних контроверзи; тако се ова категорија јавља као тачка размимоилажења потпуно опречних проблематизација у пољу социолошких и друштвених наука. Почев од веберијанског виђења рационализације као незаустављивог процеса развоја западне цивилизације који води пуној доминацији бирократских суперструктура над појединцем, преко хабермасијанских концепција комуникативне рационалности остварене кроз дискурзив но образовање политичке воље, преко фукоовских тумачења која разбијају хомогени појам рационалности издвајаући њене посебне видове генерисане из релација знања и моћи и инструментализоване у циљу остваривања моћи скривене иза научног и других дискурса који се у јавној сфери боре за престиж у дефинисању стварности, њених кључних проблема и њихових решења.

Референце

1. Бенхабиб, Ш., „Од проблема просуђивања до јавне сфере“, Заточеници зла: завештање Хане Арент, Београдски круг, Центар за женске студије, стр.2002.
2. Бер, В., Увод у социјални конструкционизам, Zepter Book World, Београд, 2001.
3. Бригс, А., Колби, П., Увод у студије медија, Clio, Београд, 2005.
4. Whipple, M., „The Dewey-Lippmann Debate Today: Communication Distortions, Reflective Agency, and Participatory Democracy“, Sociological Theory 2, 1998.
5. Духачек, Д., О. Савић, Заточеници зла: завештање Хане Арент, Београдски круг, Центар за женске студије, стр.2002.
6. Ђорђевић, Т., Политичко јавно мнење, Београд, Удружење инжењера и техничара, 1989.
7. Кант, Е., Слобода и ум, Београд, издање часописа Идеје, Београд, 1974.
8. Ku, A. S., „Revisiting the Notion of <Public> in Habermas Theory To­ward a Theory of Politics of Public Credibility“, Sociological Theory 18/2, July, 2000, pp. 217-240
9. Ku, A.S., „Boundary politics in the Public Sphere: Openness, Secrecy, and Leak“, Sociological Theory, Vol 16, No2 July, 1998, pp172192
10. Ле Бон, Г., Психологија гомиле, Алгоритам, Београд, 2005.
11. Лиотар, Ж.Ф., Раскол, Сремски Карловци, 1991.
12. Lippmann, W, Javno mnijenje, Naprijed, Zagreb, 1995.
13. Милс, Р., ,Елита власти, Плато, Београд, 1998.
14. Московиси, С., Доба гомиле 1, 2, Чигоја штампа Београд, 1997.
15. Миливојевић, С., „Јавна сфера, медији и јавност“, Реч 10, 2001.
16. Миливојевић, С, „Идеолошки рад медија”, НСПМ VIII, 1-4
17. Mah, H, „Phantasies of the Public Sphere: Rethinking the Habermas of Historians“, The Journal of Modern History, Vol. 72, No.1 (Mar. 2000), pp. 153/182
18. Osborne T., Aspects of Enlightenment, Social theory and the etics of truth, Reason, truth and criticism, 15-35, UCL Press, 1998.
19. Павићевић, Ђ., Јавност, “Критички појмовник цивилног друштва (I)”, Група 484, Београд, 2003.
20. Пери, М., Интелектуална историја Европе, Clio, Београд, 2000.
21. Price, V, „On the Public Aspects of Opinion: Linking Levels of Analy­sis in Public Opinion Research“, Communication Research, 15, 659-679, 1988.
22. Saccamano, N., „The consolation of Ambivalence Habermas and the Public Sphere“, MlN, 106, No. 3, German Issue. (Apr. 1991), pp. 685/698
23. Smart B., Michel Foucalt, Revised Edition, Rautlage, London – New York, 2004.
24. Tokvil, A, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2002.
25. Томић, З., Комуникација и јавност, Чигоја штампа, Београд, 2004.
26. Фуко, М., Историја лудила у доба класицизма, Нолит, Београд, 1980.
27. Хабермас, Ј., Јавно мнење, Култура, Београд, 1969.
28. Хабермас, Ј., “Рационлност и политика”, Српска политичка мисао, 1996, 1-4
29. Habermas, J, „Further Reflections on the Public Sphere“, u: Habermas and Public Sphere, Calhoun C. (ed.), MIT Press, Cambridge, Massachusetts& London, England, 1992.
30. Хајек, Ф. А., Пут у ропство, Global book, Сремски Карловци, 1997.
31. Хобзбаум, Е., Доба екстрема, Дерета, Београд, 2002.
32. Horkheimer, M., Adorno, T., Dijalektika prosvetiteljstva, Sarajevo, 1989.
33. Hohendahl, P., „Critical Theory, Public Sphere and Culture. Jur­gen Habermas and his Critics“, New German Critique, Winter79 Issue 16, p89, (89-118) 30p;
34. Шушњић, Ђ., Дијалог и толеранција, Чигоја штампа, Београд, 1997.