Емануел Оди
ЏИХАДИЗАМ У ПОДСАХАРАСКОЈ АФРИЦИ: СПЕЦИФИЧНЕ ОДЛИКЕ И ПРОЦЕНА ПРЕТЊЕ
Предмет истраживања у раду представљају активности џихадиста на простиру тзв. Црног континента. Аутори најпре пружају кратак историјски преглед развоја џихадистичке идеологије на глобалном плану, након чега следи детаљније испитивање њених специфичних манифестација у Подсахарској Африци. Истражујући ову тему, главни циљ био је да се идентификују јединствене карактеристике и изазови које ова претња представља у поменутом региону. У оквиру студије коришћен је модел који је првобитно развио Џефри Предмор 2011. године за анализу побуњеништва на Северном Кавказу. Он укључује три кључна аспекта која су теоретичари идентификовали као неопходна за успех побуњеништва: ниво воље укључених актера за постизањем зацртаних циљева (висок степен воље за победом или одсуство/недовољан степен воље); избор стратегије укључених актера (директна, индиректна или комбинована стратегија); и обим екстерне подршке укљученим актерима (значајна спољна подршка, ограничена спољна подршка или одсуство спољне подршке). Истраживање је засновано на методологији анализе садржаја, уз коришћење разноврсних извора података, укључујући званичне извештаје релевантних међународних организација, утемељене научне публикације реномираних аутора из дате области и новинске чланке. Аутори су закључили да свети ратници у Подсахарској Африци поседују снажну одлучност да остваре своје циљеве на локалном нивоу. Међутим, њихова снага воље има тенденцију да се смањи када су у питању глобалне амбиције. Када је реч о одабиру префериране стратегије, установљено је да су афрички џихадисти усвојили првенствено индиректан приступ. Они фаворизују герилски начин ратовања, који се показао као веома ефикасан у постизању замишљених циљева. Изузетак представљају високо структуриране оружане групације које повремено користе директну стратегију – конвенционални војни приступ – али не у значајној мери. Коначно, у контексту спољне подршке афричким џихадистичким групама, примећено је да она постоји. Међутим, иста не потиче од глобалне борбе џихадиста против неверника. Уместо тога, она открива симбиотски однос између локалних милитантних група и међународних терористичких организација попут Ал-Каиде и Исламске државе, вођен обостраном користи и заједничким циљевима. Основна претпоставка да подсахарски џихадисти представљају изразиту претњу међународно признатим државама на поменутом континенту и да би потенцијално могли да оснују некакв ентитет сличан Исламској држави у Подсахарској Африци, делимично је потврђена. Иако поседују снажну вољу, добро разрађену стратегију и ограничену спољну подршку за постизање својих циљева, мало је пак вероватно да ће у блиској будућности моћи да успоставе нешто попут калифата. Па ипак, у областима где су афрички свети ратници значајно утврдили своје положаје, они ефективно функционишу као алтернатива легитимно изабраним властима. Манипулишући ситуацијом у којој влада друштвена дискриминација, политичка маргинализација, спор економски развој и насиље које врше регуларне оружане снаге, они су успели да створе својеврсне парадржавне ентитете, заоштравајући при том (међу)етничке сукобе.
