Изабери језик:

Слободан M. Радојевић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Војнa академијa, Универзитет одбране у Београду

ХЛАДНИ РАТ И ДРЖАВОЦЕНТРИЧНИ КОНЦЕПТ БЕЗБЕДНОСТИ: ИСКУСТВА И ПАРАЛЕЛЕ

У раду се обрађује тема Хладног рата као посебног система међународних односа у периоду од 1945. до 1991. године, концепт безбедности и односи великих сила и блокова. Структура међународног система током Хладног рата била је биполарна, пошто није било довољно јаких других великих сила да организују мултиполарни систем. Постојале су и државе које су биле изван домашаја суперсила, али је преовлађујућа структура међународног система била биполарна. Процедуре које су биле опште прихваћене су застрашивање (одвраћање) и управљање кризама да не би ескалирале у нуклеарни сукоб ширих размера. Хладни рат као посебан међународни систем оличен је доминантним оквиром у коме се организују и дешавају међународни послови али и унутрашња политика, који не обликује све али обликује многе ствари. Концепт безбедности у Хладном рату био је државоцентрични. Аутори стога анализирајући Хладни рат и државоцентрични концепт безбедности закључују да се данас у време мултиполарног света појављују његови „обриси“, а каткад се стиче утисак да још увек траје са свим својим обележјима и принципима. У години у којој се обележава тридесет година од званичног краја Хладног рата (распад СССР децембра 1991. године) аутори скрећу пажњу научне и стручне јавности на важност његовог проучавања и резимирање искустава и паралела.

периодика

ОДНОС ПОЛИТИКЕ И СТРАТЕГИЈЕ: РЕАФИРМАЦИЈА СТРАТЕГИЈСКИХ СТУДИЈА?

Рад усмерава пажњу научне и стручне јавности на значај проучавања стратегије и обнављање стратегијских студија. Аутор полази од претпоставке да је стратегија нераскидиво повезана са политиком и да је проучавање, исправно тумачење и примена принципа и начела ове науке и вештине линија опстанка, али и просперитета и националног уздизања држава. Притом, у раду аутор стратегију посматра као науку и вештину употребе остварених победа за постизање циљева политике. Приказан је теоријски оквир стратегије и велике стратегије, њихови чиниоци и сфера (поље) примене. Велика стратегија се приказује као највиши тип стратегије која усклађује и усмерава све ресурсе државе и тако обезбеђује њен опстанак у међународним односима. Представљена је синергија и прожимање стратегије, велике стратегије и политике у миру и рату. Аутор закључује да су стратегија, велика стратегија и политика тесно повезане, као и да доносиоци политичких одлука и команданти морају до детаља познавати њихове односе и законитости. Такође, аутор истиче потребу проучавања стратегијских студија и указује на њихову обнову у будућности. Наиме, према ауторовом мишљењу у светлу „убрзаних“ међународних односа са учесталим сукобима, ратовима и интервенцијама, стратегијске студије имају задатак да расветле бројна питања употребе војних и невојних снага.

ç