Нада Г. Новаковић

Транзиција српског друштва од реал-социјалистичког система ка капитализму траје три деценије. Велики број истраживача ове појаве разликују два потпериода. Први је од 1990. до 2000. године, а други траје до данас. Сам појам „транзиција“ је вишезначан и вишеслојан и још нема опште социолошке теорије транзиције. Изучавали су је економисти, социолози, демографи, историчари, политиколози и други, У овом раду користе се резултати њихових истраживања и друга релевантна статистичка и искуствена грађа. Социолошки приступ друштвеним променама и процесима дезинтеграције радничке класе полази од претпоставке да су оне системски, структурно тј. класно детерминисане. То се настоји доказати анализом карактеристика друштва у транзицији и најважнијим правцима раслојавања радничке класе. На крају се закључује да су примењени модел развоја и реформи довели до стварања друштва на периферији Европе и капиталистичке привреде (Immnuel Wollerstein). Аутор полази од претпоставке да су за то најважнији процеси приватизације, којима се мењала основа друштвене структуре. Последице су: раст неједнакости, сиромаштва, незапослености и стварање размрвљене радничке класе, конфузне емпиријске класне свести и без аутентичних синдикалних и партијских организација. У раду се уз метод анализе и синтезе користи и компаративни метод, што омогућава поређење наведених појава у дужем периоду.

У раду се разматра однос између глобализације, десуверенизације и промена на тржишту радне снаге. У првом делу указано је на противречности глобализације и њене последице. Истакнуте су, у кратким цртама, промене у радном законодавству и стварном положају радне снаге у земљама капиталистичког центра и периферије. Други део се односи на слабљење моћи националне државе и социјално раслојавање радничке класе и средњих слојева. Ту су анализе о улози синдиката, радног законодавства и над/националних институција у стварању „флексибилног“ тржишта рада. Наглашено је да владајуће класе и елите у транзицији (тј. Србији) делују у интересу глобализованог крупног и страног капитала. Најважније одлуке су против интереса радничке класе (модел транзиције и приватизације нпр.), која није нашла адекватан модел да заштити своје класне интересе. У трећем делу, социолошки се анализирају односи капиталистичке и радничке класе у данашњој Србији. Наводе се основни подаци о природи и структури „компрадорске буржоазије“ и десуверенизацији националне државе у обла­сти радног и социјалног законодавства. Закључује се да је национална држава у великој мери укључена у глобализацију. Моћне државе капиталистичког центра намећу јој интере­се, продубљују сиромаштво, неједнакости, сукобе и уништавају ресурсе.

У овом чланку аутор истражује положај жена на тржишту рада у Србији. Посебна пажња је усмерена на положај жена у запослености и незапослености, и положају жена на тржишту рада у неким другим друштвима у транзицији. Иако је уопште било много позитивних промена у положају жена на тржишту рада дугорочно посматрано, посебно у пред-транзиционом периоду, многи показатељи указују да је поло­жај жена још лошији у односу на мушкарце: удео же­на у економској активности и запослености је мањи, стопа незапослености жена је већа, жене просечно дуже чекају запослење, концентрација жена у типич­но женским професијама је још веома висока. Главна теза је доказана: жене у друштву у транзицији су маргинализоване и фрагментиране. Оне још морају да усклађују породичне обавезе са радним обавезама. Ново радно законодавство и промене у здравственом, пензионом систему и социјалној сигурности воде ка нестандардном запошљавању жена и нижим зарадама.

У овом раду аутор социолошки описује и објашњава однос политичких и синдикалних елита на крају процеса транзиције Србије. Посебно се указује на најважније факторе који су допринели зближавању интереса ових елита почетком 2012. године, тј. пред парламентарне и друге изборе. Први део чланка посвећен је (не)модернизацијским потенцијалима политичке елите и њеном односу према мануелним радницима. Описују се појмови транзиције, приватизације, настајања друштва капиталистичке периферије. Већина синдикалних централа је прихва­тила неолиберални концепт развоја и приватизације. На тај начин су маргинализовале и себе и чланство које представљају. Највећи добитници транзиције су политичке и економске елите. Оне су срж нове капи­талистичке класе Србије. Мануелни радници и делови средњих слојева су највећи губитници транзиције. У другом делу рада истражују се стратегије деловања синдиката у времену светске економске кризе, по­себно у Србији. Истакнуте су следеће појаве: разједињени и сукобљени синдикати, блискост синдикалних лидера са политичким странкама и послодавцима, непостојање стратегије синдиката у новим условима, сукоби у синдикатима, несолидарност, губитак угле да, чланства и друштвене моћи. Ово је праћено масов ним губитком посла, сиромаштвом, социјалним неједнакостима, сукобима и сиромаштвом већине радника и осталих грађана. У закључку рада аутор је нагласио да је у Србији на­стало друштво капиталистичке периферије, без аутентичних синдиката и јаком утицају политичких странака на њих. За то кривицу сносе актуелне политичке и синдикалне елите.

Рад се бави глобалном кризом, радничким штрајковима и протестима грађана у свету у периоду 2010-2014. година, тј. током ширења и продубљивања кризе. На почетку је кратак осврт на различита схватања суштине, димензија, актера и најважнијих последица кризе. Указује се на вишедимензионалност светске кризе и потребу да се она интердисциплинарно истражује. Централни део текста представља социолошка анализа реформи радног законодавства, тржишта рада, пензионог система и социјалне политике. За сваку од тих области наводе се најважнији резултати истраживања узрока, динамике, учесника и последица радничких штрајкова и грађанских протеста. Полазна теза је да неолиберални модел глобализације највише штити интересе крупног светског капитала. Они су главни узроци светске кризе, а средњи и доњи слојеви и класе највише трпе њене последице. То се доказује анализом штрајкова и протеста грађана, односом послодаваца, државе и јавности према њима. На крају, аутор закључује да су штрајкови и протести грађана мање ефикасни на крају него што су били на почетку посматраног периода.