Мирјана Радојичић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /
Искуство

Институт за политичке студије

Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду

Едукација

Факултет политичких наука Универзитета у Београду

Докторске студије

2009

Филозофски факултет Универзитета у Београду

Магистарске студије

1995

Филозофски факултет Универзитета у Београду

Основне студије

1987

Др Мирјана Радојичић је научни сарадник у Институту за политичке студије. Бави се проблемима међународне политике и међународне етике с посебним освртом на међународну политику третирања еx-југословенске кризе. Из тих и сродних им дисциплина објавила је две монографије (Интереси и морал у међународној политици: случај распада/разбијања СФР Југославије, Просвета, Београд, 2013. и Историја у кривом огледалу: невладине организације у Србији и политика интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд, 2009.) и шездесетак текстова различитих жанрова. Приредила је зборник радова о животу и делу српског политичког и социјалног филозофа Светозара Стојановића. Рецензент је текстова за часописе Сyнтхесис пхилосопхица и Филозофска истраживања. Повремено се бави и преводилачким пословима.

периодика

ПРАВДА И МОЋ: ПОУКЕ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ТРИБУНАЛА ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Предмет текста је заоставштина Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију сагледана у светлу чињенице да ова правосудна институција ускоро окончава свој више пута продужавани мандат. Ауторка се у раду осврће на више аспеката њеног вишедеценијског пословања који јасно осведочавају преваленцију политичких над правним и моралним мотивима њених оснивача и финансијера. Реч је, најпре, о казненој политици Трибунала о којој ауторка говори „тврдим“ и неумољивим језиком бројки. Она се потом осврће на практично-политичке реперкусије речене политике МКТБЈ-а, доводећи их у везу са текућим геополитичким редизајнирањем простора постјугословенског Западног Балкана. У наредном делу рада тематизован је проблем међунационалног помирења којем је, декларативно узев, Трибунал требало да допринесе. Закључак ауторке је да је својом досадашњом интервенцијом у међунационалне односе на просторима некадашње заједничке државе МКТБЈ створио више претпоставки за обнављање сукоба у ближој или даљој будућности, него за стабилан и трајан мир у једном разореном и крвљу пренатопљеном региону.

периодика

КРАЈ ХЛАДНОГ РАТА, ВЕЛИКА СИЛА И ГЕОПОЛИТИКА ПРИРОДНИХ РЕСУРСА - Прилози за једну студију случаја

У тексту се полази од увида да су експоненцијални раст броја становника на Земљи, исцрпљеност природних ресурса, и борба за привилеговану позицију у дистрибуцији њиховог остатка, представљали кључне детерминанте геополитичке и геоекономске стратегије једине актуалне велесиле на планети у постхладноратовском раздобљу њене спољне политике. На примеру ратова против Ирака и Авганистана, али и снажног инволвирања у догађања у арапском свету током 2011. године („арапско пролеће“) ауторка тестира своју хипотезу дa je моралистички интониран дис­курс којим су ови амерички спољно-политички акти у јавности били легитимизовани („борба против тероризма“, „успостављање поретка демократије“, „заштита угрожених људских права“) представљао, заправо, реторичку камуфлажу оних аутентичних, енергетско-интересних мотива са којима су им САД и њихове западно-европске савезнице прибегавале. Са сличним мотивима актуални глобални хегемон je, према налазима овог истраживања, упливисао и на догађања на просторима Косова и Метохије, која су окончана окупацијом, доцнијим сепарирањем од остатка српског државног организма, а потом и међународно-правним субјективизовањем ове некадашње српске покрајине. Закључни део текста је својеврстан пледоаје ауторке за нове и радикално другачије обновљиве видове енергије, мање девастирајуће по човеково, животно важно, природно окружење, али као потенцијални разлози за ратне сукобе међу државама и њихову трку у наоружавању, и по изгледе за његов врсни опстанак на планети у једном непосреднијем и ургентнијем смислу те речи.

периодика

У СЛУЖБИ ПОМИРЕЊА ДОНЕДАВНО ЗАРАЋЕНИХ НАРОДА ИЛИ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ УЗРОКА ЊИХОВОГ СУКОБЉАВАЊА?

У тексту ауторка покушава да идентификује основне узроке неуспеха, или, прецизније узев, само делимичног успеха западно-балканског цивилног друштва, односно невладиних организација као његове кључне организационе форме, у процесима помирења и обнављања сарадње између донедавно зараћених ех-југословенских народа. Кратком анализом њиховог једноиподеценијског деловања, она их налази у њиховој већим делом тенденциозној, пречесто редукционистичкој, а неретко и експлицитно фалсификаторској интерпретацији ех-југословенског случаја, уместо његовог декларисаног хуманитарног и пацификаторског третирања, као самонаметнутој мисији за коју су исте имале премало стручних квалификација, a превише крипто-политичких и профитерских мотива. Као такве, оне су, сматра ауторка, више доприносиле моралној конфузији, социјалној дестабилизации региона и даљем групно-психолошком дистанцирању наpoдâ који га насељавају, него њиховом жељеном помирењу као претпоставци продуктивне сарадње и сигурног напредовања вишегодишњим ратовима девастираног простора на којем живе. Што јасније рефлектује ове депримирајуће ефекте свог досадашњег деловања и што пре пристане на редефиницију своје, до сада углавном погрешно конципиране мисије, односно њено свођење у границе декларисаног и друштвено очекиваног, тим пре ће, закључак је ауторке, локални невладин „сектор“ почети увећавати свој невелики социјални кредибилитет и постајати респективан фактор разрешења вишедеценијске политичке „енигме“ простора Западног Балкана.

периодика

МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ ТРИБУНАЛ ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ - ИЗМЕЂУ КАЖЊИВОСТИ И ИСПЛАТИВОСТИ РАТНОГ ЗЛОЧИНА

Предмет рада су етички аспекти деловања Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију („Хашки трибунал“). Своја разматрања ауторка започиње увидом да су напори човечанства да хуманизује рат као per definitionem убилачку људску делатност стари готово два века. Њихов смисао је био да се смање непотребна и војно нецелисходна страдања превасходно цивилног становништва, забрани нечовечно поступање према заробљеницима, обуздају прекомерна разарања материјалних добара, речју, дефини­ше одређена, макар и минималистички конципирана, етика ратовања, која би начелима човечности огра­ничила разорне потенцијале овог, најдеструктивнијег међу свим облицима међуљудског одношења. Трећи у релативно кратком низу институционализованих на пора човечанства у том правцу представља МКТБЈ. У централном делу рада ауторка указује на неке карактеристике деловања овог института међународне правде који озбиљно доводе у сумњу декларисану међународно-моралну мотивацију његових оснивача и финансијера. Анализом неколико случајева пред њим оптужених појединаца, чији елеменати добро илуструју тај увид, она закључује да Трибунал неће значајније допринети афирмацији идеје међународне правде, већ ће пре учврстити уверење у њену релативност, односно сумбисивност интересима моћних који су се у једном историжском тренутку преклопили са интересима неких од бројних актера једног комплексног балканског државно-територијалног разграничења.

 

периодика

МИРОВНЕ МИСИЈЕ ОУН НА ПРОСТОРИМА EX-ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПРОБЛЕМ НЕПРИСТРАСНОСТИ МЕЂУНАРОДНОГ МИРОВНОГ ПОСРЕДОВАЊА: СЛУЧАЈ МИРОВНЕ МИСИЈЕ У БИХ

Aуторка у раду тематизује деловање међународних мировних мисија ОУН на подручју  ex-Jугославије од почетка деведесетих година протеклог века наовамо. Oна полази од становишта да је њихов међународно-етички смисао садржан у очувању и унапређењу мира, oдносно минимализовању могућности обнављања сукоба који су претходили његовом успостављању. Приврженост међународног мировног посредовања том начелу ауторка пропитује на примеру мировног мисионарства на подручју некадашње југословенске републике Босне и Херцеговине. Aнализом његових карaктеристика она закључује да је заговарајући афирмацију духа уместо слова Дејтона, међународна заједница са САД на челу, вршила темељну ревизију уместо доследне имплементације његових споразума, а мировна мисија ОУН у том прегнућу одиграла улогу кључног и незаобилазног агенса. Kao таква, својим деловањем на подручју Босне и Херцеговине, она је, сматра ауторка, пре била у функцији разрешавања кризе у корист једног њеног, од самог почетка фаворизованог актера, него у служби њеног доследног и трајног пацификовања, чиме је нарушила један од кључних међународно-етичких принципа  мировног посредовања као таквог – непристрасност, односно неутралност према свим сукобљеним странама, а уместо минимализовања могућности њиховог поновног конфронтирања, oбeзбeдилa му снажне претпоставке.

периодика

СРБИЈА И ЕВРОПСКА УНИЈА - ЕТИКА ЈЕДНОГ МЕЂУНАРОДНО-ПОЛИТИЧКОГ ОДНОСА

Предмет рада је однос Србије и Европске уније сагледан из међународно-етичке перспективе. У њему ауторка покушава да укаже на континуитет евро-америчке, интересима а не вредностима усмераване политике према овој некадашњој југословенској републици и њеном већинском народу. У централном делу рада она се бави ставом Европске уније према сложеном и вишедеценијском косметском питању, покушавајући да докаже да он као такав представља континуитет дводеценијског недоследног односа већег дела европских држава према српском државно-територијалном питању. Став који ауторка заступа јесте да је пристајањем на формирање и стабилизовање једне нове, на српској територији настале државе, Европска унија, заправо, преузела улогу медијума прекоокеанских настојања да се циљ сецесије Косова, проглашеног за простор од посебног америчког националног интереса и стога легитимног утицаја обави, у међународно-политичком смислу, што „безболније“ У закључном делу рада ауторка указује на могуће последице које би начин решавања овог важног регионалног државно-територијалног питања могао имати по стабилност Западног Балкана у ближој или даљој будућности.

периодика

ОД ПОСРЕДНИКА У ОПШТЕЊУ ДО ФАКТОРА ИСХОДА РАТОВА - ЗАПАДНИ МЕДИЈИ МАСОВНИХ КОМУНИКАЦИЈА И ЕХ-ЈУГОСЛОВЕНСКА КРИЗА

Западно-европски и амерички медији масовних комуникација су били један од значајнијих инструмената спољног интервенисања у ex-југословенску ратну драму током свих петнаестак година њеног трајања. Њиховом елаборирању сложеног ex-југословенког случаја посвећен је овај рад. Он почње ауторкиним увидом да западно-медијска ефикасност у претходно назначеном смислу не може бити ваљано схваћена изузме ли се из ширег склопа етички веома спорних карактеристика медијског функционисања Западних друштава у свеколиком модерном добу. Тим карактеристикама ауторка се бави у уводном делу рада, а потом се усредсређује на западно-европску и америчку комуникологију ex-југословенске кризе. Изводима из Западних штампаних и електронских медија она илуструје становиште да су исти све време трајања кризе имали улогу једне од зараћених страна која се, како су приметили неки аутори, није ни приказивала као неутрална и непристрасна. Kao таква, западна масовна општила су се, закључује ауторка, уместо у службу истине о комплексним западнобалканским међуетничким сукобима дуге и сложене предисторије, ставила у службу политичких интереса својих држава и интереса оних унутрашњих актера ex-југословенске кризе који су се с онима првима преклапали.

ç