Јелица Стефановић-Штамбук

The People’s Republic of China’s (PRC, China) unflinching stance throughout the ongoing Russian-Ukraine conflict has raised many eyebrows and provoked diverse reactions. The lingering question in different quarters is why China acts as it does and with what intentions. Once again, one troubling international turmoil was laid at the Chinese doorstep, almost turning into “China’s dilemma”. The starting assumption is that PRC’s conduct shows an unswerving strategic orientation toward “building a community with a shared future for mankind” (建设人类命运共同体) through persistent diplomatization. Diplomatization is a distinct process of containing grave security problems by making them a matter of diplomacy. Current analysis falsifies this starting proposition through conceptual inquiry into key actions and documents in China’s diplomatic and political relations with Ukraine in the period from the establishment of the strategic partnership in 2011 up to the head-start of diplomatization of the convoluted Russia-Ukraine conflict by the Global Security Initiative in April 2022. A strong diplomatization pattern is found, showing that China’s stand regarding the Russia-Ukraine conflict is a case of diplomatized security concerns as a trigger for the head-started diplomatization of global security. China consistently pursued conceptualization and persuasion to dispel insecurities and contain warfare and ensuing global disturbances through conversation and deliberation focused on boosting major joint leaps for transforming obsolete modes of governance structures to becoming aligned to the manifest direction of epochal change. Furthermore, China’s global security outlook is firmly anchored in the national security concept.

Аутор пише о дипломатској личности Европске уније у светлу европских интеграција. Сматра да је у међународним односима значајан фактор европске дипло­матије у решавању међународних спорова у Европи и шире.

Рад се бави оствареним разумевањем региона као “покретачке силе светске политике” у “новом” међународном региона­лизму. Предочени су остварени налази “новог” међународног регионализма и издвојене кључне потврде које је скуп теорија и праваца истраживања под тим “именом” приложио извођењу ре­гиона до новог “трећег” нивоа анализе светске политике, битног градива глобалног поретка и стварних међународних односа, односно самог предмета научног проучавања стварности стварних међународних односа. Прво су саопштена носећа становишта “новог” међународног регионализма о значају региона као пред­мета проучавања. Затим су у подвучене разлике између разумевања глобализације и регионализма као покретача светске политике. Представљени су покушаји новог регионализма да ради сазнајне плодотворности избегне “кљусу” деобе та два неодвојиво спрегнута процеса. Изнети су у том оквиру резултати спроведених теоријска настојања Базана и Вивера, на једној, и Питера Каценстајна, на другој страни, да се свет посматра као свет региона, увиђањем спрегнутости глобализације и регионализма, а не отцепљености једног процеса од другог. Кратки преглед основних појмова “но­вог” проучавања међународних региона дат је у трећем делу рада. Прегледном осветљавању најважнијих питања светске политике из угла “новог” међународног регионализма посвећен је завршни део. Понуђен је закључак да успостављајући проучавање региона, као особеног слоја у склопу глобалне владавине, “нови” међународни регионализам пружа свежи доток знања целокупним међународним студијама о томе како се данас прави светска политика.

Призната глобална криза непредвидљивих обрта, упркос предузетим управљачким покушајима налажења излаза, додатно је подстакла прављење предвиђања тежишних праваца међународних односа. Целокупна индустрија сазнавања будућности више не извире само из уверења у настајање друштва знања. Све више је побуђују тражења поузданијих вођица отимању из вртлога невоља у које се запало. Међутим, подлога предвиђања будућих одређујућих делатника, структура, процеса и исхода није поуздано урађена. Њену израду посебно отежавају трвења неподударних вредносних опредељења. Будући тежишни правци међународних односа замишљају се и до 2025. године. Прогностичари, у истом даху, ипак саопштавају како нису кадри да процене јесу ли настали преокрети само привремена искакања из лежишта или трајно одвајање од обрасца међународних односа какав је уобличен после Другог светског рата. Несродна вредновања процеса глобализације изводе предвиђања у опречне крајности. Испитивање издвојених окосних врста предвиђања тежишних праваца међународних односа и, истовремено, саветованих стратегија деловања, предузето је на темељу претпоставке да глобална криза подупире како отварање мишљења за нове увиде у постојеће стање, тако и за окретање вађењу решења из прошлости што из незадовољства, што из заплашености садашњицом. Закључено је да због слеђења старих мапа мишљења сви прогностичари тешко увиђају излазе из данашње глобалне кризе. Зато муку муче да разаберу будуће тежишне правце међународних односа. Скученост старог начина мишљења спутава сналажење у просторном и временском пределу стварних међународних односа. Нема нових поузданијих мапа предела у којима се човечанство обрело. Отуда упуштања у деловања, ослоњена на мисаоне мапе израђене у радионицама старог начина мишљења, све учесталије завршавају у све дубљим провалијама. Одустајање од кретања по застарелим мапама превазиђеног мишљења могло би бити најподеснији компас за прављење садашњости и увиђање тежишта будућих праваца међународних односа.