Изабери језик:

Драгутин Аврамовић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Правни факултет, Универзитет у Новом Саду.

периодика

УНИВЕРЗАЛИЗАЦИЈА И/ИЛИ ИДЕОЛОГИЗАЦИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА?

У овом раду аутори анализирају преображаје људских права у савременом друштву, који представљају последицу испреплетаности права и морала. Људска права, која су израсла из племените идеје природних права, данас све више постају средство вођења светске политике, са скривеним тоталитарним тенденцијама. Под изговором универзализације људских права и ширења концепта „добре владавине“ води се највећи број ратова данашњице. Идеолошки карактер људских права, који се огледа у једносмерном разумевању и ширењу идеје „доброг“ живота, je потпуно приметан, а понекад и огољен. Након анализе и критике неселективног преузимања и вредносног пуњења појма људских права у Уставу Републике Србије, аутори заступају становиште моралног (вредносног) релативизма у односу на људска пра­ва, које би најбоље одговарало савременим плуралистичким друштвима.

периодика

„ОМЕКШАВАЊЕМ ПРАВА“ КА МЕЂУНАРОДНОЈ ВЛАДАВИНИ ПРАВА?

С обзиром на еластичност концепта владавине права као фе­номена са „отвореним крајем“, поред проблема који се јављају при њеној примени у унутрашњем праву, аутор анализира консеквенце њеног измештања из националног у међународни контекст. Како је владавина права, исто као и правна држава, појам с двогубом природом формално, али и материјално начело, у савремену англоамеричку терминологију продиру два нова термина. Појам thick (дебео, пун) rule of law подразумева моралне и вредносне елементе, тако да се владавина права доживљава као сама срж праведног друштва, везујући се за идеју слободе и демократије, дакле, има супстанцијални карактер. Други појам, одређен придевом thin (та­нак, мршав) rule of law, је више окренут формалним и инструменталним аспектима владавине права. Та подела представља основу за теоријско уобличење и оправдање идеје међународне владави­не права као појма и система флексибилнијег од просто схваћеног принципа на коме почива унутрашње право. Мада се појам међународне владавине права данас узима као датост, чији се садржај подразумева, аутор указује на спор око тога да ли он уопште постоји у међународном праву, имајући у виду његове особености, а нарочито специфичности у погледу извора права, непостојање класичних механизама санкционисања, укупну „инфраструктуру“ глобалног права, односно стару дилему да ли је међународно пра­во уопште „право“, тј. уверење да оно нема све атрибуте права, а пре свега пуну правну обавезност. Аутор наглашава да ширење „меког права“ (soft law), које се све чешће користи у међународном праву, постаје велики изазов за владавину права, а нарочито за начело законитости као њен суштински елемент. Иако се „меко право“ састоји од правних норми које немају формално обавезујући карактер, оно врши снажан утицај на политику и унутрашње законодавство појединих држава, уз латентно настојање да се трансформише у „тврдо право“ (hard law). На тај начин „меко право“ оставља велики простор за дискреционо поступање и политичке утицаје, а истовремено настоји да задобије и формално обавезујући карактер, долазећи у неизбежан сукоб са начелом легалитета.

периодика

НАРОД КАО НОСИЛАЦ И ВРШИЛАЦ СУВЕРЕНОСТИ - РЕАНИМАЦИЈА НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Аутори у раду разматрају могућност поновног оживљавања непосредне демократије у савременим условима. Полазећи од идеје да се вршење суверене власти не сме сувише удаљити од народа као стварног носиоца суверености, аутори се залажу за ширу употребу институција непосредне демократије, што би мо­гло представљати само први корак ка ревитализацији непосредне античке демократије атинског типа, али у другачијим околностима. Уз убрзани технолошки развој и напредовање информационих технологија, техничка ограничења не представљају више велику препреку успостављању онога што се може назвати „електронска агора“. Електронске народне инициативе и електронски референдуми би могли постати брз, ефикасан и јефтин начин постизања друштвеног консенсуса око најважнијих правних и политички питања. Аутори стоје на становишту да би један облик Русоовог дру­штвеног уговора данас можда могао заживети у сајбер простору, у некој врсти сајбер еклезије.

периодика

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ИЗ 2006. ГОДИНЕ И НАЧЕЛО ПРАВНЕ ДРЖАВЕ – МИТ ИЛИ ИСТИНА?

Мада се појмови правне државе и владавине права данас углавном сматрају синонимима, у раду се указује и на неке њихове суштинске разлике, имајући у виду вредносно оптерећење појма и концепта владавине права. Након компаративне анализе великог броја европских устава у којима је конституционализовано начело правне државе (владавине права), установљено је да највећи број европских земаља усваја концепт правне државе, док су у мањини државе (бивше југословенске републике, осим Словеније) које полазе од владавине права као основа државног устројства. Тај терминолошки манир на просторима некадашње Југославије вероватно представља данак олаком или политички жељеном преузимању овог правног института из угледних европских устава, као и последицу недовољно опрезних правних транспланата. Наиме, у званичним преводима европских устава на енглески језик скоро без изузетка се термин правна држава преводи појмом владавина права – rule of law. Аутор анализира око 20 устава европских држава и долази до закључка да се у великој већини њих, на изворним језицима тих земаља, у њиховим уставима користи термин који и лингвистички одговара појму правна држава, а не појму владавина права. То није случај са Уставом Републике Србије из 2006. године. У раду аутор критикује решење и начин на који је у Србији 2006. године конституционализовано начело владавине права. Поред непотребно честог позивања на владавину права, уз беспотребно оптерећивање нормативног текста набрајањем и објашњавањем принципа владавине права, наш уставотворац се некритички приклања распрострањеној, у основи универзалистичкој (либералној) верзији владавине права, која је бар могла делимично да се прилагоди друштвеним специфичностима Републике Србије. На крају, аутор се залаже за уставно прихватање начела правне државе које је много ближе уставном идентитету Републике Србије, односно правној традицији на којој он почива.

ç