Изабери језик:

Бранислав Милосављевић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Институт за стратегијска истраживања, Универзитет одбране

периодика

СПЕЦИФИЧНОСТИ И ПОТРЕБА УНАПРЕЂЕЊА ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Иако често оспоравана и одбацивана као нереална у свету који је одредила војна сила а притом најчешће коришћена у ратне сврхе, неутралност је и једна од спољнополитичких опција државе, у случају Швајцарске преко пет векова. У савремено доба користи се и у периоду мира, а најчешће се анализира из правне или политички визуре. Неутралност у оба случаја подразумева да ће држава остати неутрална у предстојећем оружаном сукобу. Политика неутралности у мирнодопском периоду је шире прихваћена тек за време хладног рата. Упркос дугој традицији и присуству у пракси међународних односа, концепт неутралности карактерише недостатак једнообразности како у погледу дефиниције концепта, тако и његових типова који се односе на широк спектар политичких феномена, међу којима су и доктрина и пракса спољне и безбедносне политике. Тадашња Кнежевина Србија је била неутрална држава средином деветнаестог века (Кримски рат 1853. године), на шта је била приморана како би сачувала тешко стечени територијални интегритет. Поновну неутралност Србија је изабрала почетком XXI века на необичан начин и у специфичним околностима. Дуго година је српска војна неутралност била „заборављена“, што је између осталог имало за последицу недостатак креирања сопственог концептуалног модела неутралног статуса. Такав статус војне неутралности је само делимично отклоњен актуелном стратегијом националне безбедности, али је неопходно с тим ускладити и постојећи систем националне безбедности. Аутор у раду анализира развој и специфичност српске војне неутралности кроз стратегијска одређења и политику националне безбедности Републике Србије. У уводном делу рада, поред теоријских разматрања везаних за неутралност, анализира се Резолуција Народне скупштине из угла ограничења војне неутралности, као и околности које су утицале на њено обликовање. Поред наведеног, радом се настоји утврдити компатибилност и одрживост неутралности у светлу стратешког опредељења за придруживање ЕУ, као и одређене предности које војна неутралност пружа. У оквиру разматрања концепта војне неутралности рад ће се бавити и војно неутралним европским државама као примерима променљивости самог концепта.

периодика

СТРАТЕГИЈА ИЗГРАДЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА ЦРНЕ ГОРЕ

Као једна од најмлађих држава у Евопи, Црна Гора је посебно интересантан пример како се у политичком оквиру одвија симболичко надметање између два пројекта изградње нације. Питање црногорског националног идентитета представљало је средиште црногорске политике од краја 19. века, међутим никад није постојао јасан консензус на питање ко су тачно Црногорци. Подржана реконструисаним значењем црногорске нације, новонастала црногорска национална свест убрзана је након раскида са Србијом и проглашења независности 21. маја 2006. Црна Гора је од распада Југославије на свом путу ка државности прошла кроз транзиције из републике у Савезној Републици Југославији (СРЈ) у државу чланицу Србије и Црне Горе у периоду 2003-2006. године, а након тога у независну државу од 2006. године. Међутим, транзиција државности није представљала резултат једног ширег народног консензуса. Подела у владајућој политичкој странци реформисаних комуниста, Демократској партији социјалиста (ДПС) 1997. године, подстакла је политичку борбу између две бивше фракције ове странке. Током периода од 15 година промењиви политички програми владајућег ДПС-а и противничке Социјалистичке народне партије (СНП), послужили су као извор за редефинисање значења етничког (националног) идентитета. У својој конкуренцији за друштвене, политичке или економске ресурсе, црногорске елите су применом политичких мера, етно-културне државне политике и активним коришћењем медија успеле да поједине чињенице и догађаје претворе у референтне тачке за грађане Црне Горе на начин да идентификују себе. Стога су ти догађаји постали основа припадности одређеној заједници и уједно помогли у разграничењу специфичне црногорске од српске заједнице.

ç