Борис Бурсаћ
ПОСТКОЛОНИЈАЛНИ СИСТЕМ ВЛАСТИ КАО ОСНОВА КОНФЛИКАТА У НИГЕРИЈИ
Нигерија је једно врло комплексно друштво са преко 300 различитих етничких групација, око 500 различитих језика и екстремно брзим растом популације са преко 210 милиона становника у 2021. години. Спајање ових различитих група и идентитета у један заједнички ентитет представљао је озбиљан проблем још од стварања модерне државе 1914. године, који су колонијални владари углавном решавали силом. Када детаљније анализирамо и посматрамо Нигерију одноно њен постколонијални период можемо рећи да је у најмању руку турбулентан и дискутабилан а уз све то и прожет проблемима етничких мањина, неједнаких формула расподеле прихода, асиметричним државним структурама, недостатаком правог федерализма, немогућности да се објаве тачне бројке пописа становништва, етно-религијским кризама и тако даље. Оно што забрињава јесте да се ови изазови поново појављују у свакодневном животу Нигеријаца као претња постојању Нигерије. Све ово указује на видљиве комплексности и контрадикције постколонијалне Нигерије у пет деценија политичке независности и скоро две деценије демократије. Оно што је почело анексијом Лагоса и касније уништењем разних краљевстава, завршило се стварањем једног новог ентитета који је обухватао више од три стотине група људи различитих историја, култура и оријентација који су скоро у сталном конфликту. Циљ овог рада биће детаљна анализа постколонијалног система власти и његовог утицаја на појаву и ескалацију сукоба и конфликата у Нигерији.
МОГУЋНОСТИ ОДГОВОРА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ НА САВРЕМЕНЕ ТЕРОРИСТИЧКЕ ПРЕТЊЕ
Улазак у 21. век обележен је серијом терористичких напада на Сједињене Америчке Државе, које је извела озлоглашена терористичка организација Ал Каида. Посрнуће Сједињених Америчких Држава, пред налетом терористичке бескрупулозности престрашило је све чланице међународне заједнице, стога је почетак новог миленијума обележен глобално раширеним страхом од међународног тероризма. Од тог момента међународни тероризам постаје безбедносна претња првог реда за сваку државу, без обзира на степен њене војне или економске развијености. Иако тероризам није нова појава, непозната у историјској прошлости, његови савремени облици су подстакли све релевантне субјекте међународних односа да бављење њиме поставе као свој приоритет. Тако је и Европска унија, основана због потребе економске повезаности европских држава, постала свесна неопходности јачег повезивања држава чланица и на пољу заједничке спољне и безбедносне политике. Циљ овог рада биће да прикаже обим безбедносног ризика оличеног у савременом међународном тероризму, као и могућности Европске уније да пружи адекватан одговор. Анализираћемо садржај две најважније европске стратегије на овом пољу – Европску безбедносну стратегију и Европску противтерористичку стрaтегију, како би идентификовали постојеће слабости и потенцијалне могућности за унапређење будућег одговора на нивоу ЕУ на овакве претње.