ВАРИЈАБЛЕ У НАУЧНОМ ИСТРАЖИВАЊУ

Радослав Гаћиновић

Сажетак

Варијабла, у општем смислу, представља својство објекта, особе, стања, процеса догађаја, које може узети неку вредност из одређеног скупа вредности. Дакле, она представља димензију неке целине која не­ма константну вредност, односно која варира. То је део неке целине, а не сама целина, то није читаво физичко тело већ нпр. његова једна димензија (“дужина”, “ширина” или “висина”). У оквиру групе, варијабла није појединац или група у целини, већ одређено својство појединца или те групе. Варијабле или промењиве су, према томе, нужни саставни чиниоци сваке хипотезе. Хипотеза може имати више варијабли, али, према важећим схватањима у науци, неопходно је да има најмање две: једна независна и једна зависна. Варијабле су општи појмови ствари или ставови одређене појмовне вредности, тј. одређеног садржаја који обухвата сродне нужне појмове а који и сами имају или могу имати своје појмовне вредности, тј. могу садржати још уже сродне појмове.

Референце

1. Батарело, А. Ж., Проблем у друштвеним истраживањима: критика традиционалне методологије, А. Ж. Батарело, Загреб, 1990.
2. Богдановић, М.: Методолошке студије, ИПС, Београд, 1993.
3. Врачар, С. К., Преиспитивање правне методологије: наговештаји државно-правног интегрализма, Научна књига, Београд 1994.
4. Вујевић, М., Увод у знанствени рад, Информатор, Загреб, 1988.
5. Гуд, В. Хет, П., Методи социјалног истраживања, Вук Караџић, Београд, 1966.
6. Зајечаревић, Г, Основи методологије науке, Научна књига, Београд, 1977.
7. Илић, М.: Научно истраживање. Општа методологија, Филолошки факултет у Београду, Београд 1994.
8. Милосављевић, С., Истраживање политичких појава, Институт за политичке студије, Београд 1980.
9. Милосављевић, С., Радосављевић, И., Основи методологије политичких наука, измењено и допуњено изд., Службени гласник, Београд, 2006.
10. Macneill, P., Research methods, Routledge, Лондон, 1991.
11. Михаиловић, Д., Методологија научних истраживања, Факултет организационих наука, Београд, 1999.
12. Милић, В., Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна сред­ства, Београд, 1996.
13. Nortrop F. S. C., Логика природних и друштвених наука, Обод, Цетиње, 1968.
14. Новаковић, С., Увод у општу методологију и историја методолошке мисли, Филозофски факултет, Београд, 1994.
15. Печујлић, М., Методологија друштвених наука, Савремена администрација, Београд, 1989.
16. Пејчић, Б., Методологија емпиријског научног истраживања, Хрестоматија, Универзитет у Београду, Дефектолошки факултет Бео­град, 1995.
17. Ристић, Ж., О истраживању, методу и знању, Институт за педагошка истраживања, Београд, 1995.
18. Сакан, М., Хипотезе у науци, изд., Прометеј, Нови Сад 2005.
19. Шамић, М., Како настаје научно дјело, Свјетлост, Сарајево, 1988.
20. Шешић, Б., Основи методологије друштвених наука, 2. изд., Научна књига, Београд, 1977.
21. Шушњић, Ђ., Методологија, Чигоја штампа, Београд, 1999,
22. Жупанов, Ј., ”Појам и значај индикатора у социјалном истраживању”, Наше теме, бр. 5, Загреб, 1962.