Зоранчо Василков
ПРИСТУПАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ – ПРОЦЕС БЕЗ КРАЈА
Приступање Републике Србије Европској унији је процес који више од 18 година у континуитету окупира интересовање академске заједнице, институција, невладиног сектора и самих грађана. Европска будућност Србије и Западног Балкана је прокламована од стране Европског савета на самиту у Солуну 2003. године. Овај период праћен je различитим процедуралним фазама приближавања и сарадње, у чијој основи се налазе економски и политички интереси обеју страна за економско повезивање, јачање односно приступање јединственом тржишту, раст животног стандарда грађана, владавину права, јачање институција, поштовање заједничких европских вредности и демократски развој друштва. Домаћа и страна литература која третира европске интеграције, документа и извештаји институција и медијски наступи представника обеју страна понекад указују на дијаметрално супротне ставове, као да се ради о два потпуна паралелна процеса оптерећена различитим виђењима и вредновањима, препуних недовољном искреношћу и недостатком поверења у остваривању циљева интегративних процеса. Овим радом се аналитички и критички приступа истраживању процеса приближавања и приступања Републике Србије Европској унији и указује на међусобне противречности, недостатке, неконзистентности и неизвесности које се јављају у јавности и код грађана Републике Србије. Стратегија за проширење ЕУ на Западни Балкан из 2018. године и нова методологија приступања су примери par excellеnce за увид у непрекидни процес измена, недоследности и неповерења. Намера аутора је да употребом историјског, упоредног и телеолошког метода истраживања, уз анализу претходних проширења Уније и политичких процеса, укажу на нелогичности, засићеност и растуће неповерење грађана Републике Србије у процес приступања. Из перспективе грађана Републике Србије чини се да ЕУ, као стратешки приоритет у ког су највише веровали последњих 20 година, треба полако да препусти своје место другим облицима геополитичког повезивања.
ПРАВНО-ПОЛИТИЧКИ АСПЕКТИ УПРАВЉАЊА ДРЖАВОМ У 21. ВЕКУ
Управљање државом и вршење власти је још у античком времену била потреба којој су тежили најкомпетентнији и најумнији чланови друштва тог доба. Управљање државом, као и изучавање њених најважнијих облика и специфичности су били предмет интересовања бројних теоретичара који су се бавили науком о управљању. Ни дан данас не постоји заједничка и јединствена теорија и дефиниција управљања државом око које би се сви тероретичари ове младе науке сложили и усагласили, иако смо упознати са велики бројем тероретичара који се баве овом науком. Кроз историју света и цивилизације постојали су и бројни, различити правци као и теорије које су покушавале да, народу посебно, приближе идеологије и приступе управљања државом и њеним друштвом.Државно управљање се може вршити на различите начине. Може се говорити о оба чиста типа, о јавном управљању организованом као бирократија, као маркетизација и као партнерство, или као мешавина. Институционална промена у државном управљању је вођена тензијом између наслеђа државе, с једне стране и нових глобалних модела јавне управе, с друге стране, што је императив савременог друштва и неолибералног концепта економске организованости развијених држава Европе. Иако смо навели да постоји велики број дефиниција везаних за државно управљање, можда је најбоље објашњење и значење самог појма државе понудила марксиситичка филозофија у којој се наглашава да је држава класна организација која штити интересе владајуће класе апаратом принуде физичке силе којим располаже. По претходно реченом, анализа управљања државом треба да буде изазов у сваком времену и за сваког истраживача који претендује да се бави овом облашћу. Основна хипотеза у овом раду јесте утврђивање и дефинисање виталних носилаца правно-политичке власти. Из овог произилази научна, али и друштвена оправданост приказа добре управе, одн. државног менаџмента.
