Zoran Radivojević

Cilj ovog rada ograničen je na razmatranje odgovornosti država ugovornica za materijalnu štetu prouzrokovanu kršenjem Evropske konvencije o ljudskim pravima kao jedan od oblika novčanog pravičnog zadovoljenja oštećenoj strani. Za postojanje odgovornosti država za ovu vrstu štete neophodno je da kumulativno bude ispunjeno nekoliko uslova. Ti uslovi nisu bliže regulisani Konvencijom, već ih je samostalno, oslanjajući se na nacionalna odštetna prava država ugovornica, formulisao Sud u nizu slučajeva. Iz dosadašnje sudske prakse proizilazi da oni podrazumevaju: protivpravni akt države kojim se krši Konvencija ili protokoli uz nju; prouzrokovanje materijalne štete; i postojanje uzročno-posledične veze između takvog ponašanja i prouzrokovane štete. Razmatranje pomenutih uslova za odgovornost država ugovornica Konvencije glavni je predmet pažnje autora ovog rada.

Evropska konvencija o ljudskim pravima u čl. 41 ovlašćuje Sud da u slučaju njene povrede podnosiocu predstavke pruži pravično zadovoljenje čiji je cilj da ga stavi u isti pravni položaj u kome bi bio da mu prava nisu prekršena. On to, najpre, može učiniti putem deklarativne izjave da postoji povreda garantovanih prava iz Konvencije. Drugi oblik pravičnog zadovoljenja je nadoknada materijalne štete, koja se dosuđuje radi pokrića stvarne štete i izmakle dobiti podnosioca predstavke. Oštećenoj strani može biti dodeljena i naknada nematerijalne štete ukoliko je kršenjem Konvencije povređen njen telesni ili psihički integritet. Sud je, pored obeštećenja, dosuđivao aplikantu nadoknadu troškova postupka koje je imao pred domaćim organima, kao i troškova nastalih u postupku pred samim Sudom. Na osnovu Konvencije Sud je nalagao državama i preduzimanje različitih individualnih mera radi uspostavljanja statusa quo ante.

Postupak zaključivanja ugovora u kojima isključivo ili zajedno sa državama učestvuju međunarodne organizacije regulisan je u osnovi istim pravilima koja važe za ugovore između država. U Bečkoj konvenciji o pravu ugovora međunarodnih organizacija od 1986. godine sadržana su samo neka posebna pravila u slučajevima kada se morala izraziti specifičnost organizacija u pogledu ovlašćenja lica koja predstavljaju organizaciju ili korišćenja termina akt formalne potvrde umesto izraza ratifikacija ugovora. Analize koje smo izvršili u ovom radu upućuju na zaključak da nema razloga za drugačiji položaj međunarodnih organizacija u postupku zaključivanja ugovora u odnosu na poziciju država. Kada je udovoljeno svim zahtevima internog pravnog poretka u pogledu nadležnosti organa i kvalifikacija lica koja istupaju u postupku zaključivanja ugovora, organizacije na međunarodnom planu moraju, isto kao i države, imati ovlašćenja za preduzimanje svih potrebnih radnji koje vode pravnom nastanku ugovora, počevši od pregovora, usvajanja i autentifikacije teksta ugovora, preko izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom, pa sve do njegovog stupanja na snagu. Vršenje tih radnji dobrim delom je stvar pravne tehnike koja se oslanja na opšteprihvaćena pravila o postupku zaključivanja ugovora, stvarana i izgrađivana kroz dugotrajnu međunarodnu ugovornu praksu.

Zahvaljujući novim rešenjima sadržanim u Lisabonskom ugovoru, koja se najvećim delom svode na kodifikaciju postojeće ugovorne i sudske prakse, EU je šest decenija posle nastanka izgradila solidan pravni okvir ugovornog regulisanja svojih odnosa sa „spoljnim svetom”. U ovom radu su izdvojene i posebno analizirane samo njegove odredbe koje uređuju pravni osnov ugovornog kapaciteta EU i pravnu prirodu ovlašćenja Unije da zaključuje ugovore. Kad je reč o osnovu, uspostavljeno je jasno razlikovanje između direktnih ili primarnih ovlašćenja za zaključenje ugovora koja su propisana osnivačkim ugovorima i indirektnih ili sekundarnih ovlašćenja koja proizilaze iz neke od osnivačkim ugovorima predviđenih pravnih činjenica. U pogledu pravne prirode ugovorne sposobnosti izričito su predviđena samo isključiva ovlašćenja EU u materiji zaključenja ugovora, dok se podeljena ovlašćenja sa državama članicama ili tzv. meka ovlašćenja Unije da koordinira, podržava i dopunjuje ugovornu aktivnost država posebno ne navode, ali se ipak mogu izvesti tumačenjem različitih delova osnivačkog ugovora. Izvan predmeta regulisanja Lisabonskog ugovora ostali su mešoviti sporazumi i ugovori EU sa nedržavnim teritorijalnim subjektima, uprkos činjenici da su oni danas postali normalna pojava u ugovornoj praksi ove organizacije.

Predmet istraživanja u radu su sankcije koje Sud pravde na osnovu čl. 260 UFEU može izreći državama članicama u slučaju neizvršenja presuda ili neobaveštavanja Komisije o merama za implementaciju direktiva donetih u zakonodavnom postupku. Autori prvo analiziraju postupke predviđene stavovima 2 i 3 navedenog člana i ukazuju na dileme koje se javljaju prilikom njihove primene. Nakon toga, pažnju usmeravaju na same novčane sankcije koje Sud može nametnuti ukoliko utvrdi da je država zaista prekršila pravo EU. Tom prilikom objašnjavaju razliku između penala i paušalne sume, kao i kriterijume za utvrđivanje iznosa tih sankcija. Autori zaključuju da mehanizam sankcionisanja iz čl. 260 UFEU svakako doprinosi boljoj primeni prava EU, ali ima i neke nejasnoće koje Sud pravde u budućnosti mora otkloniti.