Зоран Р. Ћирјаковић

Аутор је пажњу усмерио на специфичне аспекте неочекивано великог успеха левичарских политичких снага у Латинској Америци на крају 20. и током прве две деценије 21. века, као и на оригиналне увиде две ангажоване научне критике фокусиране на промишљање стања Латинске Америке и њеног места у глобализованом свету, који би могли да буду искоришћени у склопу преко потребног одговора на дубоку и дуготрајну кризу левице у Србији. Латиноамеричка искуства, као и начини како су промишљана, посебно су значајна за земље Балкана, који је лиминални простор и у физичком смислу. У том конетскту, дат је преглед релевантних полазишта и приступа политичкој борби лидера и покрета парадигматичних за успех „ружичасте плиме“, која је левицу довела на власт у 14 латиноамеричких држава, укључујући највеће и економски најснажније земље региона. У раду су истакнути изабрани инструктивни резултати деколонијалне и субалтернистичке критике, којима до сада није поклањана значајнија пажња у Србији и другим земљама региона преокупираног „европеизацијом“ и чланством у Европској унији, као очекиваној панацеи за бројне развојне и друштвене проблеме. Наведени су неки од разлога зашто су латиноамеричке лекције корисне за левицу у Србији, али и зашто данас није реално очекивати да би оне овде могли да буду уважене. Аутор закључује да латиноамеричка искуства и критички увиди субалтернистичке и деколонијалне школе мишљења указују да би левица у Србији требала да се ослободи робовања како елитистичком, ненародном саморазумевању тако и заподноцентричним, само привидно универзалним схватањима и прескрипцијама. То укључује и потребу да, уважавајући успешне ибероамеричке методе политичке борбе, доследно и без комплекса инкорпорира различите, партикуларне и истински инклузивне стратегије ослоњене на народ и субалтерне слојеве, као и контекстуално освешћене модалитете деловања, развијене на основу локалних искустава и специфичног места сваке нације-дражaве у савременим, све софистициранијим и нетранспарентнијим, глобалним механизмима неоколонијалног потчињавања и десубјективизације.

Аутор анализира неке од разлога зашто друштвени медији нису значајније утицали на резултате избора за председника Србије одржане априла 2017. године и зашто је њихов утицај у великој мери био негативан. Наведени су унутрашњи и спољнополитички чиниоци који су допринели да исход избора буде предвидив и фрустрирали антирежимски активизам. Стављајући нагласак на деловање присталица кандидата опозиције на Твитеру, аутор представља њихов дискурс и истиче разлоге зашто је водио деструктивној поларизацији и, у суштини, олакшавао посао кандидату владајуће коалиције. Чак и када је реч о најумреженијем сегменту урбане популације, обиље увреда и ружних речи, упућених не толико кандидату владајуће коалиције колико његовим присталицама и другим кандидатима опозиције, представља главно обележје политичког ангажмана који је више био усмерен на прикупљање социјалног капитала и аутооријенталистичко истицање дистинкције него на борбу за промену. Истакнут је сет фактора који доприносе да све важнији друштвеномедијски социјални капитал буде препрека демократизацији, сврсисходном политичком деловању и развоју политичке културе. Аутор у специфичној природи и динамици политичке сцене обликоване током претходних деценија и антидруштвеном наличју друштвених медија налази разлоге за песимизам када је реч о могућности да они добију конструктивнију улогу у изборним кампањама у Србији.

У овом раду аутор се ослања на теорију Херта Хофштедеа, једног од најзначајнијих истраживача интеркултуралних комуникација, области која je код нас углавном остала занемарена иако je имала огроман утицај широм света. Холандски научник је анализирао утицај културе на понашање појединаца и формулисао модел за препознавање културом условљених реакција и образаца понашања и мерење кључних аспеката једне културе у односу на друге. Аутор представља модел димензија националних култура који je Хофштеде развио на основу података добијених у 76 држава и региона, укључујући Србију. Аутор истиче и анализира оне резултате и закључке који су релевантны за разумевање српског политичког обрасца и начина на који су повезани не­ки његови привидно независни аспекти. Аутор указује да је примена Хофштедеовог модела у анализи српске политике корисна јер често није лако препознати различите културом условљене поступке и склоности које су, по правилу, изузетно постојане u тешко променљпве. Аутор користи вредно­сти Хофштедеових димензија српске културе ради формулисања реалистичнијих и примеренијих очекивања од различитих, наводно културално неутралних реформи и промена на којима инсистирају утицајни спољни и важны домаћи акте­ри. У закључном делу рада аутор објашњава зашто ће резултати реформи и домети, неретко, наметнутих институционалних и нормативних иновација у великој мери зависити од уважавања културалних специфичности које прожимају српски политички образац.

Аутор анализира допринос постколонијалних студија супротстављању западној хегемонији, децентрирању света који су колонизовале евроцентричне идеје и субјективизацији незападних заједница. Нагласак је на посткол олонијализму као жестоко оспораваној платформи, својеврсној „теоријској локацији“ отпора, и начинима на које је доприносио демистификацији и оспоравању западних привилегија у неоколонијалном свету. Значајна пажња је посвећена вези са постструктурализмом и ам­бивалентном односу према марксизму, укључујући начиине на које су марксисти покушавали да дискредитују и „сахране“ постколонијалну критику као непријатељску и саучесника доминације. Указано је зашто би постколонијалне увиде требало посматрати као комплементарне марксистичким, до којих се обично долазило уз занемаривање културалних чинилаца. Као илустрација величи­не изазова, у раду је дат кратак преглед начина на које данас бивају легитимисане оријенталистичке бинарности, а западне интервенције уоквирене као спасилачке мисије. Аутор истиче да је колонијализам неопходно посматрати и као „колонијализам ума“, те да је борба против неоколонијализма увек и „унутрашња“, захтева конфронтацију са аутоколонијалним актерима. Пажња је посвећена спорењима и недоумицама везаним за есенцијализам, сенку која се надвија над постколонијалне увиде и могућност да буду искоришћени у различитим политикама субјективизације и отпора. Затим су, у контексту светске економске кризе и глобалног „рата против терора“, преиспитани изазови већ етаблираној и институционализованој постколонијалној критици. У завршном делу рада, истакнут је допринос постколонијалних студија разумевању последица лиминалног положаја Балкана и указано на њихов значај у покушајима супротстављања неоколонијалим интервенцијама у Србији и остатку региона.