Зоран О. Драгишић

Питање великих стратегија постало је поново актуелно у претходној деценији. Свет је током деведесетих година прошлога века веровао да је дошло до „краја историје“. Веровало се да велике стратегије, као дугорочне теорије и ставови о томе како једна држава пројектује своје националне интересе и вредности у ближој и даљој будућности и како перципира безбедносне изазове, ризике и претње и начине да на њих одговори, припадају прошлости. Брзо се показало да свет није тако безбедан, нити јединствен по питању вредности и циљева. Нови глобални сукоби отворили су питања делотворности старих и потребу за стварање нових великих стратегија. Централно питање овог чланка је постојање велике стратегије Србије и колико је Стратегија националне безбедности, као кровни документ у области националне безбедности део велике стратегије Србије. Питање којим се посебно бавимо је и да ли су велике стратегије резервисане само за глобалне силе или и мале и средње државе имају такве стратегије. На та питања покушавамо да дамо одговор кроз покушаје да у теорији нађемо прихватљиву дефиницију велике стратегије, кроз анализу великих стратегија САД и Кине, као највећих светских сила. Анализи Стратегије националне безбедности Србије посвећујемо посебну пажњу, јер сматрамо да се у њој налази највећи број елемената велике стратегије Србије.

Безбедност је централни појам око кога се данас групишу различите теорије и различити концепти, не само у студијама безбедности већ и у другим научним дисциплинама. Око садржаја и обима појма безбедност постоје значајна неслагања међу ауторима који припадају различитим теоријским правцима. Различита разумевања појма безбедности имају своје практичне импликације када је у питању дефинисање стратегија, политика и система безбедности који треба да задовоље практичне потребе држава, народа и појединаца. Овај рад представља покушај да се појам безбедности, схваћен у аксиолошком смислу, повеже са стратегијама, политикама и системима који треба да буду инструмент заштите вредности које су услов опстанка држава, народа и појединаца.

На Балкану живи, према неким проценама, око осам милиона муслимана који објективно нису могли да остану изван ширих збивања у исламском свету. Балкански муслимани су остали нераскидиво везани са судбином муслимана у другим деловима света, пре свега у Турској, на Блиском и Средњем истоку. Судбина балканских муслимана остаје разапета између држава у којима живе и дешавања у исламском свету. Сами балкански муслимани нису хомогена групација, они су подељени у четири језичко-етничке групације: словенску, коју чине Бошњаци, Горанци, бугарски муслимани- помаци и бројне мање групације словенских муслимана, албанску, турску и ромску. Једина балканска држава у којој муслимани имају већину је Албанија, док је муслиманска већина у Босни и Херцеговини релативана, јер са око 42% муслимани чине већину само у Федерацији БиХ, док су на нивоу БиХ и у Републици Српској мањина. Балкански муслимани су ислам прихватили током турске окупације, тако да већина следи умеренију ханефитску верско-правну школу, међутим утицај муџахедина који су масовно стигли у Босну и Херцеговину у току грађанског рата довео је до ширења нових радикалних учења међу локалним муслиманима. Ширење исламистичке идеологије довело је до значајне мобилизације балканских муслимана за рат у Сирији и Ираку у којој се сада бори неколико стотина муџахедина пореклом из балканских држава.

Многе актуелне дебате на тему људских права налазе се у оквиру модерних изазова и околности, нарочито у сектору безбедности. Током двадесетог века, институционална злоупотреба моћи угрозила је многе моралне перспективе, између осталог и ону која се тиче поштовања људских права. Људска права у том смислу не треба посматрати као секундарни феномен, већ као есенцију организационе и културне поставке данашњег света. Борба против тероризма је донела нове изазове и нове притиске за бројне владе. Политике и методе које се у овој борби користе, многи аутори карактеришу као неморалне и контра-продуктивне. Национална безбедност је један од најважнијих принципа за државе и грађане, али њени домети не смеју угрозити друге политичке, друштвене и моралне вредности.

У овом раду разматран је појам хуманитарна интервенција и његов однос према појму државног суверенитета. Интервенција у унутрашње ствари једне земље из хуманитарних разлога представља једно од најсложенијих правних и политичких питања савремених односа у међународној заједници. Нема сумње да тешко кршење људских права, геноцид, расна, национална и верска дискриминација већих размера, чине неопходном интервенцију међународне заједнице, које подразумева нарушавање суверенитета државе у којој долази до тако тешких злоупотреба. Међутим, досадашња пракса показује да су хуманитарни разлози често коришћени као изговор за интервенцију која је имала потпуно другачије циљеве, често директно супротстављање разлозима хуманости, што цео концепт хуманитарних интервенција ставља под озбиљну сумњу. У раду је наведено и неколико карактеристичних примера кроз које се покушава осветлити појам хуманитарне интервенције.

У раду се анализира аксиолошка димензија безбедности, односно улога коју вредности имају у дефинисању појма безбедно­сти и изградњи различитих безбедносних концепата. Вредности представљају и главни критеријум на основу кога се конституишу национална, социјетална и људска безбедност, не само као разли­чите нивои безбедности, већ и као концепти безбедности који се базирају на различитим системима вредности. Посебна пажња посвећује се проблему секуритизације и десекуритизације вредности, као процесу који одређене друштвене вредности ставља у фокус студија безбедности, а следствено томе и у безбедносне стратегије, или их из тог фокуса искључује, што има значајне импликације на свеукупно стање безбедности. Национална безбедност истиче државни суверенитет и територијални интегритет у први план, као главне вредности које треба да буду предмет безбедносне заштите. Државни суверенитет и територијални интегритет су безбедносни појмови првог реда, тако да не може бити говора о њиховој секуритизацији, већ би у вулгарно схваћеном концепту људске безбедно­сти ти појмови могли бити десекуритизовани, а у бољем случају, могао би се умањити њихов значај као безбедносних појава. Социјетална безбедност у први план ставља вредности друштвених група које нису држава. Теоретичари који заступају концепт социјеталне безбедности секуритизују идентитет као вредност која треба да представља предмет безбедносне заштите. Људска без­бедност секуритизује вредности човека појединца, као вредности које представљају предмет безбедносне заштите. Међутим, у оквиру студија безбедности постоје различита разумевања које су то вредности везане уз појединца које треба секуритизовати. Ставови о вредностима које треба секуритизовати у оквиру људске безбедности крећу се од људских права, преко криминала и корупције, па све до глобалне економије и проблема везаних уз глобализам.

У раду се анализира савремени концепт националне безбед­ности и алтернативе које се том концепту појављују у савременој теорији и пракси. Концепт људске безбедности који се појавио средином деведесетих година прошлога века, многи теоретичари су дочекали као «напокон пронађену» алтернативу државоцентричном концепту националне безбедности, који је човека-појединца искључивао као референтни објекат безбедносне заштите. Међутим, државе које су прве прихватиле концепт људске безбедности и укључиле га у своје безбедносне стратегије и политике, нису одустале од система националне безбедности, напротив, већина тих држава је додатно ојачала своје оружане снаге, чиме је у пракси успостављен, средњи пут између ова два концепта, за који сматрамо да ће бити основа за нову концептуализацију безбедности.

Процес европских интеграција пред Србију поставља озбиљне захтеве везане за реформе у практично свим областима друштвеног живота. Реформе које треба извршити у области националне безбедности представљају озбиљну дилему за ширу, али и стручну и политичку јавност. У овом раду се указује да се Европска унија определила за концепт кооперативне безбеднсоти, пошто ни једна од чланица није спремна да свој национални суверенитет у овој осетљивој области пренесе на неку међународну организацију. Захтеви који се перд Србију постављају у процесу европских интеграција односе се на способности да се учествује у заједничким операцијама Европске уније. Способност се односи на два аспекта: постојање адекватног правног оквира за учешће снага одбране и других снага у заједничким операцијама Европске уније и интероперабилне капацитете Војске Србије и других снага одбране. Активно учешће Србије у мултинационалним операцијама, од којих је једна операција Европске уније, недвосмслено показује да је Србија способна да перузме своје обавезе према заједничкој без­беднсоти Европске уније када постане пуноправна чланица.

У овом раду разматран је појам миграција са становишта безбедносне претње које масовне миграције иза којих стоје организоване криминалне групе могу представљати модерним државама и друштвима. Миграције постоје од када постоји човечанство, међутим нису све миграције уједно и безбедносна претња. Миграције се могу доживети као добродошло мешање становништва које доноси нов културни и цивилизацијски квалитет и процес који отвара могућност за интензивнији привредни развој. Са друге стране, усељавање људи друге културе, религије, навика, обичаја и боје коже се код домаћег становништва може доживети као претња идентитету и дотадашњем начину живота. Масовне миграције из Сирије, Ирака, Авганистана и афричких држава, представљају озбиљну претњу Европи, због улоге коју организовани криминал има у вођењу и усмеравању избегличког таласа, али и због могућности да терористи тзв. „Исламске државе“ искористе миграциони талас за дестабилизацију европских држава.

Одлазак држављана Републике Србије у Сирију и Ирак и њихово прикључивање и активно учешће у терористичкој „Исламској држави“ директно се рефлектовало на промену безбедносне архитектуре Републике Србије. Појачан је процес радикализације првенствено муслиманског становништва, посредством интернетна, деловања радикалних имама и невладиних организација. Као последица наведених активности све је већи број појединаца и читавих породица који из Србије одлазе у Сирију. Република Србија предузима низ активности с циљем спречавања испољавања терористичке претње чији је носилац „Исламска држава“. Као један од најефективнијих одговора у спречавању одласка српских држављана у сукоб у Сирију јесте примена и развој процеса дерадикализације, чији би носилац било цело друштво.

Крај осамдесетих и почетак деведесетих година двадесетог века обележио је настанак савремених информационих система чију основу чине персонални рачунари и рачунарске мреже. Међусобним повезивањем рачунара путем телекомуникационе мреже настао је, нови, „нефизички простор“ или „дигитални свет“. За опис ове „етеричне стварности“, створене у контакту човека и рачунара, најчешће се користи метафора сајбер простор. Сајбер простор је, крајем прошлог и почетком овог века, постао нераздвојан део друштвеног живота просечних становника већег дела планете.Аутори се концентришу на злоупотребе сајбер простора од стране терористичких организација, усмерене на ширење терористичке идеологије, прикупљање нових чланова и информисање, охрабривање и учвршћавање ставова актуелних присталица, психолошко ратовање, као и на планирање акција и скупљање средстава за вршење својих активности. Република Србија, као део међународног ланца борбе против тероризма, је обавезна да предузме потребне мере ради превенције и одговора на терористичку претњу у сајбер простору. Рад доноси анализу карактеристичних начина коришћења Интернета за информационо-психолошко ратовање, а акценат се ставља и на типове аргументације којима се оправдава терористичка активност и шири политичка идеологија терористичких организација.