Др Зоран Милошевић, заменик директора

Проблем доприноса друштвених и хуманистичких наука националној безбедности настао је због некритичких реформи ових области које су иницирали западни центри моћи. Вредновање научних радова и деловање научника је за државу од изузетног значаја и захтева један уређен систем, у супротном може бити значајан извор угрожавања националне безбедности. Аутори у раду анализирају значај који се придаје друштвеним и хуманистичким наукама, као и њиховом вредновању у друштву. Нарочити значај посвећује се њиховом проучавању са аспекта националне безбедности. Основна претпоставка којом се аутори руководе јесте да недовољна контрола науке од стране државе доприноси угрожавању националне безбедности. То не значи уједно и цензурисање и апсолутну контролу, већ стварање једног уређеног система унутар којег ће аутори моћи својим радом да јачају националне и демократске капацитете државе, и да не буду злоупотребљавани зарад њене дестабилизације, што је нарочито важно у кризним подручјима. Истовремено се истиче проблем недовољног вредновања значаја друштвених и хуманистичких наука у односу на друге науке. Аутори се у раду користе методом анализе садржаја и компаративном методом.

Када се анализирају односи Фанара (Константинопољске патријаршије) према Српској православној цркви, имамо различите периоде: периоде сарадње и периоде конфронтације које је, по правилу, покретао Фанар. Ми ћемо у овом раду говорити о периоду конфронтације. После пада средњовековне српске државе под власт Османске империје православни су се нашли под влашћу муслимана. Њихов положај се погоршао укидањем Пећке патријаршије 1766. године, што се десило због неколико ствари. Као главни разлог наводи се неповерење Порте према Српској цркви и рад фанариотских Грка који су хтели да потчине Пећку патријаршију Грчкој цркви. Самом чину укидања, претходили су покушаји јелинизације (хеленизације), које видимо не само у Србији, већ и у Бугарској, где су се многи учени Бугари сматрали Грцима. Истовремено са доласком на чело српских епархија грчких владика започета је немилосрдна пљачка српског народа, што је био један од главних разлога исламизације не само Срба, већ и других народа. Други период је савремени у коме Фанар(иоти) оспорава(ју) аутокефалност Српској православној цркви, као и територије њене јурисдикције. Због тога су је преименовали у „Цркву Србије”, чиме све епархије ван територије данашње државе Србије одузимају Српској православној цркви.

Приказ: Виктор Иванович Ермолович, 2021. Основныи институты гражданского права средњовековой Сербии и стран континентальной Европы (X-XVвв.), Минск: БГЭУ, стр. 301.

Фром је имао репутацију „нереволуционара”, јер није био присталица насилне револуције. Међутим, радикални садржаји Фромовог погледа на свет су прикривени испод реформистичке одеће, будући да је био Фројдиста (називају га различито: „неофројдиста”, „леви фројдиста”, „фројдомарксиста”), а треба нагласити да је сматрао да је Маркс био много већи од Фројда, јер је Фројд био реформатор, а Маркс радикални револуционар. Фром и његово дело је мало, скоро никако, изложено критици (мада има покушаја). Углавном се о њему крајње позитивно говорило, јер је придобио „ореол борца за људску слободу”. Критика Херберта Маркузеа Фромових идеја у „Еросу и цивилизацији” је најпознатија. Mеђутим, с обзиром да је и Маркузе припадник „Франкфуртске школе” чији су припадници креирали сатанистичке друштвене промене којима смо сада сведоци, та „критика” не може да буде поуздан ослонац. Фром се, дакле, не може разумети без узимања у обзир да је био припадник „Франкфуртске школе”, али и да је знање стицао и код екстремне „јеврејске“ религиозне организације „Хабад”, која је утицала на његове ставове, а који се могу дефинисати као троцкизам у политичкој психологији. Фром је заправо применио следећи метод: идеологију „Хабада” је уопштио и пренео на читаво човечанство, тако да када се „Бекство од слободе” (и друга његова дела) изложе критици са аспекта православне антропологије, тек тада се виде размере Фромових странпутица.

„Источни папизам“ је један од главних богословских и канонских изазова са којима се суочава савремена православна Црква. Заправо, ради се о искушењу власти, јер васељенски патријарх жели сву власт над православнима, као што је има папа над римокатолицима. У том смислу присталице „источног папизма“ појавиле су се и у Српској православној цркви кроз лик три епископа из САД: Максима, Иринеја и Лонгина. Они су покушали да своје епархије (према обрасцу украјинских) препотчине Фанару. Да би оправдали своје дело иду тако далеко да негирају аутокефалност Српске православне цркве, уносе расколе и сведоче неправославно богословље. За овакву политику имају подршку САД, Европске уније, али и НАТО-а, при чему ова гигантска војна организација не крије да јој је циљ уништење Српске православне цркве (генерал пуковник Френклин Бен Хоџис).

Према подацима Конрада фон Хеснера у XVI веку било је 60 народа словенског језика. Преостало је 14, док су остали асимиловани и избрисани са етничке мапе. Такође, територије које су Словени изгубили износе близу 700.000 квадратних километара. Уз све то Запад и даље настоји да преостале православне Словене уништи стварајући нове народе са идеологијом мржње према народу из ког су потекли. Такође, на удару су се нашле и поједине институције православних Словена, пре свега Црква, где се води политика поништавања или одрицања од аутокефалности и њихово потчињавање Фанару, тачније константинопољском патријарху као новом источном папи.

Евроазијство је почело да претендује на улогу главне интеграционе идеологије на постсовјетском простору. Класично евроазијство појавило се међу руским емигрантима 20-их година прошлог века, као реакција на распад словенофилских илузија и очекивања након завршетка Првог светског рата, као и пропасти старих царстава на чијим рушевинама су настали национализам и сепаратизам. Евроазијци су одустали од идеје стварања заједничке словенске цивилизације, у чијем је центру требала да буде Русија, износећи идеју Евроазије као посебног цивилизацијског простора, који се делимично подударао са границама некадашњег Руског царства и СССР-а. Кључну улогу у популаризацији идеје евроазијства током периода перестројке и постперестројке, играла су новинарска дела Лева Гумиљова и Александра Дугина, која су створила услове за позитивну перцепцију евроазијства и прихватање тих идеја од стране интелектуалних и политичких елита у постсовјетској ери. Бивши председник Казахстана, НурсултанНазарбајев, први је пут 1994. године изразио идеју о потреби стварања Евроазијске уније, до чије ће реализације протећи скоро 20 година, пролазећи кроз различите фазе, од Евроазијске економске заједнице, преко Царинске уније, до заједничког економског простора до чијег је отелотворења дошло стварањем Евроазијског савеза, 2014. године. Евроазијство је, између осталог, саставни елемент модерног руског идентитета и геополитичке праксе. То је најважнији резултат првог века од појаве евроазијске идеје, који је довео до каснијег стварања свеевроазијске идеје (као уједињења Словена-Руса са турским народима) која је потом преобликована у идеју „Велике Евроазије“. Појам „Велика Евроазија“ се релативно недавно појавио у геополитичком речнику. Поменути појам укључује комплетну Евроазију и део Африке. Према класификацији УН-а, у Велику Евроазију се убраја 48 држава Европе, 50 држава Азије и 7 држава Северне Африке, које покривају простор осам од дванаест локалних цивилизација и девет цивилизацијских асоцијација.

О Марксовој и Енгелсовој мржњи према Словенима постојало је мноштво података и то од људи који су лично познавали творце марксизма, али су током постојања СССР-а и СФР Југославије скривани од јавности. Ради се, углавном, о искуствима руских револуционара који су се скривали од прогона царске владе на територији Западне Европе и истовремено били следбенци Маркса и Енгелса. Такав је био, на пример, Александар Херцен, али и лидер и теоретичар светског анархистичког покрета, Михаил Бакуњин који је у више наврата хтео „да почупа браду Марксу“, када је овај на сусретима, посебно на различитим социјалистичким конгресима, настојао, не само да оспори његове ставове, него да га и омаловажи као човека због његовог националног порекла (називао га је „презреним и проклетим Словеном“). Бројни историчари сматрају да се извори расизма Маркса према Русима и Словенима налазе у његовом пореклу. Наиме, право име Маркса, који се родио у богатој породици јеврејског адвоката Хенриха Маркса, који је живео у Рајнској области Немачке јесте Мордехај Леви. Његови преци су у Немачку дошли «негде из Русије» и имали су хазарско порекло. Хазарима је Русија уништила државу (Хазарски каганат), због њихове агресивности и сталних напада ради пљачке и одвођења Руса у робље, које су продавали на пијацама робова у Централној Азији и на Блиском истоку. Хазари су се разбежали по Русији, али од тада гаје невероватну и систематску мржњу према Русима. Мржњу су одржавали и ширили рабини међу Хазарима-Јеврејима, а немачки историчари су дошли до доказа да је Марксова породица такође била „носилац хазарских митова о Русији“, као злобној антисемитској држави, где се погроми над Јеврејима догађају скоро сваки дан. Према тим схватањима, Руси и Русија нису имали право на постојање. Највише злобе према Русима Маркс је сконцентрисао у свом познатом раду „Тајна дипломатска историја XVIII века“, који је у Русији објављен тек у време перестројке 1989. године. Књига је утемељена на миту да постоји тајни план Петра Великог (кога је овај добио од Џингис-кана) да Русија освоји свет. Наука је доказала да такав план не постоји, као и то да је овај мит изградио Наполеон да би оправдао свој напад на Русију. У време писања поменуте антируске књиге, Маркс је ово знао, али је ипак користио ову пропаганду за свој рад. У том контексту, Маркс је пружио допринос развоју расизма теоријом о «контрареволуционарним и неисторијским народима» која је постала као део идеологије «марксистичке револуционарне нетрпељивости», а која је била усмерена и према Јужним Словенима, а нарочито Србима, због доприноса у спасавању Аустро-Угарске империје, револуционарне 1848. године.

«Украјинско питање» је веома сложено, јер га на различите начине инструментализују сви непријатељи Русије. Са покретањем пројекта „Новог пута свиле“ од стране Кине и њених партнера истовремено је почела и кампања о ширењу територија на које право полажу Хазари-Јевреји. Заправо, ради се о стапању пројеката стварања „Нове Хазарије“ и „Великог Израела“ у заједнички пројекат формирања „Нове Велике Хазарије“, конкретно, стварања геополитичке препреке (од Литваније и Суеца, преко Кавказа до Прибалтика) и извора паразитизма на морским, копненим и енергетским путевима роба из Азије у Европу. Наравно, пројекат је огроман и јасно је да „Нова Велика Хазарија“ мора имати развијену мрежну структуру да би била генератор контролисаног хаоса. Едуард Ходос, пореклом из Харкова, иначе, познати публициста и (бивши) председник једне од јеврејских религиозних заједница, а за многе и најважнији експерт за Хабад, много година раније је говорио и писао о томе да се у Украјини ствара Нова Хазарија – Хазарски каганат. Међутим, мало је ко озбиљно схватио његова упозорења. Наиме, «јеврејска тема» је незахвална, често и опасна, а у најблажој варијанти на ову тему се ставља тачка, тако што се онима који се уопште усуде да проговоре о њој ставља етикета «антисемита». Међутим, Ходос је непрестано упозоравао, чак и после доласка на власт кијевске хунте 2014. године, да се «јеврејска» религиозна организација Хабад (Стаљин ју је протерао из СССР-а као фашистичку секту) после Горбачовљеве перестројке вратила на простор бившег СССР-а, где ради на стварању Нове Хазарије у Украјини. Најважнија парола Хабадоваца гласи: «Јевреји изнад свега, а Хабад изнад Јевреја!»

После Првог светског рата очекивања не само Срба, већ и већине осталих народа, била су да Србија добије територије на којима Срби чине етничку већину. Међутим, ова очекивања се нису остварила. Не само да се није формирала Србија у етничким границама, него су неке територије необјашњиво поклоњене другим државама. Једна од таквих територија је источни Банат у коме је, не рачунајући историјске околности, у том моменту постојала српска већина. Истраживачи наводе два разлога зашто је источни Банат додељен Румунији: први разлог јесте несклоност територијалног увећања Србије (мале Русије), без обзира што је Краљевина СХС у преговоре унела победу над Аустро-Угарском и Немачком и савезништво са Великом Британијом, Француском и САД, а други женидба југословенског (српског) престолонаследника Александра Карађорђевића Маријом (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen) румунском принцезом немачког порекла, те се у Европи и у самој Румунији створило јавно мњење које је «подразумевало» да зет буде благонаклон према земљи из које долази млада и као гест добре воље одрекне се Баната.

Приказ књиге: Анна Владимировна Наумова, Феномен культурного пограничья в творчестве Иво Андрича, РИВШ, Минск, 2018, стр. 246.

Приказ књиге: Людмила Сергеевна Циманович, Русские импульсы в творчестве Петра II Петровича Негоша, РИВНШ, Минск, 2017, стр. 232.

Аутор износи хипотезе да повратак Русије на Балкан значи подршку српском суверенитету и територијалном интегритету, али излаже и неке сфере где је ова велика словенска земља потпуно или скоро потпуно одсутна (образовање, наука...)

У раду се анализирају информације да је на сцени сумрак моћи САД и понашање Кине, Индије и Русије, које стварају алтернативне институције покушавајући да створе нови поредак без САД и Запада. Урушавање америчке моћи могуће је пратити преко курса (вредности) долара, кога све више називају «дрвена валута», тј. валута без вредности. Затим распрострањености клептократије, која је попримила невиђене размере и процвата демагогије.

Турска жели да се створи „Нови светски поредак“, заједио са западним савезницима, у коме би она играла једну од главних у лога. У том смислу ради на томе да постане стални члан Савета безбедности ОУН, а већ је успела да други човек НАТО постане Турчин, чиме је успела да значајно наметне своје идеје и погледе овој војној организацији. Иако Турска успева да се приказује Западу као носилац „умереног исламизма“ и либерализма, она покушава да у пракси спроведе концепт исламске државе, због чега је владајућа исламистичка партија у Турској покренула уставне реформе да уведе председнички систем, у коме би председник имао овлашћења султана (световна власт), а у оквиру повратка халифата (религиозна власт) теже да је пребаце на генералног секретара Организације исламске конференције (ОИК). Сада ово место заузима грађанин Турске, Екмеледин Ихсаноглу.

Услед одсуства јасних (државотворних и националних) идеја јавља се аномија који доводи до урушавања друштва и државе. Аномија je, дакле, неусаглашеност нормативно-функционалних захтева система и реално понашање индивидуа, које води ка отуђењу индивидуа од друштва. Друштво нема могућности дa усмери понашање индивидуа у институционалне оквире на које су раније навикли, а људи, лишени вредносно-нормативне оријентације, налазе ce y стању или крајње узнемирености или дубоке депресије, делују у стра­ху или ризикујући, вођени тренутним интересима и самим тиме престају дa реорганизују структурне елементе друштва-система. Аномија је једнако погубна и за личност и за друштво и за државу. Личност се десоцијализује, губи навике моралног, правног регулисања свог понашања, мотивација постаје утилитарна, примитивно-хедонистичка, на нивоу физиолошких потреба. Друштво и држава почињу да се распадају, jep се не реорганизују некад стабилне социјалне везе, односи и политичке институције.

Реинкарнација фашизма догађа се у одређеним деловима Европе због потреба крупног западног капитала да заузимањем „источне европске територије“ дође до нових сировина и јефтине радне снаге. У том смислу се од стране САД и Европске уније подржава оживљавање фашистичких традиција, тј. мржње према Русима код њихових суседа, као и ближих народа (у територијалном смислу, мислимо на Прибалтичке државе, Украјину, Румунију...). Оживљавање фашистичких традиција, између осталог, намеће се и политиком условљавања „придруживања Европској унији“ ради „Европске перспективе“ ових држава.

У политици Римокатоличке цркве, односно Ватикана, према исламу догађају се промене, које су у научним радовима назване „dimmityud“, тј. грубим потчињавањем живота немуслимана захтевима ислама, односно повлачење пред ратоборним исламом. Ова понижавајућа (у интелектуалном и моралном плану) тенденција нашла и свој израз у погледима изложеним у издању Државног секретариата Ватикана La Civiltà Cattolica, који представља службени орган ове институције и пропагатором његових идеја, идеологије и погледа на свет. Издања овог секретаријата врцају oд отворене исламофилије и понизности пред џихадистичким покретима. Зато су истраживачи римокатолицизма почели да ис­тичу да Ватикан нема јасну политику према исламу, односно да je започео повлачење. Папа Бенедикт XVI повремено исказује вољу да се супротстави исламу, међутим његов Државни секретаријат манифестује велику снисходљивост и наду на благонаклони став муслимана према римокатолицима, што je довело до тога да бискупи немају јасне инструкције из Ватикана, а ислам, у међувремену, продужава да се шири Европом. Очевидно je, дакле, да Римокатоличка црква тренутно нема капацитета да формулише политику која би мо­гла да задржи исламски притисак. Истраживачи ислама из Израела су ставове владе Ватикана назвали „гласом јасног лицемерја“, јер иста та влада ћути о зверствима исламских терориста, а ћути чак и када су убиства хришћана у питању. На пример, ни речи се није чуло од Ватикана када је 3. јуна 2010. године муслиман убио епископа Исендеруна.

У раду су изложене неке од најважнијих чињенице из прошлости Косова и Метохије, те његово значење за духовну и културну свест код Срба. Прва окупација Космета се догодила после Косовске битке 1389. године када су Османлије заузеле Србију. Затим се указује на процес исељавања Срба и њихову исламизацију и албанизацију на коју се надовезује и НАТО агресија 1999. и од када почиње, условно речено, друга окупација Косо­ва и Метохије. Аутор указује и на покушаје српске владе да спречи отмицу и понашање појединих политичких актера у овом процесу. На крају, даје се процена да ће истрајавање НАТО-а, односно САД и ЕУ на отмици Косова и Метохије дове­сти до политичког хаоса у свету и отварања многих националних питања.

Односи Европске уније и Русије заснивају се на неколи­ко докумената, Колективној стратегији Европске уније према Руској федерацији, Споразуму о партнерству и сарадњи, али и на тзв. стратешком партнерству. Анализа економских и политичких чињеница показује да и поред значајне економске сарадње и „безграничних могућности“ у овој сфери, односе оптерећују нерешени политички проблеми. Наиме, Европска унија не подржава територијални суверенитет Русије и жели да се ова велика држава разбије на више „независних“ држава. У том смислу залаже се и за уједињење Јужне и Северне Осетије изван Русије, „са перспективом уласка у НАТО“. Односи између Европске уније и Русије не могу се, дакле, посматрати у оквиру „стратешког партнер­ства“, пошто не постоје заједничке вредности, па ни интереси не чине базу овог односа, а такође не постоje ни основни елементи искрености.

Приказ књиге: Александар Дугин, Мистерије евроазије, Логос, Београд, 2008.

Аутор указује да сви социјални канали идеолошког утицаја на личност делују сложно, иако, некада, противурече један другом. Зато је важно да се различити канали идеолошког деловања на личност не претворе у фактор слабљења и деструкције духовно-моралних вредности створених од народа током векова, како би утицали на поделу народа, а не његову концентрацију и интеграцију.

Према мишљењу аутора ниједна од постојећих идеологија, па ни нека потенцијално нова, не може се формулисати без ослонца на знање. Наиме, наука испуњава три главне социјалне улоге: наступа као плуралистичка, динамично развијајући систем научних знања; функционише као специфичан вид стваралачке делатности, усмерених на стварање нових идеја, уопштавање нових знања и покушава да објективно опише и искаже окружујући свет што проверава у пракси; развија се као укупност друштвених односа, те повезује истраживаче и њихова научна достигнућа.

У данашњим условима изложеност социјалним технологијама значи да се припадници друштва «ослобађају» од традиционалних стереотипа, а на њихово место «уграђују» нови (дез)интеграциони, већ у зависности од циљева који су поставили корисници социјалних технологија. Наравно, све ово се мора увити у принципе хуманизма и социјалне правде, а понекад и религиозних вредности.

Русини и Срби су у време постојања Аустро-Угарске монархије припадали истој Цркви - Српској православној. Године 1948. Русини се враћају у састав Руске православне цркве. Међутим, иако су, због политичких околности, везе Заркарпатских Русина и Срба прекинуте, остала је невелика заједница поунијаћених Ру­сина у Србији (Аутономној покрајини Војводини). Ова национална заједница у Србији, данас деловањем различитих фактора, настоји се утопити у нови украјински идентитет и нацију. Поред тога се Русинска заједница у Србији покушава злоупотребити од Ватикана (културно средиште Русина - Руски Крстур проглашено је за седиште Грко-католичке цркве за Србију и Црну Гору) за ширење уније у српским земљама, али и од заговорника придруживања Србије Европској унији и НАТО-у. Наиме, већина Русина на изборима у Србији гласа за проевропске политичке партије, што се жели искористити у покрајини Војводини да се Новим статутом већина, тј. Срби блокирају тако што ће се дефинисати да ниједна одлука у Скупштини не може да се изгласа, ако нису сагласне мањине.

Укидање пресуде Горану Давидовићу наишло је на хорску осуду медија, иако је очигледно повређено његово право да комуницира (са судом) на свом матерњем језику и писму. Због тога је аутор анализирао друштвену збиљу у Србији и дошао до закључка да девијантност може бити и позитивна, те да је условљена културом и друштвеном структуром. У условима двоазбучја, односно протеривања ћирилице и наметања латинице, стварају се претпоставке за друштво без норми друштвену аномију. У осталом, у психологији и антропологији позната је чињеница да тзв. двоструко мишљење (а овде се оно одражава преко бесмисленог тврђења да српски народ располаже двама писмима) може да доведе до колизије и колебања у јасном мишљењу и понашању. То, другим речима, значи да је могуће очекивати повећану «девијантност» управо код припадника српског наро­да (иако се држава у којој се ово догађа зове Србија), јер није реално очекивати да укидање ћирилице која се сматра делом српског националног идентитета прође без отпора и културних и социјалних траума.

У Немачкој постоји могућност да верске заједнице отварају своје образовне институције, што је искористила и Исламска верска заједница у овој држави. Међутим, праћењем њиховог рада дошло се до података да се у њима пропагира екстремни ислам, тзв. исламизам чији је циљ покоравање и исламизација целог света, па тако и Немачке. Бројне државе службе су утврдиле да је централна идеја у уџбеницима ислам­ских образовних институција «свети рат са неверницима». У раду се даје преглед нових сазнања по овом питању и анализа рада државних институција по питању решавања «исламистичког проблема».

Самит НАТО-а који је одржан у Лисабону, новембра 2010. године, а потом и самит НАТО Русија, различито се оцењују од стране истраживача. Аутор овог чланка заступа хипотезу да до стварних промена није дошло, већ до обнове америчке пропагандно-идеолошке реторике из времена владавине Горбачова (у том смислу се може рећи да је Медведев „нови Горбачов“), а да су главни циљеви САД и НАТО-а, као што је „сузбијање утицаја Русије“, па чак и њено разбијање и подела између савезника и даље на снази. Поред тога НАТО остаје и даље ратна машина која изазива сукобе и води ратове без мандата Уједињених нација. Због тога је, дакле, кључно да ли „западна демократија“ има снаге да „демонтира“ ову војно-авантуристичку машину док не буде касно?

У раду се проблематизује питање капацитета демо­кратије да мења друштвени поредак, односно поли­тичке институције. Аутор је мишљења да док се не укроти капитал, демократија неће имати капаците­та да изводи промене, а сви политички избори биће заправо „избори истог“. Да би се постојеће стање превазишло аутор, поред анализа недостатака демократије, даје и предлоге за превазилажење постојећег стања уз уважавање социјалних обавеза капитала, циклично приватизовање и национализовање најважнијих природних богатстава и компанија, као и мере за духовну (вредносну) обно­ву на етичком пољу.

Приказ књиге: Irshad Manji, Kaj je narobe danes z islamom?, Društvo Znamenje, Petrovce, 2008, str. 304.

Ступањем у Европску унију свака држава престаје да сама формулише своју политику и прихвата обавезу да је прилагоди (и) интересима САД и водећих држава Европске уније. У том смислу у чланку се анализира источна политика неких нових чланова Европске уније и долази до закључка да је она (обавезно) антируска, мада у појединим периодима постоје и значајна одступања код неких држава, пре свега оних које спас од економске кризе траже у сарадњи са Русијом. Међутим, мање државе не могу да се одугр у притисцима Брисела и Вашингтона и скоро увек одустају од својих националних интереса у корист моћнијих. У случају Србије то има значајне последице по њену територијалну целовитост (Космет, а и неки други делови државе су упитни), али се отвара и питање оправданости политике „Европска унија нема алтернативу“. Такође, ни економски и сваки други опоравак (посебно националног идентитета) у овој вази развоја Србије, с обзиром на алтернативне пројекте Запада, није могућ без руских инвестиција, политичке, културне и друге подршке.

Избор писма никада није неутралан по смислу, јер увек са собом носи културалне вредности и обележја, односно означава припадност одређеној традицији, али и одређене идеолошке и политичке поруке. Избор пи­сма у нашој средини (ћирилица или латиница) има ве­лики значај у информативном рату који се тренутно води, јер се овим избором не опредељује само језички дискурс. У ери глобализације могу опстати и имати самосталну улогу само они језици и културе чија се сфера шири. Прелазак у одбрану већ значи губитничку позицију Пошто је научно доказано да ћирилица нема принципијелних недостатака, онда се поставља логично питање зашто, потом, мењати писмо, одбацујући векове традиције и културно наслеђе? Аутор сматра да се ова нелогичност може описати и разумети, само ако се разматра као геополитичко питање у оквиру сукоба копна и мора, односно атлантизма и евро-азијства. Правило је да заговорници евро-атлантских интеграција, ма где живели и радили, траже да се у њихову локалну културу уведе латиница, правдајући то искључиво геополитичким аргументима. И обратно. Заговорници евро-азијства (тзв. русофили) боре се за ћирилицу Тако је и у Србији. У том смислу шаље се по­рука да у свету моћи има места само за једно писмо, оно које користи победничка страна. Отприлике као што је то случај са употребом енглеског (пажња: не америчког!) језика. Никакви позиви на мултикултуралност, толеранцију и друге лепе фразе, толико присутне данас, не могу спречити ову законитост светске геополитике истребљење једног од два писма. Зато је потребно прихватити ову реалност и борити се за своју културу средствима која одговарају стварности а то је адекватном геополитиком. У Србији нема спаса за ћирилицу, као савршеног писма, ако се не изврши одступање од тврдог евро-атлантизма.

Према мишљењу критичке интелигенције проблем савремене (економске) кризе није у тржишту, већ у слободном тржишту. У природи тако нешто не постоји. Свако тржиште има своје законитости, иначе то није тржиште. Питање је, дакле, у чију корист су ти закони о слободном тржишту написани? Следећи проблем је што се идеологија слободног тржишта заснива на расправама које су написали људи који нису економисти. Управо због ових разлога наука се претварала у очигледну идеологију. Главно питање је, дакле, да ли је слободна, тржишна економија научна? Треће, неки економисти сматрају да у већини теологија (богословља) Бог или богови имају савршенство, док су људи грешни управо онако како економски идеолози говоре о слободном тржишту. Они сматрају да је слободно тршиште савршено, а да грешке на тржи­шту прави човек. Ту је, дакле, тачка где се завршава тржиште, а почиње теологија слободног тржишта.

Статистика каже да у свету, највише на Блиском ис­току, на сваких пет минута погине једна хришћанин због своје вере. Хришћанима је тешко у Индији, Ки­ни, Пакистану, целом Блиском истоку, али и Европској унији, где се води кампања (и) против хришћанских симбола, посебно крста и молитви. Подаци сведочe да се број хришћана смањује на целом Блиском истоку, једнако у Израелу, као и у муслиманским државама. Када је основан Израел у њему је (по­себно у Витлејему) било у структури становништва 15 одсто хришћана. Данас их има само 1,5 одсто. У свим муслиманским државама Блиског истока забележено је смањивање броја хришћана, што се тумачи традиционалним презривим ставом муслимана према другим религијама, а током последњих 100 година овај однос се све више претварао у насиље и отворену мржњу. Већина хришћана, али и других мањина, бежала је у првој фази на Запад, посебно САД, а данас у Руску Федерацију. До недавно, већина Арапа који су живели у САД били су хришћанске вере. Пошто је Вашинг­тон, а потом и Брисел као седиште Европске уније одбио да заштити хришћане, ови су се обратили Руској православној цркви и Путину који је обећао заштиту Хришћанима је потребна заштита, јер на Блиском истоку ни једна друга религија, сем муслимана и Јевреја нема своју државу.

Проблем нечитања књига постаје све актуелнији у савременом свету. Нечитање књига је озбиљан интердисциплинарни културни, антрополошки и научни про­блем, јер тиме се запушта језик, језичка култура, писменост, образованост, рационалности и аналитички дух, а најновија истраживања да се тиме и штети властитом здрављу, јер свакодневно читање и учење продужава људски век. Главни разлози због чега се шири „отпор” према књизи су бројни, а истраживачи наводе недостатак вре­мена, препуштање забавним садржајима које емитују медији, посебно телевизија, скупа књига, утицај капиталистичког система (тржишне привреде), који „убија културу читања” дајући предност комерцијалним издањима и писцима таквих дела, док озбиљна и стручна дела маргинализује, а ауторе ниподаштава тако што ствара систем да им се не плаћа за њи­хоеврад, чиме нестаје и интерес за бављење радом од кога се не може живети. Важан део ширења (не) културе читања је и одсуство адекватне држаене политике, пре свега Министарстава културе, која су подлегла политици глобализације и пропагирања страних култура.

У чланку се анализира писање сарајевског дневног ли­ста „Дневни аваз“ о Европској унији и Турској. Аутор је дошао до закључка да овај лист више пише о Европској унији него о Турској, али ставови писаца прилога су према првој доминантно негативни, а према другој позитивни. Разлог негативног вредновања Европске уније је примена политике „штапа и шаргарепе“, при чему Брисел више користи штап, понижавајући тако муслимане, како то тумачи „Аваз“.

Избори за Европски парламент до 2014. године код истраживача су оцењивани као „другостепени“, што су потврђивала и истраживања јавног мњења у Европској унији. Наиме, грађани су сматрали да Европски парламент не доноси важне одлуке, па нису у значајнијем броју ни излазили на биралишта, чиме је легитимитет и демократичност ове институције био доведен у питање. Схвативши настали проблем, у Бриселу су се потрудили да до овогодишњих избора (мај 2014. године) Лисабoнским уговором предају парламенту нове надлежности како би заинтересовали бираче да изађу на изборе и потврде легитимитет и демократичност институција Европске уније. У том котнексту Европ­ски парламент је добио могућност да бира „премије­ра“ Европске уније (председника Европске комисије), да усваја буџет, као и овлашћења да се бави спољном политиком и заштитом људских права и слобода. Избор „премијера“ Европске уније тумачи се као усвајање обрасца стварања општеевропских политичких лидера, што изборима даје нову димензију и квалитет. Но, избори за Европски парламент, мимо воље Брисела, доносе још једну важну новину појаву опозиције, први пут у историји Европског парламента има шан­се да формира фракцију, чиме би могао да значајније утиче на одлуке парламента. Наиме, према истраживњима јавног мњења 25 одсто посланичких места заузеће опозициионе партије и појединци који се зала­жу за престанак постојања Европске уније. Другим речима, општа карактеристика избора за Европски парламент 2014. године је гласање pro et contra Европ­ске уније.

Солидарност која потиче из осећаја националне повезаности и која означава консензус сваке пореске уније, на нивоу целе Евро­пе не постоји. То је структурни разлог због кога ће евро произво­дите сукобе и спорове између различитих чланица Еропске уније. Заједничка камата и курсна листа никада неће одговарати свима. Људи ће на тај начин спознати да су њихове владе европским институцијма уступиле кључне политичке инструменте за повећање националног благостања и обезбеђење напретка. Због тога евро не може да преживи, иако може да проузрокује мноштво проблема и велике међународне конфликте, пре него што доживи свој крај.

Политика промене националног идентитета је запажена још у Старом завету Светог писма. То се постизало преласком пагана на јеврејску веру, а потом и у национални састав јеврејског народа. Ова политика настављена је у Римокатоличкој цркви практиковањем прозелитизма у две опције: прво, превођењем у римокатолицизам, у том смислу посебно православних, који су потом денационализовани и укључивани у неку од постојећих нација, односно у неку нову измишљену нацију (Хрвата, Украјинаца...) и, друго, преко уније, где је постојала могућност очувања византијског (православног) обреда, али су унијати, потом, такође, денационализовани и од њих су стварани нови народи или су се, што је било чешће, утапали у неке већ постојеће, a чија је вера била римокатолицизам. Характеристика оба ова процеса је да су преобраћеници, већином, постајали ватрени мрзитељи вере и нације из које су поте­кли. Ова политика Римокатоличке цркве у Европи, посебно је била изражена до 1918. године, тачније до краја постојања Аустро-Угарске монархије и Краљевине Пољске, а потом њен носилац постаје сам Ватикан што је посебно дошло до изражаја током Другог светског рата на простору тзв. Независне Државе Хрватске и у тадашњем Совјетском Савезу. Нова политика у креирању вештачких народа у Европи и даље инсистира на верском отуђењу народа који нису по вољи САД и Европској унији, све „ради европске перспективе“, али то није искључиви задатак. Новина је, на верском плану, да се сада креира мноштво секти које нападају одређене народе и мењају им основне друштвене вредности и схватање света. Када то не успева, на располагању су и савремене социјалне технологије које изграђују нову идеологију, најчешће путем медија (у шта данас ваља укључити и социјалне електронске мреже), путем страначке и државне политике, економским притисцима, итд.

Политички представници најважнијих чланица Европске уније саопштили су јавности да је политика мултикултаризма у Унији пропала. Истраживања јавног мњења у Француској и Немачкој показују раст антиисламизма, на шта је реговао и генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун истакавши да су «неосноване изјаве неких политичара да муслимани не прихватају и скрнаве европске вредности». Ипак, чини се да Мун није у праву. Анализе показују да су у овом сукобу обе стране криве. Западњаци због империјалистичке политике, а муслимани због неприхватања интеграције и инсистирању на посебности. Сва истраживања говоре о томе да муслимани у Европској унији не прихватају европску културу и да намећу своју и где год могу уводе правни поредак на основу шеријата. То изазива различита антиисламска расположења која се манифестију низом забрана: молитве на улицама, ношења и хиџаба (вела), изградње минарета. До сада владе држава које чине Европску унију нису имале адекватан (идеолошки) одговор на тзв. исламистичку претњу. Европљанима ислам није био примамљив. Напротив, према истраживањима бојали су га се, а са порастом говора о тероризму са исламским предзнаком страх се увећавао. Пошто у либералној демократији људи немају другу могућност осим да направе грешку и „побегну“ од муслимана, дозволили су им да стварају гета. Но, та се гета шире, стварајући у времену и простору, концентричне кругове ка периферији. Тиме се стварају услови да у тим гетима не важе државни закони, већ шеријат. Следећи корак је аутономија освојене територије, па „запоседање“ веће територије, која се или сепаратише од државе или служи за даље освајање и исламизацију целокупне државне територије.

Данас, осим идеолошких знамо да постоје и геополитичке основе у коренима различитих правних система. Наиме, геополи­тика разликује два правна система: романо-германски („филозофија копна“) и „опште право“ англо-саксонског света („филозофија мора“), који непосредно утичу на принципе организације друштвеног живота. Најважнија разлика код ове две гране права је у формалним изворима права. Правна филозофија код припадника копна носи религиозни карактер и ту, скоро, правни принципи нису подложни променама, а у правној „филозофији мора“ промена права и његово непоштовање сматра се нечим природним. Савремено човечанство, према прикупљеним подацима, проживљава кризу правне свести, управо због прожетости политичких система англо-саксонским правом. Ипак, свет не доживљава овакву кризу први пут, довољно је да се сетимо пропасти античког света. Тада је та криза започела са лаганим али неминовним распа­дом религиозности, који је постепено захватио и породични живот и правну свест. „Правна свест која је изгубила своје религиозне корене, показала се неспособном да одржи и одбрани монументалну државност и културу Рима, и неумољива историја је таквој правној свести изрекла своју пресуду“. Спас и обнова светске правне све­сти и правног поретка дошли су тада од хришћанства. Питање, које се данас поставља је, дакле, да ли се овај образац изласка из кризе правне свести може поновити и која je то религија способна да учини?

Папа Јован XXIII је крајем 60-их година прошлог века говорио да је “стратегија Римокатоличке цркве усмерена на остварење два задатка: пацификацију међународних односа и ширење утицаја преко глобалног пастирства“. Другим речима, циљ Ватикана је pax catolica, који треба да формира “мирно и хармонично друштво“. Због тога Римска црква шири хуманитарни, просветитељски и филозофско-мисионарски рад по свету, помаже сиромашне (посебно који после тога постају римокатолици). У пракси геополитика Ватикана представља антипод политичкој коректности и глобалном материјализму, који све више осваја савременог човека. Но, нови папа Фрањо унео је корекције у ватиканску (гео)политику дајући предност подчињавању православних, пре свега васељенског патријарха и православних у Турској, затим Српске православне цркве и Руске правослaвне цркве у Украјини, уз обавезно промену идентитета, те успостави добрих односа са САД и Великом Британијом, уз чију помоћ жели да слама православне, како је то већ чинио сламајући комунизам и Совјетски Савез. Нови папа Фрањо, познато је, не уважава православље и православне цркве и предложио је да се источна политика Ватикана води у оквиру стратегије long duree (“велика делатност“). Такође, папа Фрањо је најавио да ће источну политику водити по обрасцу који је зацртао Бенедикт XVI, а овај је, опет, био присталица погледа Јована Павла II.

Корупција у ЕУ је у успону и учинила да се током последње три године штета са 120 милијарди повиси на 328 милијарди евра. Истраживање Антикорупцијске агенцијe Европске уније, као и директората правде ЕУ, садржи и податке из полиције и тужилаштва Уније да је „због злоупотребе положаја и корупције“ 2013. године поднесено 67 800 пријава. То је рекордан број у историји ЕУ. Шеф генералног директората правде у структури Европске комисије Ф. Ле Бај (Françoise Le Bail) уверена је да се у тим процесима ради о милијардама евра. Ипак, тешко је проценити тачан ниво корупције у ЕУ, јер Унија често нема компетенције да истражује одређене случајеве, већ искључиво националне државе. Зато су, истиче Ле Бајова, наша сазнања само „врх леденог брега“ и почетничка. Поред тога, у Европској унији је, евидентно је из званичних документа, започет процес замене појма корупција синтагмом „намерно неефикасни менаџмент“, односно „намерно неефикасни менаџер“. Увођење новог термина правда се „политичком коректношћу“.

У раду се пре свега методом анализе долази до података о субјектима који су испланирали пресељавање великог броја становника Блиског истока, Севера Африке и Централне Азије у Европску унију. Аутор је дошао до закључка да су одговорни за избегличку кризу пре свега САД, Европска унија и НАТО, које су извеле неколико војних агресија (Ирак, Авганистан, Либија и Сирија) дестабилизујући регион Блиског истока, а потом и додатним организовањем тзв. Арапског пролећа, чиме су проширио број дестабилизованих држава, што је све заједно довело до појаве избеглица. Све је урађено у интересу транснационалних корпорација (међу којима су најутицајнији Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Totali Unilever). Заправо, ове компаније су и финансирале долазак избеглица, којима је потребна радна снага у Европи, 75 милиона нових људи, али и у интересу глобализатора, који преко избеглица и тзв. мелтинг пота (мешања раса), покушавају да створе нову европску нацију. При чему постоји и снажан елемент медијске и политичке пропаганде и манипулације светским јавним мњењем, којем се послала порука управо преко овог елемента драме избеглиштва да је Европска унија престижна територија за живот људи.