Zoran B. Kinđić

Oslanjajući se na biblijsko učenje o Božjoj pravdi, autor razmatra stanje u kojem se nalazi srpski na­rod. Moralno i duhovno posrtanje jednog naroda uzrok je njegovih ekonomskih i političkih nevolja, poraza u ratu, porobljenosti i gubitka teritorija. Kroz patnju se čistimo od grehova i lakše okrećemo ka Bogu. Smisao iskušenja je da se pojedinac ili narod duhovno preobrazi. Ukoliko se propuste brojne prili­ke, propast je neizbežna. U svetlu religijskog učenja o setvi i žetvi, autor smatra da su srpski neprijatelji bili samo nesvesni izvršioci Božje pravde. Ako bi se srpski narod moralno i duhovno preporodio, spoljašnje političke i ekonomske okolnosti bi mu išle u prilog. On bi na miran način ostvario svoje ciljeve. Prava suprotnost nije ona između naciona­lizma i kosmopolitizma, već između opredeljenosti za dobro ili za zlo. Dobar čovek, bez obzira da li je nacionalista ili kosmopolita, svojom pozitivnom energijom u isti mah pomaže svojoj porodici, svom narodu i čitavom svetu, dok im zao čovek šteti.

Istakavši da je u rešavanju kosovsko-metohijskog problema neophodno imati u vidu etičku i duhovnu dimenziju, autor poziva svakog ko namerava da se uključi u ras­pravu o tom problemu da najpre povede unutrašnji dijalog sa vlastitom savešću i čitavom srpskom istorijom. Autorefleksijom se dolazi do uvida da je Kosovski zavet ono što konstituiše srpski nacionalni identitet. Za Srbe je teritorija Kosova i Metohije sveta, baš kao i Jerusalim za jevrejski narod. Onaj ko bi da se, zarad evropskih integracija, odrekne Kosova i Metohije, nije uistinu Srbin. Autor podseća da odbrana Kosova i Metohije nije samo uskogrudi srpski nacionalni interes, nego da ima univerzalan značaj. Lazarevo opredeljenje za Carstvo nebesko, učinjeno u ime svih Srba, blisko je svim pravdoljubivim ljudima sveta. Pitanje odnosa prema Kosovu i Metohiji treba sagledati i iz eshatološke perspektive: da li smo za Hrista ili, svesno ili nesvesno, za Antihrista. Budući da Zapad, okrenuvši leđa Hristu, priprema uslove za stupanje na istorijsku sce­nu Antihrista, za Srbe je pravo rešenje da se okrenu svom svetosavskom korenu. Podsetivši na svetootački uvid da je pragmatičan savez sa zlim saveznikom osuđen na poraz, da sudba jednog naroda u velikoj meri zavisi od moralnog i duhovnog lika vladara, kao i da imamo vladara kakvog zaslužujemo, autor sve poziva na pokajanje i moralni i duhovni preobražaj. Budući da Albanci svojim grešnim ponašanjem (trgovanje drogom i ljudskim organima) na sebe sve više navlače Božiji gnev, ukoliko se dogodi preobražaj srpskog na­roda, Kosovo će opet biti srpsko.

Da bi ispitao mogućnost mirnog i trajnog političkog rešenja sukoba oko Jerusalima i Svete zemlje, autor analizira religijsku pozadinu ovog spora. On ukazuje da mitsko-religijska figura središta sveta podrazumeva da se radi o svetoj teritoriji, koja samim tim ne može biti predmet razmene. Ukazavši na verovanje mnogih naroda da se njihov centralni hram nalazi upravo na mestu središta sveta, autor hermeneutičkom i komparativnom metodom pokazuje koliki je značaj Jerusalima za tri velike monoteističke religije. Budući da su vernici sve tri monoteističke religije uvereni da je istina i pravda na njihovoj strani, i da sebi pripisuju poziciju dobra a protivnicima uglavnom poziciju zla, njima se čini da bi i delimično odstupanje od svojih pretenzija na sveta mesta bio čin izdaje i izneveravanja Boga. Nakon što je izložio šta tri velike monoteističke religije misle jedna o drugoj i pokazao razlike u njihovom shvatanju ličnosti Mesije, autor zaključuje da bi svako političko rešenja spora bilo krhko i privremeno. Autor smatra da bi, samim tim što je u osnovi sukoba oko Jerusalima religijski spor, rešenje moralo biti duhovne prirode. Istinski cilj vernika morao bi biti Nebeski Jerusalim, a ne puko posedovanje zemaljskog Jerusalima. Ukoliko bi vernici sve tri monoteističke religije zaista bili odani Bogu, oni bi bili ispunjeni ljubavlju i ne bi bilo nepremostivih prepreka za rešenje bilo kog spora, pa čak ni onog između Jevreja i Palestinaca oko Brda hrama.

Da bismo razumeli Kantovu ideju večnog mira, autor smatra da je neophodno da se ona sagleda u kontekstu celokupne Kantove filozofije, imajući u vidu pored političko-pravnih spisa i njegova razmatranja o moralu, istoriji, antropologiji, teleologiji prirode i religiji. Brižljivom tekstualnom analizom autor pokazuje da je ideja večnog mira vezana za ovostranu sferu, za uspostavljanje svetskograđanskog poretka, ali da ona nije lišena religiozne dimenzije, budući da je proviđenje garant ostvarivosti večnog mira. Nakon što je ukazao da za Kanta nema suštinske razlike između pojmova namere prirode i proviđenja, autor podseća da je kenigsberškom filozofu u razumevanju istorije bliska pozicija teodikeje. Iako se zalaže za večni mir, iako povremeno čak proklinje rat kao izvor sveg zla, Kant ipak ne previđa da rat u skrivenom planu prirode često igra ulogu sredstva za budući mir. Ukazavši da je sloboda najviši pojam Kantove filozofije, da je za njega filozofija morala najviša filozofska disciplina, autor ističe da nema ostvarenja političke utopije bez jedinstva slobode i morala. On podseća da ideja večnog mira nije najviša u Kantovoj filozofiji. Od savršenog pravno-građanskog stanja viša je religijska ideja opšte republike po zakonima vrline. Sledeći Kanta, autor na kraju ukazuje na neophodnost da se u političkom životu objedine moralnost i praktična mudrost.

Suočen sa tendencijom izrazito negativnog vrednovanja rata, koja u našoj sredini pod uticajem prozapadne ideologije pothranjuje defetističko raspoloženje, autor tematizuje kako rat kao takav tako i odnos rata i duhovnosti. Koristeći komparativni i hermeneutički metod, on razmatra različita gledišta o ratu u filozofiji, dalekoistočnim religijama i hrišćanstvu. Nakon što je ukazao da Hegel i Niče pozitivno vrednuju rat, a Kant ga osuđuje kao izvor sveg zla, autor ističe da dalekoistočne religije, uprkos negovanju duhovnog stava ahimse, nemaju izrazito negativan odnos prema ratu. Razmatranje Bhagavad Gite i zen budizma pokazuje da se duhovnost i ratovanje ne isključuju. Stav hrišćana prema ratu nije jedinstven. Dijapazon mogućih stavova kreće se od pozivanja na sveti rat, preko opravdavanja pravednog rata, dozvole odbrambenog rata do pacifističkog odbijanja svakog oblika ratovanja. Između krajnosti rimokatoličkog pozivanja na sveti rat i zalaganja za apsolutni pacifizam pojedinih protestantskih verskih zajednica nalazi se pravoslavni stav. Po svetim ocima, hrišćanin ima pravo da se ne suprotstavlja onom ko njega lično tlači, ali ako se radi o zajednici koja je ugrožena dužan je da pruži otpor. Nakon poređenja dalekoistočnog i hrišćanskog gledišta o ratu autor zaključuje da ispravno učestvovanje u ratu, motivisano požrtvovanom ljubavlju prema bližnjima, može biti pozitivnije od mlakog, a pogotovo egoističnog učestvovanja u mirovnim akcijama. Veći doprinos miru daju oni koji u svojim dušama uspostave mir od onih koji se samo spolja, politički zalažu za njega. Pravi mirotvorci su samo duhovni ljudi, čak i kada su prinuđeni da ratuju.