Жељко Вучковић
У ПОТРАЗИ ЗА „КУЛТУРНИМ НАЦИОНАЛИЗМОМ” СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ МИСЛИ
Промишљање ове теме иритирао је текст Исидоре Секулић под називом „Културни национализам”. Он је изашао у часопису Нови Србин 1912. године који је уређивао Васа Стајић у Сомбору. Српска национална идеја и њена политичка експресија, уочи „Великог рата” суочавала се са изазовима који су утицали на њену модификацију. Инсистирање на културној садржини националне идеје био је наратив који се на простору данашње Војводине, тада Јужне Угарске већ дуже време неговао. Активност под називом „књиге за народ” Матице српске, иза које је стајала делатност Тихомира Остојића имала је за циљ да едукативно оплемени националну идеју. У том процесу развијао се полемички тон са становиштем националног романтизма који се руководио емотивним набојем, а мање рационалним уравнотежењем националне идеје. Све то нам говори о врло динамичком процесу који у историјским околностима има упечатљиве изразе испољавања. Они могу да буду слични, али никако нису идентични и у том смислу је позивање на аналогију био мач са две оштрице који је чинио креативност и промишљање не само мање делотворним, већ и непожељним. Културна димензија националне идеје је њен политички израз који је одговарао конкретној историјској епохи, али је у позадини имао једну занимљиву мисао, а то је потреба за сталним образовањем и ширењем хоризонта политичке мисли и визије националне идеје.
