Izaberi jezik:

Željko Simić

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Beograd.

PERIODIKA

ANTINOMIJE POLEMIČKOG DISKURZIVITETA

U ovom ogledu autor, povodom postuhumnog objavljivanja zbornika kritičko-esejističkih tekstova Buktinje Nikole Miloševića, podrobno analizira Metod ovog mislioca, čije je bogato i razuđeno filozofsko i književno-teorijsko delo ostavilo upečatljiv trag u srpskoj duhovnoj kulturi druge polovine dvadesetog i prve decenije ovoga veka. Autor pokušava da ustvrdi da je Milo­šević apsolutizujući vlastitu metodu koju karakteriše konzistentno traganje za protivrečnostima unutar nekog filozofskog sistema ili neke književno-umetničke strukture, pomoću kojih, s druge strane, otkriva ideološku ili psihološku pozadinu određene epistemološke nekoherentnosti nekog dela, uobličio kontu­re jedne specifične negativne gnoseologije. Autor u ovom tekstu pokušava da demistifikuje formulu Miloševićevog polemičkog diskurziviteta, i da pri tom odredi vrednosne domašaje tako etablirane recepcije kulturnih tvorevina.

PERIODIKA

APORIJE LIBERALNE I DEMOKRATSKE POLITIČKE FILOZOFIJE

Još su antički rodonačelnici filozofije politike i njihovi savremeni sledbenici, iako nastojeći da silinom idejnih argumenata demokratski oblik vladavine društvom predstave kao prakseološki najcelishodniji i bezmalo najidealniji, ipak osetili potrebu da, svaki na svoj način, usmere nešto više kritičke svetlosti na aporije demokratije u njenoj izvornoj, evolutivnoj antinomičnosti. Uviđali su da vladavina naroda neminovno postaje predstavljanje naroda, koje krije imanentnu opasnost svake demokratije da se izmetne u vladavinu većine nad manjinom, a ova poslednja u prisilnu vladavinu mnenja. Slično je i sa teorijskim zagovornicima liberalne političke filozofije, koji su ukazivali da ovaj novovekovni koncept države, u sinergiji sa emancipatorskim karakterom same demokratije, ostavlja u nasleđe ogromnu zaslugu za obezbeđivanje slobode pojedinca od bezobalnog voluntarizma vlasti i politike, ali koji su, naporedo sa apologetskom linijom svojih spekulacija, implicitno opominjali na dva potencijalna žarišta potonjih zloupotreba liberali­zma. Te konstruktivističke slabosti liberalizma nahode se, najpre, u negativnom shvatanju ljudske slobode, a potom u redukciji afirmisanog oblika ljudske prirode na ispunjenje materijalnih, odnosno svojinskih, ili, još preciznije rečeno, u krajnjoj liniji vulgarno ekonomskih interesa, koji neminovno vode u antropološki solipsizam. Ovaj rad, dakle, nije posvećen samo istoriji ideja demokratije i liberalizma, već neuralgičkim ontološkim tačkama ovih dvaju političkih fenomena, odnosno latentnim mogućnostima deformacije nekih potencijalno negativnih aspekata liberalno-demokratske doktrine, koji su, u savremenoj globalističkoj epohi, doživele svoju emanaciju.

PERIODIKA

LEVI-STROS IZMEĐU METODOLOGIJE I ONTOLOGIJE

Ovim radom autor pokušava da ukaže na teorijsku paradoksalnost Levi-Strosovog razuđenog i obimnog misaonog opusa. Analoškim prenosom metode lingvističke generativne hijerarhičnosti rodonačelnik antropološkog strukturalizma uspeo je da pokaže kako je nemoguće razumeti bilo koji segment bivstvovanja „primitivnih“ zajednica ukoliko se neprestano nema u vidu da misaono-prakseološkim totalitetom vlada jedan metakoncept, kojim se stabilizuje njihov ontološki status. Ali, proširivanjem metodoloških ingerencija Levi-Stros je apsolutizovao metodu do nivoa na kojem upravo ona, metoda, postaje ne samo nužni meritum svake istine o čovekovoj psihi i njegovoj socijalnoj sredini, već i njeno „entelehijsko“ ostvarenje. Upravo u toj strategiji autor uočava skrivenu Levi-Strosovu potrebu da univerzalne uvide strukturalističkog postupka preinači u dogme, koje je nemoguće podvrgnuti naučnoj proveri. Ova sklonost Levi-Strosa može se, prema autorovoj analizi, najpregnantnije razabrati u njegovom pokušaju da fiksira jedan desubjektivizovani svet čiji se generator značenjskih utisaka nalazi u strukturisanim procedurama društvenog uticaja, a iz kojeg je isključena svaka personalna doživljajnost.

ç