Жељко Никач

Истраживање полази од тезе да је унутрашња контрола рада полиције изузетно значајна због комплексности полицијских послова, који понекад пружају могућност повреде људских права и ограничење грађанских слобода. Циљ истраживања је да се испита који су то механизми унутрашње контроле, која је њихова ефикасност у пракси, као и да се укаже на интерну контролу која треба да обезбеди ограничење апсолутне власти, законитост у раду и једнакост грађана пред законом и дају поједини предлози за унапређење интерне контроле. У раду су методолошки истражени и анализирани егзактни показатељи примене механизама интерне контроле рада полиције у Републици Србији у седмогодишњем периоду (2012–2018). Резултати истраживања показују различите трендове у примени механизама интерне контроле у посматраном периоду. Закључује се да су механизми интерне контроле довољни али да има места унапређењу. То се нарочито односи на потпуну деполитизацију организације и рада полиције, па с тим у вези и процеса интерне контроле рада полиције и њених припадника.

Истраживање полази од основне претпоставке да је контрола рада полиције изузетно значајна због осетљивости послова које овај орган за примену закона обавља, могућности повреде људских права и грађанских слобода. Циљ истраживања је да се укаже на надзор који треба да обезбеди ограничење апсолутне власти, законитост у раду и једнакост грађана пред законом. Видови екстерне контроле полиције су парламентарна, контрола извршне власти, правосудна, контрола покрајине и локалне самоуправе, независних институција и јавности. У раду су методолошки истражени и анализирани егзактни показатељи примене механизама контроле рада полиције у Републици Србији. Према резултатима истраживања поједини државни органи у потпуности користе механизме контроле и адекватно их евидентирају, док их други не користе у довољној мери или евидентирају неадекватно. У закључним разматрањима је изнето да постоје задовољавајући правни и институционални механизми за екстерну контролу полиције, али је неопходно побољшати примену закона у духу једнакости грађана пред законом.

Достизање и заштита националних интереса се, традицинално, везује за стање безбедности државе и нације: национална безбедност управо подразумева несметано достизање, уживање и развој националних вредности и извесност реализовања националних интереса, одсуство претњи по националне вредности и интересе, као и одсуство страха да ће бити угрожени. Од способности држа­ве да правилно утврди и ефикасно реализује националне интересе, зависи и степен безбедности друштва, државе и међународне заједнице. Политика спровођења националних интереса је сложена и у дисперзији између реалних националних потреба, интереса друштвених, политичких и неформалних (интересних и лобистичких) група, националне моћи, стања националне и међународне безбедности, националног и међународног права, спољне политике дру­гих држава и политике међународних организација. Уз то, у пропагирању националних интереса државници некада нису објективни, а честе промене режима у транзицијским државама неретко условљавају и драстичну промену агенде националних интереса. Најзад, опречност ставова у погледу декларисања и начина достизања националних интереса може да подстакне конфликте националних и међународних размера, посебно у друштвима са неразвијеном толеранцијом, безбедносном и политичком културом, и у којима и не постоји континуитет у вођењу националне политике. У тако турбулентним околностима није једноставно дефинисати и достићи националне приоритете, а тиме ни осигурати националну безбедност. У таквој ситуацији се налази и Република Србија, као земља у транзицији која тежи међународним интеграцијама.

Локална самоуправа мора бити оспособљена за превентивну заштиту животне средине, јер се угрожавање животне средине управо и дешава на њеној територији, без обзира да ли последице наступају у локалним, националним или глобалним размерама. Предмет рада обухвата сагледавање и разматрање надлежности локалне самоуправе у превентивној заштити животне средине и у анализи њене оспособљености за спровођење у пракси законских превентивних норми у овој области. Циљ овог рада јесте анализа капацитета локалне самоуправе за спровођење законских одредби у превентивној заштити животне средине и оцена потребе јачања капацитета локалне самоуправе. Да би се дошло до релевантних сазнања, методолошки приступ је усмерен у два правца. Први, који се заснива на анализи најбитнијих законских прописа који одређују надлежност јединица локалне самоуправе у превентивној заштити животне средине. Други правац се односи на истраживање капацитета јединица локалне самоуправе да преко својих органа ефикасно спроводе законске превентивне норме о заштити животне средине. Овај приступ се заснива на  анализи, компарацији и оцени одговарајућих делова текстa у појединим стратешким документима и у годишњим извештајима о стању животне средине, као и у коришћењу других релевантних извора.