Željko Bjelajac

Predmet ovog rada je da istraži korelativnost i kauzalitete između individualne percepcije i svesti o bezbednosti pojedinaca i nacionalne bezbednosti, uzimajući u obzir i opšte i posebne aspekte koji utiču kako na pojedince, tako i na nacionalnu bezbednost. U ovom teorijskom istraživanju koristili smo metode analize – strukturalne i funkcionalne, sinteze, deskriptivni metod i normativni metod – da pravilno determinišemo faktore koji utiču na poimanje svesti pojedinaca o bezbednosti kako bi oni bili u stanju da pravilno obavljaju svoje funkcije u sistemu i politici nacionalne bezbednosti, da utvrdimo značaj tih faktora, i da onda, u rezultatima, damo određene preporuke za svaki činilac u determinisanom lancu odgovornosti u kreiranju i održavanju neophodnog nivoa bezbednosne svesti. U determinisanju faktora krenuli smo od utvrđivanja dominantne kulturne paradigme, koja je kako ilustrativna za duh vremena i dinamiku ljudskih odnosa, tako i okvir u kome se društvena zbivanja, uključujući i bezbednosna, odvijaju. U okviru promene dominantne kulturne paradigme opisali smo specifičnosti i potencijal masovnih medija, najpre na opštem planu, a zatim i u kontekstu predmeta rada. Kako ljudska motivacija direktno zavisi od stepena zadovoljenja ljudskih potreba, dali smo poseban osvrt na postojeće teorije i ulogu bezbednosti u njima, zaključivši da potrebe za bezbednošću stoje u istoj ravni sa najbazičnijim ljudskim potrebama, Dalje, utvrdivši značaj individualne svesti o bezbednosnoj kulturi za sve nivoe bezbednosti, dali smo elaborirane preporuke o uvođenju bezbednosne kulture u obrazovni sistem Republike Srbije. Na kraju, analizirali smo aktuelnu Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije kroz prizmu elemenata koji čine predmet ovog rada.

Predmet ovog rada je da istraži kauzalitet između evoluirajućih kulturnih modela Zapada i društava Centralne i Istočne Evrope koja su od kraja Hladnog rata prihvatala i emulirala te kulturne modele u cilju što bržih integracija u Zapad. Cilj rada je da pokaže na koji način trenutni liberalni konsenzus i trenutna kulturna paradigma, kultura probuđenosti, utiču na horizontalne i vertikalne aspekte bezbednosti ovih država. Korišćene metode su teorijsko-interpretativna, istorijska metoda, metoda analize primarnih, sekundarnih i tercijarnih izvora, metoda naučne analogije. U radu autori daju preciznu sliku dominantne zapadne kulturne paradigme i političko-bezbednosne aspekte, i njihove refleksije na društva postkomunističkih zemalja, sa detaljnijim osvrtom na primer Ukrajine, koja je zbog kompleksnosti situacije i mnoštva događaja istovremeno najreprezentativniji primer. U zaključnim poglavljima autori proveravaju teorijske teze eminentnih naučnika kroz prizmu razvoja i trenutnog stanja političke, kulturne i bezbednosne situacije u postkomunističkim zemljama, ali i definišu kauzalitete između trenutne kulturne paradigme i stvarnog stanja stvari u predmetnom regionu. Na kraju, autori daju kratak pregled potencijalnih bezbednosnih izazova i pretnji u Centralnoj i Istočnoj Evropi kao rezultat opisanih kulturno-društvenih odnosa i sprega.

Težnja za zaštitom ljudskog dostojanstva svih ljudi čini suštinu pojma ljudskih prava. Ona stavlja ljudsku ličnost u središte pažnje. Ljudska prava su nedeljiva i međuzavisna. Uticaj globalnog terorizma na sferu ljudskih prava može biti različit. Pre svega, teško da postoji i jedno međunarodno priznato ljudsko pravo na koje terorističko delo ne utiče. S druge strane, država prilikom reagovanja na terori stičke akte postojeća prava može ograničiti formalnim zakonskim aktivnostima, restriktivnim tumačenjem zakonskih odredbi, a strah i panika mogu uticati i na same institucije koje sprovode zakone. Zaključak je da se savremeni terorizam odražava višestruko na sferu ljudskih prava, što na direktan način, što indirektno. I sama borba protiv specifičnih terorističkih aktivnosti po sebi nosi nove rizike za tradicionalno shvaćene ljudske slobode i prava koje smo navikli da doživljavamo kao neotuđive elemente demokratije. S obzirom da se radi o složenoj materiji, u radu smo razmotrili pojam i prirodu ljudskih prava, kao i standarde na opštem i regionalnom evropskom nivou. Pored toga, osvrnuli smo se na neke opšte odrednice vezane za sam terorizam, kao i na osobenosti i značaj njegove povezanosti sa transnacionalnim organizovanim kriminalom.

Trgovina ljudima nije individualni fenomen koji ugrožava ograničen broj ljudi, već je fenomen koji ima duboke društvene i ekonomske implikacije, imajući u vidu činjenicu da mu pogoduju globalizacija i upotreba novih tehnologija. Trgovina ljudima pogađa gotovo sve: žene, muškarce, devojčice i dečake. Prisutna je na svakom kontinentu, svakom regionu sveta uz tendenciju permanentnog rasta. Vidovi eksploatacije iz kojih se akumulira velika dobit međusobno se razlikuju, ali svi podrazumevaju nasilnu eksploataciju i zloupotrebu ljudskih bića i njihovih prava. Oblici eksploatacije mogu imati širok dijapazon, od seksualne eksploatacije, eksploatacije radne snage, porobljavanja kao radnika u domaćinstvu, uključivanja u kriminal, prisilne vojne službe, ugovorenih brakova, itd. Nivo psihičkih i fizičkih oštećenja kod žrtava trgovine ljudima do te mere je izražen da ga je veoma teško iznova izbalansirati i osposobiti žrtve do odgovarajućeg telesnog i mentalnog zdravlja. Međutim, u ovom radu posebno apostrofiramo, jedan od najbrutalnijih zločina današnjice, trgovinu organima ljudskih bića, kao svojevrstan biznis na crnom tržištu organa, gde ukupna vrednost delova tela prosečnog odraslog čoveka dostiže na stotine hiljada evra. Pri tom, ukazujemo da naša svakidašnjica, na ovom stadijumu razvoja društva, obiluje nizom kontradiktornosti. Dakle, s jedne strane, imamo naučno-tehnološki i uopšte društveni napredak, do neslućenih razmera, a s druge strane, ima­mo najmonstruoznije zločine poput trgovine ljudima i trgovine njihovim organima, koji degradiraju dosadašnja civilizacijska dostignuća.

U poslednje vreme kako u svetu tako i kod nas beleži se konstantan porast kriminaliteta. Ova pojava se donekle može opravdati snažnim društvenim promenama koje su zahvatile globalno društvo. U tom smislu, porast kriminaliteta svakako utiče na sigurnost i bezbednost svakog pojedinca, odnosno doprinosi osećaju nesigurnosti, straha, strepnje. Bezbednost je jedna od osnovnih ljudskih potreba i u hijerarhiji ljudskih potreba ona se nalazi na drugom mestu, odmah nakon fizioloških potreba (hrana, voda, vazduh). Kako je bezbednost jedna od osnovnih ljudskih potreba uz nju neodvojivo ide i unapređenje vrednosti pojedinca, nacija, a samim tim i afirmacija globalnih vrednosti koje moraju nesmetano da se razvijaju, ispoljavaju i unapređuju. Međutim, stope kriminaliteta u društvu ukazuju na ogromne razmere te je stoga neophodno preduzeti niz mera u cilju njegovog suzbijanja. Stoga u ovom radu autori će analizirati koja je uloga i značaj vankrivičnih subjekata u savremenoj politici suzbijanja kriminaliteta. Predmet ovog istraživanja je uloga medija, nauke, porodice i škola u savremenoj politici suzbijanja kriminaliteta.