Владимир В. Првуловић

После свих неправди које су међународни фактори, пре свега ратни непријатељи, али и каснији миротворци, учинили српском народу у два светска рата, у планираном разбијању СФРЈ - медијском харангом, санкцијама и агресијом НАТО на СРЈ и Србију, јасно је да тада, па ни данас није било лако бити Србин. Сигурно је ризично јавно се тако декларисати у свету који је Србе сврстао у „лоше момке“, а посебно је то тешко нашим исељеницима у земљама са доминантним антисрпским ствавовима. Зато се многи наши исељеници, из егзистенцијалних, пре свега економских разлога, устежу да изразе своје српско порекло и идентитет. Ако морају, радије истичу да су Југословени. За разлику од њих, припадници бивших југословенских народа, разбијањем Југославије уз помоћ западних земаља у које су се касније иселили, поносито истичу своју нову државност, одричући се српске прошлости, историје и културе и дистанцирајући се од свега што је српско. Све то, показали су подаци из последњег пописа становништва у САД 2011, који нам даје невероватне статистичке податке. У САД има дупло више Југословена, а од Срба више Хрвата, Словенаца, па чак и Албанаца. То је чињеница која указује да се на дужи рок, посебно у другој и трећој генерацији наших људи у расејању, ради о некој врсти добровољне асимилације, уз постепени губитак српског националног и културног идентитета. Србија, као земља матица и Српска православна црква, би морале да предузму државничке и верске, образовне, међународно правне мере, за охрабривање и заштиту наших људи у расејању да сачувају свој српски идентитет и преносе га на нове генерације својих потомака. Иначе ће полако, али сигурно чак и статистички нестати.

Педесетогодишњица оснивања Факултета политичких наука, заједно са истим јубилејом Института за политичке студије из Београда, послужиле су као поводи за дубље разматрање стања и домета српске политичке науке у време када су ове значајне институције основане, али и да се означе слабости или сметње у њиховом развоју. Као искорак из разматрања прошлости, идеја овог научног скупа је да назначи неке од парадигми за будући развој српске политикологије, у много отворенијим и слободнијим околностима, без директне контроле државне власти. Циљ овог рада је да утврди да без критичке аналитичности актуелних друштвених, политичких и економских односа у Србији, нема значајнијег продора слободне политикологије. Она би, уз темељиту и озбиљну критичност, морала да буде, на неки начин и антиципаторска, како би предлозима учествовала у отклањању уочених и анализираних слабости у концепту друштвеног развоја или у његовој реализацији. У СФРЈ у време оснивања значајнијих образовних и научних институција у политичким и друштвеним наукама, највећи домети политикологије су били да позитивно образложи самоуправни пројект друштвеног развоја, као позитиван и виши степен развоја социјализма са људским ликом. Тадашња југословенска политикологија дала је значајан допринос и на међународном плану у афирмацији, теоријском осмишљавању и примени концепта активне мирољубиве егзистенције и политике несврстаности, унапређивања људских права и слобода, посебно права националних мањина и оснивања и афирмације Конференције о безбедности и сарадњи у Европи (КЕБС, данашњи ОЕБС). Дакле, на плану истицања успешне мирољубиве политике и дипломатије СФРЈ. Оштрија критика усвајаних уставних или законских решења у унутрашњој политици  је, насупрот томе, била санкционисана, у виду одстрањивања критичара из науке или образовања, па све до затворских казни за „непријатељску пропаганду“. Та времена су, на срећу, прошла, али се сада треба одупрети таблоизацији политиколошких расправа, посредством тзв. политичких аналитичара, углавном са подршком мерама актуелне власти.

У време када Република Србија чини огромне напоре да, са једне стране, испуни све постављене критеријуме (Копенхагенске и друге) Европске уније и отвори, а затим и затвори 35 преговарачких поглавља, као услова за пријем у ЕУ (оријентационо 2025. године), Европска унија пролази кроз турбулентни период развоја, са изазовима нових унутрашњих подела и груписања, са кризом институција и са смањеним утицајем у глобалним геополитичким односима у глобализованом свету. Да ли ће се Европска унија (после изласка Велике Британије 2019. године) и решавања кризних питања односа према незаустављивом таласу избеглица, економске кризе у неколико земаља, као и покушаја сецесије Каталоније, прегруписати у три круга земаља или довести у питање опстанак ове велике економске и политичке интеграције са око пола мијлијарде становника? О конкретним проблемима Европске уније и њених најважнијих институција говори се у овом прилогу, са навођењем бројних слабости и недоречености позиционирања ЕУ у међународним односима, опортунизма у одлучивању и стављања ЕУ у службу обезбеђивања глобалне геополитичке доминације САД и НАТО, као средства за реализацију такве политике.

Која је позиција малих и средњих земаља, каква је наша, у глобализацији међународних односа? Да ли је савезништво и стављање под „кишобран“ великих једини пут за заштиту националних интереса? Каква је судбина тзв. марионетских режима у историји и данас? Има ли простора за независну позицију и заштиту сопствених националних интереса малих земаља у констатованој глобализацији међународних односа? Да ли је решење изолација од процеса глобализације или укључивање у те процесе у сопственом економском и политичком интересу? Каква су искуства других малих и средњих земаља? Позиција Србије у савременим међународним односима.

Расправе о томе да ли су нам потребни економски дипломате у најважнијим светским привредним центрима указује да, нажалост, код нас још увек није схваћена права улога и значај економске дипломатије за привредни опоравак и наступ наше привреде у све­ту. Развијене земље су то одавно схватиле и економска дипломатија пружа велики допринос промоцији њихових привреда и заштити националних економских интереса. С обзиром на то да је Министарство економије и регионалног развоја расписало јавни конкурс за првих 28 наших економских дипломата у светским центрима, поставља се питање: какви су нам кадрови потребни за те функције? Које способности мора да поседује модерни економски ди­пломата? Које критеријуме треба поштовати приликом избора тих кадрова? Како објективно мерити њихов стварни допринос? Каква су искуства других, развијених земаља на том плану?

Дознаке су за Србију најважнији извор иностраног капитала, али се дијаспори и приливу дознака посвећује мало пажње. У ра­ду разматрамо различите карактеристике српске дијаспоре, могуће мотиве за слање дознака и начине за каналисање дознака у продуктивне сврхе. С обзиром на велику разједињеност српске дијаспоре, као и лоша искуства са улагањем у развој матичне државе, не тре­ба очекивати велике ефекте од позива на помоћ и на патриотизам. Ефикасан приступ српској дијаспори подразумева развој нових односа и нове понуде за улагање у матицу.

Економска криза из 2008. године се са финансијског тржишта прелила на различите сегменте привреде и друштва. Током протекле године мутирала je у кризу јавних финансија појединих европских земаља, у првом реду Грчке и Ирске. У раду разматрамо узроке кризе, последице кризе и антикризне мере на националном и међународном нивоу. Циљ рада je да се сагледају заједнички фактори развоја кризе и да се размотри да ли су они специфични за одређене државе и економска окружења или je реч о искуствима која могу да послуже као генерално упозорење савременим државама, па и Србији.

У јеку најновијих дешавања на светском финансијском тржишту, после пропасти неколико великих финансијских конгло­мерата, актуелизује се старо питање о подвајању комерцијалног и инвестиционог банкарства. Показало се да су захуктали егзотични послови са хартијама од вредности били главни покретач финансијског краха и, с тим у вези, као решење намеће се раздвајање инвестиционих и комерцијалних банкарских послова. Главни аргумент је да се не сме дозволити да новац пореских обвезника поново лечи проблеме банака у приватном власништву, проблеме проузроковане лошим проценама и одлукама амбициозних менаџера. Указује се на чињеницу да кривце за кризу треба превасходно тражити у себичној људској природи, а не у одређеним еволутивним системима (као што је развијено финансијско тржиште). Рад се у првом делу фокусира на развој универзалног банкарства. Даље су указује на предности и мањкавости овог концепта, да би се у последњем делу сумирали оквири нових оштрих регулаторних прописа и препорука у овом сегменту финансијског тржишта. То је одговор на реалне економске губитке, с једне, и на притисак јавности, с друге стране.