Vladimir Trapara
BAJDENOV PRISTUP RUSIJI: „LAKO RESETOVANjE“?
Tema ovog rada jeste politika prema Rusiji aktuelnog predsednika SAD, Džozefa Bajdena, u toku prve godine njegovog mandata. Autora je na bavljenje ovom temom motivisao bilateralni samit Bajdena i ruskog predsednika Vladimira Putina od 16. juna 2021. godine, kada je Bajden za Rusiju i SAD upotrebio izraz „dve velike sile“. Ovo je bilo prvo priznanje Rusije za veliku silu od strane nekog posthladnoratovskog američkog predsednika. Imajući u vidu koliko je Rusiji stalo do statusa nezavisne velike sile koja ravnopravno sa drugim moćnim igračima na svetskoj sceni uređuje međunarodne odnose i priznata je kao takva, autor postavlja istraživačko pitanje: označava li ovaj Bajdenov postupak početak „lakog resetovanja“ rusko-američkih odnosa? Za razliku od prethodnog „resetovanja“ – trećeg neuspelog posthladnoratovskog pokušaja približavanja Rusije i SAD, koje je 2009. Bajden najavio a predsednik Obama sprovodio – ovoga puta približavanje ne bi ni bilo cilj. Umesto toga, težilo bi se „strukturisanoj konfrontaciji“, odnosno unošenju pravila i poretka u aktuelnu konfrontaciju Rusije i SAD, kako bi ona postala stabilnija i predvidljivija, odnosno sadržala manju opasnost od eskalacije ka otvorenom oružanom sukobu. Strukturisana konfrontacija postojala je i za vreme Hladnog rata, kada ni SAD ni Sovjetski Savez nisu jedno drugom dovodili u pitanje status supersile. Paralelno sa strukturisanom konfrontacijom, dve sile bi sarađivale u oblastima gde je to moguće. Autor pozitivno odgovara na postavljeno pitanje – Bajdenov pristup Rusiji zaista se može nazvati „lakim resetovanjem“, ali je njegov uspeh neizvestan zbog labavih temelja na kojima počiva. Jedina oblast od suštinskog značaja u kojoj Rusija i SAD mogu stabilno da sarađuju jeste kontrola strateškog nuklearnog naoružanja. Iako motivisan da smanji tenzije u odnosima s Rusijom nepovoljnim međunarodnim i domaćim okolnostima po SAD, Bajden ujedno insistira i na ideologizovanom narativu o borbi između sila demokratije i autokratije, kojim nastoji da poništi Trampovo nedemokratsko nasleđe i ojača argumentaciju u prilog nastavka sprovođenja velike strategije liberalne hegemonije. Njegov relativno rani poziv Putinu na bilateralni samit i priznanje Rusije za veliku silu autor vidi kao rezultat pritiska koji je Rusija u aprilu mesecu izvršila gomilanjem trupa na ukrajinskoj granici, nakon čega su SAD odustale i od suprotstavljanja izgradnji gasovoda Severni tok 2. Labavu ravnotežu u Ukrajini, uz eventualni otpor delova američke spoljnopolitičke elite tretiranju Rusije kao velike sile, autor vidi kao najveću pretnju uspehu „lakog resetovanja“ i izvor potencijalne eskalacije rusko-američke konfrontacije.
PREDSEDNIČKA KRIZA U VENECUELI: UZROCI, AKTERI I PERSPEKTIVE
Predmet ovog rada je aktuelna predsednička kriza u Venecueli, izbila januara 2019, usled odluke Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i još oko 50 zemalja sveta da ne priznaju Nikolasa Madura za izabranog predsednika Venecuele. Cilj je da se istraži kako i zašto se Venecuela našla u takvoj situaciji, ko su osnovni akteri koji učestvuju ili utiču na krizu, i koji scenariji razvoja krize se mogu očekivati u budućnosti. Korišćene metode su analiza sadržaja i istorijsko-komparativna metoda, jer se želi ući u genezu uzroka i aktera koja će kulminirati krizom. Rezultat istraživanja pokazuje da je u krizu odvelo hronično loše upravljanje Venecuele naftom kao osnovnom polugom njene ekonomije i društva, i to na području hegemonije SAD, s kojima se sukobio čavistički projekat izgradnje venecuelanskog društva i regionalno aktivne spoljne politike. Zaključak je da splet aktuelnih uzroka i aktera, zajedno sa tekućom pandemijom koronavirusa, favorizuje održavanje pat pozicije u nedogled.