Vladimir Ninković
KONCEPTUALIZACIJA OTPORNOSTI U NAUKAMA BEZBEDNOSTI
Otpornost je poslednjih decenija postala sveprisutan termin u akademskom i stručnom diskursu usled, implicitnog ili eksplicitnog, prihvatanja nedostataka tradicionalnog pristupa prevencije. Izvedenica iz latinskog glagola “resilire” – skočiti unazad, otpornost označava sposobnost ili kapacitet sistema da se vrati u stanje ravnoteže nakon remećenja, ali i sposobnost sistema da se suoči sa promenom i da se na nju adaptira. Primena termina ima dugu tradiciju u različitim naučnim disciplinama – psihologiji, sociologiji, ekologiji, menadžmentu – dok se početkom XXI veka ovaj termin široko usvaja i u naukama bezbednosti. U poslednje dve decenije primetno je sve učestalije korišćenje ovog termina kao i njegove brojne konceptualizacije i operacionalizacije kako u naučnim radovima, tako i u strategijskim i legislativnim dokumentima. Proliferacija novih bezbednosnih pretnji stvorila je atmosferu nebezbednosti na globalnom nivou i primorala praktičare i zakonodavce da anticipiraju odgovore različitih segmenata sistema na spoljnje i unutrašnje činioce koji predstavljaju pretnje po funkcionisanje sistema. Autori su analizirali kako je koncept otpornosti definisan i operacionalizovan u različitim potpoljima nauka bezbednosti, kao što su nacionalna bezbednost, zaštita i upravljanje katastrofama i korporativna bezbednost. Šire posmatrano, u naukama bezbednosti postoje dva toka promišljanja otpornosti – jedno koje posmatra otpornost kao željeno stanje sistema, bilo da je reč o državi, zajednici ili organizaciji, i drugo koje otpornost posmatra kao strategiju menadžmenta onih rizika koje karakteriše visok stepen neizvesnosti. Termin otpornosti je danas prisutan u strategijama nacionalne bezbednosti velikih sila i drugih razvijenih država, a označava težnju ka održavanju prihvatljivog nivoa funkcionisanja, strukture i identiteta države. Popularnost koncepta bezbednosti u poljima upravljanja vanrednim situacijama i katastrofama u skladu je sa premisom da ljudi i zajednice poseduju adaptivne i organizacione kapacitete što je dovelo do zaključka da nadležne institucije ne treba da prosto upravljaju, već da pomažu i dopunjuju prirodne tendencije samopomoći i samoorganizacije osoba i zajednica izloženih nepovoljnim događajima. Kompleksna priroda organizacija kao socio-tehničkih sistema takođe je okarakterisana njihovom sposobnošću adaptacije na nepredviđene negativne događaje, a koja može biti unapređena kroz adekvatne politike, procese i organizacionu kulturu koje mogu pomoći organizacijama da održe ciljani nivo funkcionisanja tokom i nakon remetilačkog događaja. Napokon, otpornost se posmatra ne kao željeno stanje sistema već kao strategija za upravljanje rizicima sa visokim stepenom neizvesnosti, nasuprot anticipaciji i tradicionalnom menadžmentu rizika zasnovanom na identifikacijama pretnji i procenama verovatnoće nastajanja neželjenih događaja. Ipak, treba napomenuti da pristup otpornosti nije bez protivnika, a napadi najčešće dolaze sa pozicija Nove levice koji optužuju ovaj pristup za „depolitizovanje socijalnih struktura”, „prikrivanje odnosa moći”, „re-naturalizaciju društva” i predstavljaju je kao neo-liberalnu strategiju kojom se odgovornost za odgovor na rizike pomera sa donosioca odluka na one koji trpe posledice događaja. Dalja istraživanja o mogućnostima operacionalizacije koncepta otpornosti su neophodna kako bi se dale konkretne preporuke kako sistem može „postati otporan”, odnosno kako se koncept može primeniti na upravljanje sistemskim rizicima i neizvesnostima.