Владимир М. Вулетић

У тексту се анализира јавно обележавање двадесетогодишњице 5. октобра. Након вишегодишњег опадања интересовања за овај догађај, ова годишњица је показала неуобичајено велико интересовање које се огледало у мноштву телевизијских емисија и стручних конференција и скупова на којима су евоциране успомене и анализирани различити аспекти овог догађаја. Посматрајући и анализирајући садржај ових догађаја испитивали смо тезу да су они искоришћени за митологизацију тог догађаја. У раду су испитивани функција, структура и питање носилаца мита о 5. октобру.

У тексту се излажу главни аргументи коришини у дебати о односу економске глобализације и државе. Констатује се да је дебата почела деведесетих година прошлог века и да je тада у њеном центру било питање десуверенизације државе. Последњих година, нарочито под утицајем светске економске кризе, дошло је до померања стајне тачке у погледу на ту тему и с тим у вези фокус дебате се померио на питање како избећи ризике којима води постојећа економска глобализација.

У савременом процесу европских интеграција и хармонизације националних законодавстава са правом Европске уније, често се истичу идеје по којима Србија у тај процес треба да уђе водећи рачуна о свом националном идентитету и дигнитету. У том погледу, реформе правосудног система, често аргументовано критиковане од стране стручне и научне јавности, налазе се у кључним поглављима на путу преговора које Србију тек очекују. Чини се да наш законодавац у значајној мери некритички и догматски интегрише одређене препоруке Европске комисије, директиве у области грађанског права, заборављајући, при том, шири друштвени контекст, традиционалне правне вредности и изворе на којима почива више векова развијани домаћи правни систем. Аутор у овом чланку настоји да понуди одговор на питање како правничка струка у осетљивом и турбулентном политичком и социјалном моменту може да одговори задатку тренутка: да изврши неопходну реформу али и да сачува традиционалне вредности утемељене на домашајима и решењима римског класичног права, римске јуриспруденције и потоњих законика. У том контексту, у овоме се раду анализирају свевременске и универзалне поруке из прошлости, како би будућност домаћег правног система имала ненадмашан узор, лучоношу која ће задржати неопходну еквидистанцу између политике и струке, методологије и тумачења, ни у једном моменту не занемарујући својеврсну друштвену мисију и одговорност коју савремени правнички позив у Србији несумњиво баштини.