Владица Тодоровић

У Републици Србији 1990-их година са демократизацијом долази до оснивања великог броја медија. До тада су постојали електронски и штампани медији у државном власништву, које је контролисала владајућа странка, а од тада и бројни електронски и штампани медији у приватном власништву, другачијег садржаја у односу на државне медије, када су у питању вести из политике у Србији. Пред грађане се поставља питање како препознати тачне информације међу информацијама које емитују бројни медији. Од 2000. – те године направљене су две медијске стратегије (2011. и 2020.), од стране различитих политичких странака, које су у том тренутку биле на власти.  У раду су представљени досадашњи резултати стратегија, предмети који се баве медијском писменошћу на различитим образовним нивоима у Србији, окружењу и свету, и предлози за побољшање медијске стратегије у Србији. Претпостављамо да није у интересу актуелне власти да се стратегија медијске писмености побољша и спроведе, јер би у супротном била угрожена њена власт.У раду је кориштена метода анализе садржаја и компаративна метода.

У раду смо се бавили ауторитаризмом у Црној Гори у периоду од 1990. до 2020. године. Истраживање смо почели од успостављања вишестраначког система у Црној Гори 1990. године, када власт осваја, односно задржава, Савез комуниста Црне Горе, који убрзо мења име у Демократска партија социјалиста Црне Горе, која влада наредних 30 година, све до 2020. када на парламентарним изборима 30. августа губи власт. ДПС је у различитим периодима мењао политику према заједничкој држави са Србијом, српском идентитету, српском језику, Српској православној цркви, али и поред промене политике, 30 година није изгубио власт на парламентарном нивоу, док је њихов председнички кандидат увек побеђивао на председничким изборима, а и данас председник Црне Горе је из ДПС-а. Анализирали смо у којим околностима су се јављали али и интензивирали периоди ауторитаризма, што је у највећем периоду карактерисало власт ове странке. Претпостављамо да се ауторитаризам јављао због процеса успостављања независне државе Црне Горе и да је касније интензивиран због консолидације државе Црне Горе и црногорске нације. У раду смо користили компаративну методу и методу анализе садржаја.

У раду смо истражили разлоге због којих је престала доминација Српске радикалне странке (СРС) на десној страни политичке сцене у Србији, иако је од увођења вишепартијског система 1990. најдуже од свих странака десне оријентације, попут Српског покрета обнове (СПО) и Демократске странке Србије (ДСС) била доминантна на десној страни политичке сцене. Али након укупно 17. година доминације на десној страни политичке сцене (од 1992. до 2000. и од 2003. до 2012.), СРС на парламентарним изборима 2012. први пут није прешла цензус за улазак у парламент. Претпостављамо да је основни разлог престанка доминације СРС на десници престанак кохезије елите странке између Војислава Шешеља, Томислава Николића и Александра Вучића, три најзначајнија лидера СРС, након које је дошло до поделе у странци и формирања 2008. године, нове странке, Српске напредне странке, која је од СРС преузела чланство и бирачко тело. То је по нама само био крај једног процеса, тако да смо истражили и друге разлоге који су допринели престанку доминације СРС на десници у Србији. У раду смо користили методу анализе садржаја и компаративну методу.

Заједничка држава Србије и Црне Горе, Савезна Република Југославија, формирана је 1992. а распала се 2006. под именом Државна заједница Србија и Црна Гора. На референдуму у Црној Гори 21. маја 2006. 55,5% изашлих грађана Црне Горе гласало је да Црна Гора постане независна држава, а 44,5% грађана да Црна Гора остане у заједничкој држави са Србијом. А само 14. година раније 1. марта 1992. 95,96% изашлих грађана Црне Горе је гласало за заједничку државу Србије и Црне Горе. Истражили смо зашто су грађани Црне Горе, 14. година касније променили став о заједничкој држави Србије и Црне Горе. Претпостављамо да је један од разлога деловање комунизма у периоду 1945-1990. што је довело до промене српског националног идентитета код одређеног броја православаца у Црној Гори у црногорски национални идентитет, као и разблажени комунизам у периоду након 1990. чији протагонисти су наставили националну црногорску идентитетску политику. То свакако није једини разлог, тако да смо истражили и друге разлоге, који су по нама допринели распаду заједничке државе Србије и Црне Горе 2006. У раду смо користили методу анализе садржаја и компаративну методу.

Дејан Јовић, професор Факултета политичких знаности у Загребу и Факултета политичких наука у Београду, написао је у књизи ,,Рат и мит - политика идентитета у сувременој Хрватској“, да је у тренутку првих вишестраначких избора у Хрватској 1990. тек 15 % етничких Хрвата било за потпуну независност, док их је 64 % било за конфедерално преуређење Југославије и да је рат који је уследио био резултат жеље једног специфичног дела тадашњих елита, дизајнера идентитета и политичких вођа националистичке оријентације да се Хрвати одвоје од Југославије и Срба, а Срби од Хрвата а у неким случајевима, и с временом све више и од Југославије. Претпостављамо да је жеља Хрвата за независном државом дуга и да ни 1990. нису били за Југославију. Истражили смо покушаје Хрвата да формирају федералну јединицу у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, стварање бановине Хрватске у Краљевини Југославији, Независне државе Хрватске у Другом светском рату, и Републике Хрватске у комунистичкој Југославији. Да би са њеним распадом Хрватска постала независна држава. У раду смо користили компаративну и методу анализе садржаја.

У раду ћемо се бавити најзначајнијим странкама конзервативне орјентације у Србији, од увођења вишестраначког система 1990. прецизније с краја XX века. И то: Српским покретом обнове (СПО), Српском радикалном странком (СРС) и Демократском странком Србије (ДСС). Помоћу анализе садржаја релевантне литературе анализираћемо ставове ових странака о значајним политичким питањима као и међусобни однос ових странака, и покушати да дођемо до одговора зашто ниједна од ових странака дугорочно није постала доминантна странка десне орјентације на политичкој сцени Србије. По нама један од узрока је у томе што ове странке немају традицију из времена пре другог светског рата.