Vladan Petrov

Полазећи од својих ставова изречених на почетку унутрашњег дијалога о КиМ, аутор анализира три кључна питања. Прво, каква је потенцијална улога уставноправне науке данас у решавању косметског питања. Друго, какав је актуелни однос права и политике у решавању косметског питања. Треће, који су уставноправни и други сценарији за решавање косметског питања. Он закључује да Србија не може и не сме да се одрекне права на КиМ, јер се тиме одриче од себе и сопственог идентитета, али и од оног правог европског идентитета, садржаног у великим документима од Декларације права човека и грађанина до Универзалне декларације права човека УН од 1948.

Autor polazi od teze da je ustavni identitet važan, ali teorijski i praktično teško odrediv pojam. On usvaja jednu „radnu definiciju“, koja ustavni identitet vidi kao sjedinjenje opštih i posebnih ustavnih načela i vrednosti. On tvrdi da Ustav Srbije od 2006. nije uspeo da objedini bitna obeležja ustavnog identiteta Srbije na relativno dosledan način. Analizira nekoliko, po njegovom uverenju, antiidentitetskih mesta u Ustavu, poput onih koji se tiču definicije podele vlasti, prirode mandata narodnog poslanika, stalnosti sudijske funkcije. Njegova tvrdnja da je i sama preambula Ustava antiidentitetska je sasvim neuobičajena, protivna tezi da upravo ona izražava i štiti nacionalni politički identitet Srbije, kao i onoj da je preambula obična ustavna „fikcija“.

Ovaj rad je u formu naučnog članka pretočeno izlaganje autora koji je bio učesnik javne rasprave u postupku za ocenu ustavnosti Prvog sporazuma o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine, tzv. Briselskog sporazuma. Dajući svoj odgovor na pitanje prirode tzv. Briselskog sporazuma, ukazujući na njegovu sadržinsku neustavnost itd., autor nema dilemu da u sukobu načela suprematije Ustava i načela političke celishodnosti u ustavnoj državi prednost mora imati prvo. Kakvu god odluku Ustavni sud da donese, ovaj tekst je pokušaj da se doprinese svedočenju o periodu u kojem se Ustavni sud našao pred teškom dilemom između lojalnosti Ustavu, čija je realnost u značajnoj meri dovedena u pitanje, s jedne, i prepuštanja politici da ovo pitanje reši prihvatajući stanovište da je Briselski sporazum politički, a ne pravni akt, s druge strane.

Imunitet neodgovornosti je klasičan institut javnog prava koji podjednako pripada ustavnom pravu i krivičnom pravu. Njegovo razumevanje nije moguće bez sjedinjenog pogleda obe nauke. Konstitutivni elementi imuniteta neodgovornosti su: osnov (ustav), razlog postojanja (zaštita slobode govora i autoriteta parlamenta), vremensko dejstvo (trajanje zaštite, naročito momenat otpočinjanja zaštite) i obuhvat (subjekti koje štiti i dela izjave na koja se odnosi). O (krivično)pravnoj prirodi ovog instituta postoje oprečna stanovišta. Najviše je sporno da li imunitet neodgovornosti treba da ostane sadržinski apsolutan ili ustav (uz pomoć krivičnog zakonodavstva) treba da odredi dela izjave na koja se imunitet ne odnosi. Postoji težnja ka prihvatanju drugog rešenja, ali još uvek preovlađuju ustavi koji ne ograničavaju obuhvat imuniteta. Nema čvrstog kriterijuma na osnovu kojeg bi određena dela bila izuzeta od imunitetske zaštite. Kriterijum opredeljivanja za krug krivičnih dela koja bi zasluživala isključenje odgovornosti ne bi trebalo da počiva na njihovoj težini, već na njihovoj vezi sa proklamovanim razlogom neodgovornosti, to jest sa idejom slobodnog obrazovanja mišljenja u parlamentarnoj raspravi. U svakom slučaju, ako se postojanje ovog imuniteta danas ne dovodi u pitanje, kao ni njegovi konstitutivni elementi, pitanje njegovog obuhvata zahteva dalju usmerenu aktivnost dve temeljne pravne discipline.

U ovom radu, autor, podstaknut poslednjim slučajem primene imuniteta u našoj ustavnoj praksi, postavlja dve hipoteze. Prva je da poslaničke imunitete u Republici Srbiji treba preispitati. Druga je da imunitet nepovredivosti mora opstati kao element pravnog položaja poslanika, ali da ga treba redefinisati tako da više odgovara savremenim uslovima u kojima funkcioniše predstavnička demokratija. Oslanjajući se na stavove u novijoj teoriji ustavnog prava, kao i na pojedina uzorita rešenja iz uporednog prava, autor zaključuje da bi imunitet nepovredivosti trebalo redefinisati tako da on štiti od svakog lišenja slobode, ali da vremenski bude ograničen na trajanje skupštinskog zasedanja. Posebnu pažnju autor skreće na neophodnost utvrđivanja preciznijih kriterijuma za odlučivanje o ukidanju ove vrste imuniteta u svakom konkretnom slučaju.