Veljko Blagojević

Diplomatija predstavlja prvu liniju promovisanja i odbrane nacionalnih interesa i jedan od izvora moći, zajedno sa vojnim, ekonomskim, informacionim i drugim. Značaj i kompleksnost diplomatije za Srbiju u uslovima savremenih međunarodnih odnosa možda se najbolje mogu uočiti u pogledu odvraćanja u uslovima kada se na tlu Evrope vodi veliki ratni sukob, koji će izvesno imati dugoročne posledice po međunarodni sistem. Кada se tome dodaju i nerešeni problemi iz perioda ratova za jugoslovensko nasleđe, posebno problem statusa КiM, izvesno je da Srbija mora da permanentno nastoji da na najbolji mogući način iskoristi sve nacionalne potencijale za sveobuhvatno i verodostojno odvraćanje u uslovima primene politike vojne neutralnosti, što samo dodatno usložnjava izazove. Efikasnost diplomatije predstavlja jedan od ključnih preduslova za uspešno odvraćanje, ali se njena sinergija sa drugim instrumentima spoljne politike ne može pouzdano realizovati bez koncepta strateške komunikacije. Cilj rada je da se osloncem na realističku teorijsku osnovu, analizom funkcija diplomatije, sagledaju njen značaj za uspešno odvraćanje i nužnost sinhronizovanog delovanja sa drugim spoljnopolitičkim sredstvima, koji se razvijaju prevashodno radi odvraćanja, ali se mogu i drugačije tumačiti ukoliko diplomatija ne uspe da izbegne zamke bezbednosne dileme.

Koncept neutralnosti je u istorijskom padu, najviše zbog procesa globalizacije, ali i negativnih iskustava neutralnih država u svetskim ratovima. Tri države u Evropi su se odlučile za neutralnu politiku u posthladnoratovskom periodu, među kojima je i Srbija. Problemi sa kojima se suočava srpski narod posledica su „razbi-raspada“ bivše Jugoslavije i negativnog međunarodnog imidža koji je formiran u javnom mnjenju na Zapadu tokom devedesetih. Srbija se opredelila za dugoročnu primenu koncepta vojne neutralnosti, nakon višegodišnjeg nastojanja da formira adekvatan strategijski okvir koji bi trebalo da obezbedi optimalne mogućnosti za realizaciju nacionalnih interesa u realnom geopolitičkom i geostrateškom okruženju. Hipotetički okvir rada se zasniva na stanovištu da opredeljenje za vojnu neutralnost nudi mnoge strateške prednosti za realizaciju nacionalnih interesa, ali se u previziji strategijskih opcija njene realizacije kriju i mnoga ograničenja. Imajući u vidu specifičnosti koncepta vojne neutralnosti, u radu će se analizirati osnovne teorijske postavke neutralnosti, posebnosti primene navedenog koncepta u geopolitičkoj i geostrateškoj realnosti Srbije i usklađenosti strategijsko-doktrinarnih rešenja prema navedenom dugoročnom političkom opredeljenju. Posebna pažnja biće posvećena doktrini sveobuhvatne odbrane i odvraćanju kao defanzivnom strategijsko-doktrinarnom opredeljenju koje je imanentno neutralnosti.

Albanci i Srbi su u novijoj istoriji gotovo arhetip neprijateljskih naroda na Balkanu. Evidentno je da su, u istorijskom kontekstu, političke elite oba naroda činili pogrešne strateške procene koje su ugrožavale njihove nacionalne interese. Svaki narod je nastojao da se što povoljnije pozicionira kod velikih sila i time obezbedi veću podršku za sopstvene interese, a na uštrb interesa drugog naroda. Otuda polazna hipoteza ovog rada jeste da su strateške procene političkih elita Srba i Albanaca, stavljene u kontekst problema Kosova i Metohije, koji traje u kontinuitetu od povlačenja turske vlasti sa Balkana, bile neutemeljene i kao takve neprimerene za delotvornu političku akciju. Drugim rečima, one nisu u punoj meri objektivno sagledavale težinu i kompleksnost srpsko-albanskih animoziteta u vezi sa pitanjem odnosa prema prostoru Kosova i Metohije. Kada je reč o srpskoj eliti, nesporno je da ona, pre svega, nije adekvatno procenila strateške domete pada Berlinskog zida i reperkusije toga događaja na međunarodne odnose i sudbinu zajedničke države južnih Slovena na Balkanu. Iz tog ugla posmatrano, može se zaključiti da je to bio jedan od presudnih činilaca u kreiranju dramatičnih okolnosti na Kosovu i Metohiji, čiji smo danas svedoci. Ovde treba posebno napomenuti da su međusobni odnosi Srba i Albanaca do te mere instrumentalizovani od strane spoljnih činilaca da se apstrahovanje njihovih samostalnih spoljnopolitičkih poteza čini u strateškom smislu gotovo opravdanim.