Татјана Милић
УЛОГА ОДЛУКА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УН У СТВАРАЊУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Улога одлука органа Уједињених нација (УН) у стварању међународног права углавном се разматра као утицај на формалне изворе међународног права. У тим оквирима промишљања одлуке Савета безбедности УН (СБУН) само посредно доприносе настанку или промени међународног права, док је њихов непосредни правностваралачки ефекат ограничен на конкретну ситуацију на коју се односи. СБУН је услед промена у међународним односима направио искорак ка стварању општих међународноправних норми. Зато смо одлучили да размотримо како доктрина међународног права види домете тог легислативног утицаја. Рад анализира тачке спорења доктрине и разматра непосредни правностваралачки утицај одлука СБУН из угла међународноправног субјективитета међународних организација. Закључак аутора је да је легислативна активност СБУН стварност која отвара могућност развоја УН као субјекта међународног права, али истовремено прети да поремети темеље међународноправног поретка.
РЕГУЛИСАЊЕ УПОТРЕБЕ СИЛЕ У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА: СЛУЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ 2249 САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УН
Колективна контрола употребе силе у међународним односима је темељна претпоставка савременог међународног поретка. Претпоставка која подразумева да је монопол силе из домена слободног одлучивања појединачних држава измештен у оквире УН. Но, државе су показале да нису спремне да се у потпуности одрекну силе као средства остварења циљева у међународним односима, исто као што су показале да употребу силе настоје оправдати посредством међународног права. У таквим околностима државе правну аргументацију налазе у оквирима ширег (експанзивног) или ужег (рестриктивног) тумачења правила међународног права и одлука Савета безбедности УН. Стога је циљ овог рада да утврди да ли је један од ова два приступа тумачењу превладао као образац промишљања и обликовања међународних акција држава. У том контексту за предмет анализе аутор бира резолуцију 2249 Савета безбедности УН и њен третман у правним аргументима држава које су употребиле силу у Ираку и Сирији, као и реакције осталих држава и доктрине на таква тумачења ове одлуке Савета. Анализа текста и контекста резолуције је показала да у условима борбе против међународног тероризма јача притисак одређених држава да експанзивни приступ представе као владајући образац тумачења правила која регулишу употребу силе у међународним односима.
