Тања Игњатовић

Иако се Закон о спречавању насиља у породици примењује дуже од четири године, његова примена и ефикасност ретко су сагледавани из перспективе запослених у центрима за социјални рад. Стога је предмет овог истраживања била анализа искуства представника ове служе, са нагласком на сарадњу, унутрашње процедуре и ефекте процена и планова, с циљем да се утврде позитивне промене и изазови у вези са организацијом, садржајем рада и заштитом и подршком жратва насиља у породици. Коришћен је квалитативни приступ, односно тематска анализа, а фокус-групна дискусија као истраживачка техника. Узорак испитаника чиниле су 32 особе из центара за социјални рад у Нишу и општинама које гравитирају Основном јавном тужилаштву у Нишу. Укључени су и подаци раније спроведене анализе по истој методологији на узорку од 61-ог учесника из 17 одељења Градског центра за социјални рад Београд, што може да допринесе повећању репрезентативности узорка. Резултати су указали на оцену унапређене размене информација и сарадње са представницима полиције и тужилаштва, али и да недостаје разумевање феномена, положаја и потреба жртве, превентивне природе хитних мера, као и систематична процена безбедносних ризика. Нема довољно локаланих услуга, а требало би унапредити њихову сталност, доступност, квалитет и међуресорну сарадњу. Неодговарајуће је праћење и процена ефеката предузетих мера и услуга поршке, организација рада оптерећена је низом проблема, недостају обуке, као и ресурси, што доводи до „рада по инерцији” и појаве „сагоревања”, те тражи системска решења.

Насиље према женама последњих петнаест година у Србији добија све већу пажњу опште и стручне јавности. И поред тога постоји доста неразумевања основних карактеристика феномена, чак и код професионалаца, што умањује ефекте постојећих ме­ра и политика, укључујући и заштиту жена. У раду су приказани главни изазови у вези са разумевањем родне димензије насиља у интимном партнерском односу. Насупрот тенденцији да се жене у партнерској релацији прикажу једнако физички агресивне као и мушкарци, бројна истраживања распрострањености, учесталости и последица потврђују да је насиље мушкараца према женама озбиљније, да га чине тежа и учесталија дела, већег распона манифестација и са тежим последицама. Мушкарци и жене могу подједнако да изразе агресију током сукоба, али када се ради о насиљу које је мотивисано контролом, које не зависи од ситуације, већ је више системске природе, родна асиметрија је јасна. Резултати анализе недвосмислено потврђују да је неоправдано представљати насиље у интимном партнерском односу родно неутралним појмовима. Родна перспектива треба да је у основи свих мера за заштиту и подршку жртава насиља у интимном партнерском односу.

Текст фокусира пажњу на сложени феномен насиља према женама злоупотребом или злостављањем деце, чији ризик од појаве расте у периоду раздвајања и развода партнера, укључујући и период постразводног родитељства. Приказани су кључни налази истраживања о повезаности насиља према женама и злостављања деце, укључујући и истраживања у нашем контексту. Наведене су кључне последице насиља у партнерском односу за децу и за родитељство, с посебним нагласком на период раздвајања и развода, као и на поверавање деце и одржавање личних односа са родитељем којем деца нису поверена. Ове ситуације увећавају безбедносне ризике за жене и за децу, али нису праћене одговарајућим институционалним реакцијама – стручним проценама, судским одлукама, мерама и услугама центра за социјални рад.  Сложеност проблема, фрагментарни приступ у концептуализацији кључних фемомена, њихова међусобна противречност, али и системске родне пристрасности, уз недостатак знања и ресурса, наводе се као узрок проблема које имају стручњаци. То захтева нове концептуализације родитељства у контексту насиља у партнерском односу, повезивање проблема са родним улогама, јасно именовање мушког насиља према женама и примарно усмерење интервенција на безбедност и подршку женама, као услов за заштиту деце, што је у складу и са циљевима који су прокламовани у Србији.