Сузана Михајловић Бабић

Од децембра 2019. године пандемија COVID-19 је значајно променила социјалне и економске околности у свим државама света, те су након светске економске и мигрантске кризе националне државе поново суочене са изазовом прилагођавања социјалних политика. Са друге стране, постмодернистичке идеје, и из њих произашли нови социјални ризици у протеклих неколико деценија, увелико су ослабиле позицију националних држава као главних носилаца социјалне политике и условиле сужавање њених програма на оне који омогућавају ефикасно укључивање у тржиште рада. Засновано на идеационом и институционалном приступу, у овом раду се анализира управљање кризом путем институционалног прилагођавања социјалне политике: прилагођавања спровођења успостављених права и услуга у временима кризе и креирања нових мера политичке интервенције у области социјалне политике које представљају директан одговор на кризу. У контексту пандемије COVID-19 и у националним оквирима Републике Србије, разматра се постављено истраживачко питање: у којим областима социјалне политике, на који начин и са којим циљевима је јавни сектор организовано пружио институционални одговор на кризом нарушено социјално благостање током 2020. године? Резултати анализе показују да су политичке интервенције одговора на кризу биле доминантно фокусиране на област економске политике, уз субвенционисање зарада као интервенцију на тржишту рада у области социјалне политике. Таргетиране мере подршке рањивим друштвеним групама су изостале, док је превладао универзалистички приступ подршци целокупној популацији у околностима кризом нарушеног социјалног благостања током пандемије COVID-19.

Последње глобалне кризе допринеле су појачаној рањивости одређених друштвених група и поставиле изазов пред државним сектором да обезбеди друштвене мреже подршке и солидарности као директан одговор на кризом нарушено социјално благостање. Организације цивилног друштва, које традиционално спроводе активности подршке рањивим друштвеним групама, препознате су као важан актер у ублажавању последица криза, како на глобалном нивоу, тако и у Републици Србији у последње три декаде. На основу анализе садржаја релевантних докумената и спроведеног емпиријског истраживања у коме је учествовало двадесет организација цивилног друштва, у овом раду се настоји одговорити на основно истраживачко питање: каква је улога цивилног сектора у превазилажењу последица криза у Републици Србији? Са посебним фокусом на кризу изазвану пандемијом COVID-19, циљеви истраживања су приказ деловања цивилног сектора у Републици Србији у превазилажењу последица кризе и мапирање изазова у спровођењу активности подршке и међусекторске сарадње са јавним сектором у Републици Србији. Налази истраживања показују да је цивилни сектор наставио да обезбеђује подршку рањивим групама у измењеним околностима током пандемије COVID-19, као и да развија нове активности подршке у складу са потребама рањивих група. Остварена је интензивна сарадња са другим организацијама цивилног друштва, док је примереност и ефективност подршке рањивим групама коју пружа државни сектор оцењена најлошије, као и квалитет сарадње између цивилног и јавног сектора у превладавању последица кризе. Цивилни сектор у Републици Србији представља значајну мрежу подршке рањивим групама, чије се активности подршке нарочито интензивирају у ситуацијама кризе, док су домети ове подршке ограничени услед нестабилних извора финансирања и изостанка сарадње са јавним сектором.

Традиционално, системи социјалне сигурности покривају ризик од сиромаштва, односно ризик од немогућности задовољавања основних потреба у датом друштву. Упркос томе, сиромаштво и социјално искључивање су у различитој мери и даље распрострањени у свим државама Европе, манифестујући се у појави глади, сиромашне и несигурне исхране. Предмет рада су банке хране, организације цивилног друштва које у последњих неколико деценија заузимају значајно место у одговору на наведене ризике. Циљеви рада су опис и анализа карактеристика банака хране у процесима управљања и дистрибуције вишковима хране, као и анализа позитивних и негативних импликација овакве редистрибуције вишкова хране сиромашнима. Истраживачко питање је: да ли и на који начин банке хране утичу на смањење редистрибутивне улоге држава благостања према сиромашним грађанима? У раду је примењена анализа садржаја докумената, док резултати ове анализе указују на двојаке закључке. Са једне стране, банке хране представљају иновативни начин задовољавања социјалних, економских и политичких потреба и интереса где сви актери остварују корист, док са друге стране постоји бојазан да државе благостања смањују програме усмерене према сиромашнима, између осталог, и због нарастајућих активности извандржавне подршке. Закључак је да држава, у свеприсутнијем променњивом односу са тржиштем и цивилним сектором у редистрибуцији хране, треба да задржи улогу директног пружаоца широког скупа накнада и услуга сиромашнима.

Предмет анализе у овом раду је положај држављана трећих земаља на европским тржиштима рада. Циљ је утврђивање постојања и одлика неједнакости у приступу, радном ангажману и исходима на тржишту рада за држављане трећих земаља у европским државама, као и начина креирања ових неједнакости. Теоријски оквир анализе представља концепт социјалног искључивања и са њиме повезан концепт ограниченог грађанства којим се настоји образложити искључивање присилних миграната из приступа тржишту рада. Методолошки приступ се заснива на анализи садржаја легислативних, политичких и статистичких докумената. Резултати анализе указују на то да национално формулисане политике приступа тржиштима рада за мигранте имају за исход вишу стопу незапослености миграната у односу у домицилно становништво, непризнавање њихових квалификација и са тиме повезано ангажовање у нискоквалификованим и слабо плаћеним пословима за ову популацију на тржишту рада.

Предмет анализе су реформе у области рада и радних односа у Србији из угла социјалне политике. Циљ ауторки је да анализом њихових ефеката, посредством описа стања на тржишту рада, укажу на прилике, али и на препреке за реализовање агенде запошљавања. Теоријски оквир анализе представљају поставке Гаја Стендинга (Guy Standing) о прекаријату, под којим се подразумева класа људи која се убрзано увећава, а којој припадају сви они чији су животи обојени различитим врстама несигурности, које су у вези са радом. Методолошки приступ заснива се на презентовању регулаторних инструмената и статистичких података. Резултати анализе указују на опстајање низа неповољних трендова у области рада, првенствено као последица два тренда: увођења одређених неадекватних регулаторних одредби, упоредо са одсуством механизама имплементације регулаторних одредби које би потенцијално имале позитивне ефекте.

Након слома комунизма у Централној и Источној Европи између 1989. и 1991. године, у бившим комунистичким државама отпочео је процес опсежне економске, социјалне и политичке транзиције. Развој слободног тржишта и демократије у овим земљама резултирао је променама које су за циљ имале модернизацију националних система социјалне сигурности. Настојећи да укажу на основне карактеристике актуелног социјалног модела у Републици Србији, као и факторе који су допринели његовом креирању, аутори полазе од следећег истраживачког питања: који модел државе благостања је заступљен након три деценије транзиционог процеса? У раду се користе идеациона и институционална аргументација, којима се настоје објаснити постепени идеолошки заокрети у креирању програма система социјалне сигурности, док се истраживање заснива на анализи садржаја докумената. Закључна разматрања указују на то да социјални модел Републике Србије представља комбинацију свих социјалних модела, уз израженије елементе корпоративног социјалног модела услед карактеристика система социјалног осигурања, као и све присутније елементе либералног социјалног модела који се развијају под утицајем транснационалних монетарних институција.

У овом чланку су приказани резултати из квалитативног дела истраживања „Изазови за професију социјалног рада након економске кризе у Републици Србији“. Циљ рада је да се идентификују изазови за професију социјалног рада из перспективе социјалних радника запослених у центрима за социјални рад у Републици Србији, у контексту реформе социјалне заштите. Истраживање је спроведено упућивањем упитника центрима за социјални рад, док је анализа 75 одговора социјалних радника извршена методом анализе оквира. Резултати истраживања су указали на системске проблеме везане за професију социјалног рада, на националном и локалном нивоу. Услови рада у Центру за социјални рад су оптерећени кадровским и организационим проблемима, при чему је безбедносни ризик један од кључних изазова. У оквиру специфичних изазова повезаних са обављањем послова социјалног рада, социјални радници су указали на комплекс проблема који се тичу обимне администрације, угрожене безбедности и изложености стресу и различитим облицима злостављања. Налази упућују на хитно предузимање мера у циљу заштите физичког и психичког интегритета социјалних радника, унапређења и других услова рада са најширим циљем унапређења положаја професије социјалног рада у националном контексту.

Економска криза која је захватила простор Европе 2008. године довела је, између осталог, и до пораста стопе незапослености и стопе сиромаштва у европским државама. С обзиром на утврђену међуповезаност незапослености са појавом сиромаштва, препорука Европске уније односила се на повећање запослености у државама чланицама. Предмет овог рада су програми активације на тржишту рада у европским државама од почетка економске кризе, док су циљеви одређени као дескрипција садржине националних програма активације на тржишту рада и класификација програма активације у односу на карактеристике програма и повезаност ових програма са програмима подршке минималном приходу. Рад је заснован на идеационом и институционалном приступу у истраживању, уз примену компаративне методе, студије случаја и анализе садржаја докумената. Резултати указују на постепено усклађивање политика активације на тржишту рада у државама Европе у правцу неолибералног модела активације, као и јачање условљености учешћем у овим активационим мерама за приступ програмима подршке сиромашној популацији.

Полазећи од премисе о нераскидивој повезаности политика држава чланица Европске уније, нарочито социјалне политике која се налази на пресецима комунитарних политика, координација се проширује и на питања из области пензионе политике. Изазови са којима се суочавају државе чланице су истоврсни, али не и природа њихових система социјалне сигурности услед чега је значајно отежано постизање консензуса на европском нивоу. Применом Отвореног метода координације настоје се, добровољно координисаном акцијом држава чланица, континуирано унапредити перформансе њихове пензионе политике. Циљеви рада су систематизација хронологије развитка координације у области пензија на европском нивоу, као и истраживање и верификација ефикасности примене овог Mетода на националном нивоу. Оцена ефективности Отвореног метода координације у овој области примене прати структуру рада кроз хронолошко идентификовање основних праваца реформи пензионе политике ЕУ, процедуралних карактеристика примене Отвореног метода координације у специфичној области и анализу релевантних индикатора за закључивање о резултатима процеса. Упоредна анализа установљених индикатора у трећем делу рада доводи до закључка о смањењу степена дивергенције исхода националних пензионих политика, као и приближавању политике држава чланица препорукама ЕУ.

Социјална агенда Европске уније званично је успостављена седницом Европског савета у Лисабону 2000. године уврштавањем области социјалне укључености у координацију националних политика. Широка дивергенција система социјалне сигурности држава чланица отежавала је постизање консензуса о решавању проблема и изазова из ове области. Из тога је проистекла потреба да се, уз очување националних надлежности у области социјалне политике, развије нови механизам координације, другачији од строге законодавне процедуре, чиме је означен настанак Отвореног метода координације као софт методе. Циљеви рада су приказ развоја комунитарне политике социјалне укључености, анализа примене ОМК у овој области, као и истраживање резултата овог процеса на нивоу држава чланица. Кроз анализу развоја социјалне димензије ОМК, улоге актера и процедуралних правила примене метода систематизују се недостаци и предности процеса. Компаративном методом у завршном делу рада установљено је приближавање реформских праваца и исхода политика, уз присутан утицај структурних фактора различитих социјалних модела држава чланица.

Начин редистрибуције социјалних бенефиција је кључан критеријум разликовања модела држава благостања у европској пракси. Системи социјалне сигурности широм Европе након економске кризе 2008. године реструктуирају социјална права. У складу са тим, главни циљеви рада су одређивање карактера и садржаја редистрибутивне политике у европским државама благостања након економске кризе, као и откривање праваца реформских политика у скоријем периоду. Aнализом трошења на социјалне бенефиције према типу и функцији утврдиће се обрасци редистрибуције на европском нивоу и на нивоу европских социјалних модела. Налази упућују на закључак да долази до проширивања редистрибутивне функције држава, повећавања јавних трошења и реструктуирања права у правцу смањивања декомодификације. Упркос приближавањима у формулисању и спровођењу социјалних права, државе либералног, корпоративног и социјалдемократског модела и даље задржавају карактеристике социјалног модела коме припадају.