Стефан Вукојевић

Политичко-институционално уређење представља једно од најважнијих питања везаних за подијељена друштва. Обзиром да се ради о политички нестабилним друштвима, веома је важно на који начин се власт може дијелити и ко све може учествовати у тој власти. Према томе, у раду се приказују различити институционални модели који се примјењују у подијељеним друштвима, као и условљеност таквих модела различитим друштвеним и политичким контекстима. У првом поглављу се прави разлика између плуралних и подијељених друштава и наглашава се структурална специфичност подијељених друштава. Друго поглавље проблематизује демократски принцип владавине већине у подијељеним друштвима. Због веома осјетљивих политичких односа између друштвених сегмената, институционални аранжмани се не могу свести искључиво на политичку партиципацију и компетицију већ морају осигурати и додатне политичке гаранције, поготово за мањинске друштвене сегменте. Стога, треће поглавље даје приказ институционалних модела доласка на власт и организовања власти. Та три модела су консоцијацијски, центрипетални и модел раздвајања власти, те су приказани кроз облик хоризонталне и вертикалне организације власти, као и типа изборног система. Будући да институционални оквири функционишу у различитим политичким и друштвеним миљеима, у четвртом поглављу се указује на условљеност институционалних модела различитим контекстуалним факторима који поспјешују или ограничавају институционалну дјелотворност.

Рад се бави теоријском концептуализацијом пропорционалног изборног система страначких листа у дубоко подијељеним друштвима и критиком упућеном на њихов рачун. У обзир се узимају постконфликтне или државе склоне конфликту са наглашеним националним, етничким, вјерским, расним или другим расцјепима око којих се формира поље политике и у којима се примјењује пропорционални изборни систем страначких листа. Циљ рада је да се изложе аргументи који иду у прилог критици пропорционалних изборних система страначких листа и њихових ефеката. Са обзиром да је изборни систем један од кључних механизама управљања конфликтима и постизања мира и политичке стабилности, сматра се да пропорционални изборни систем доприноси политичкој стабилности јер омогућава представљеност друштвених сегмената у парламенту. Ипак, постоје теоретичари који са различитих теоријско-емпиријских становишта критикују пропорционални изборни систем и сматрају да он још више продубљује социјалне расцјепе и нарушава политичку стабилност.

Рад се бави методолошким аспектом институционалног дизајна постдејтонске Босне и Херцеговине узетог као студија случаја у компаративној политици. Босна и Херцеговина спада у ред држава уређених према моделу консоцијацијске демократије па се унутар ширег узорка консоцијацијских демократија она сматра њеним типичним представником. Поред тога, институционални дизајн Босне и Херцеговине је у компаративној политици веома релевантан због изразите наглашености консоцијацијских елемената за које се у раду тврди да Босну и Херцеговину квалификују као примјер екстремног случаја у компаративној политици. У раду ће се институционални дизајн, односно, консоцијацијски елементи Босне и Херцеговине упоредити са ширим узорком земаља са консоцијацијским елементима политичког система. Циљ рада је да се институционални дизајн Босне и Херцеговине верификује као екстремни случај у компаративној политици који као такав омогућава вјеродостојно тестирање постојећих  и формулисање нових хипотеза.

Аутор у раду као предмет истраживања анализира присуство и утицај повољних услова на одрживост корпоративних консоцијацијских система. Корпоративне консоцијације имају специфично (ригидно) устројство политичких институција и извиру из јасно исказаних етничких, религијских и лингвистичких идентитетадруштвених сегмената, за разлику од либералних или либерално/корпоративних консоцијација. Циљ рада је да се уз помоћ компаративне методе, тј. стратегије најсличнијих случајева, на основу присуства повољних услова, објасне различити исходи политичке одрживости и стабилности корпоративних консоцијација које у истраживачком узорку укључују Белгију од 1993, Босну и Херцеговину од 1995, Либан од 1989. и од 1943-1975, и Кипар од 1960-1963.Сваки од повољних услова које аутор примјењује у раду нема исти утицај на објашњење различитих исхода у погледу одрживости корпоративних консоцијација из узорка.

Аутор у раду објашњава настанак, карактер, и развој босанскохерцеговачког федерализма унутар теоријско-епистемолошке парадигме историјског институционализма. Користећи фокалне теоријско-методолошке елементе историјског институционализма – анализа критичног раскршћа и путне зависности – аутор има за циљ да институционалном аргументацијом објасни трајност и стабилност босанскохерцеговачког федерализма упркос промјенљивим структуралним околностима. Доношење Дејтонског мировног споразума 1995. године који је, између осталог, уредио Босну и Херцеговину према федералном принципу, представља критично раскршће након којег је федерални аранжман наставио да се репродукује аутономно од контингентних друштвених околности. Након трасирања федералног институционалног пута, путна зависност је додатно стабилизовала федерално уређење и отежала различитим политичким актерима могућност његове промјене..

Рад се бави темом везаном за функционисање изборних система у дубоко подијељеним друштвима са примјером постдејтонске Босне и Херцеговине. Предмет рада обухвата теоријску дебату о различитим изборним системима у дубоко подијељеним друштвима. У раду ће се изложити аргументи консоцијацијске и центрипеталистичке академске струје око најадекватнијег изборног система. Као теоријско-епистемолошки оквир користиће се приступ „новог институционализма“, према којем изборни системи не служе само као механизми бројања гласова и утврђивања побједника избора, већ представљају правила која утичу на понашања политичких актера и грађана. Циљ рада је да, ослањајући се на теоријску дебату, критички процијени центрипеталистичку критику консоцијације у погледу ефеката изборног система. На примјеру избора у Републици Српској за Парламентарну скупштину БиХ 2014. године, указаћемо да је под утицајем изборног система карактеристичног за консоцијацијске демократије могућ долазак умјеренијих странака на власт које доприносе политичкој стабилности.