Станислав С. Стојановић

Неутралност је најчешће третирана као дискутабилан пројекат. Реч је о концепту који је праћен бројним контрадикцијама и дилемама и отвореним оспоравањима, почев од тога шта концепт данас значи, да ли је кредибилан, рeалан, могућ и морално утемељен концепт, посебно да ли га контекст глобалних процеса дисквалификује као концепт у будућности. Теоријско полазиште текста јесте да неутралност, иако радикално модификована, није ишчезла већ и даље представља концепт који је важан сегмент међународне политике. Поновно оживљавање реалполитике у међународним односима последњих година, као и изазови мултиполарног концепта међународних односа представљају важне подстицаје легитимности избора неутралности и афирмације стратешке културе која фаворизује вредносне постулате неутралности. Пракса европских неутралних држава, без обзира што су неке од њих значајно редефинисале носеће постулате неутралности, посебно чињеница да су то државе које улазе у ред најуспешнијих савремених друштава, иде у прилог одрживости таквог концепта. У том смислу у тексту је презентована аргументација да настојање Републике Србије да практикује војну неутралност као дугорочно безбедносно опредељење представља избор стратешког карактера. Геополитички, историјски и бројни други разлози снажно потврђују карактер такве одлуке. Посебно важан аспект таквог избора представљају и носећи вредносни садржаји стратешке културе српског народа који снажно кореспондирају са идејом војне неутралности. Стратешка култура српског народа која своје полазиште има у Косовском завету и која је стварана у условима изразито ненаклоњене историје, представља аутентичан оквир утемељења једног нарочитог односа према стратешким националним питањима у будућности. Високо вреднован однос према слободи, независности, спремност на жртву за више циљеве, као и посебан друштвени статус војске, представљају суштинске постулате српске стратешке културе и као такви могу да представљају важан програм даљег унапређења концепта војне неутралности.

У тексту се анализира америчко-кинеско надметање које има прогресивну тенденцију и својом комплексношћу тешко је контролисано што чини реалним опасност од даље интензивне радикализације њихових односа. Тaj ривалитет добија посебне димензије нa простору азијског Пацифика чија јединствена геополитичка особеност подстиче снажну концентрисаност америчко-кинеских интереса, САД да оспоре све јаснији смер дискредитације сопствене моћи, а Кине да потврди своје све извесније лидерство. Конфронтираност њихових интереса упућује на неизвесност у погледу будућих безбедносних трендова на простору азијског Пацифика. Кроз призму реалполитичке теорије међународних односа и надметања за моћ као суштинског одређења односа међу државама, као и геополитичких школа које истичу примарни значају поморске моћи, у фокусу истраживачке пажње су анализа стратешких опредељења и амбиција САД и Кине на азијском Пацифику као једном од најзначајнијих геополитчких средишта савремене светске политике. Компарација стратешких амбиција и на њима заснованих политика у којима стратешка осетљивост Источног и Јужнокинеског мора има посебан значај, јасно наговештава дугорочну супротстављеност америчко-кинеских интереса, чинећи тако конфликтни контекст доминантним у њиховим билатералним односима. Kонфликтни потенцијал у њиховим односима примарно ће одређивати карактер односа у региону, доприносећи да односи на том простору буду, комплексни, нејасни и потенцијално експлозивни. Аутори закључују да надметање Кине и САД има нарастајући ток који ће, имајући у виду изражен тренд снажне поларизације односа у међународној политици, укључујући и несагледиве последице пандемије Корона вируса која наставља да још интензивније дискредитује поредак који је успоставио западни свет, додатно заоштравати потенцијални сукоб САД и Кине на азијском Пацифику као глобалном чворишту савременог света.

Спољна политика савремене Русије не подразумева конфронтацију, посебно конфликт Русије са САД, као и са било којом другом државом. За разлику од времена Јељцина када је уместо стварног партнерства прихватана чак и понижавајућа позиција, економски и политички опорављена Русија ставља до знања да се вратила на светску сцену. Као респектабилна сила она је сада спремна да брани свој интегритет и кредибилитет актера у светским пословима. Русија у овом часу заступа и брани сопствене легитимне националне и државне интересе, придржавајући се норми и принципа међународног права. Русија таквом политиком јача свој међународни утицај и углед. Брзом економском опоравку и успону Русије помогао је амерички милитаристички поход на свет, посебно агресија и окупација Ирака. Амерички ратови довели су до поскупљења нафте и тиме до великог девизног прилива Русије, као једне од најјачих енергетских сила.

Приказ књиге: Блажо Радовић, Mоћ и немоћ преговарања, Београд, Задужбина Андрејевић, 2010.

Албанци и Срби су у новијој историји готово архетип непријатељских народа на Балкану. Евидентно је да су, у историјском контексту, политичке елите оба народа чинили погрешне стратешке процене које су угрожавале њихове националне интересе. Сваки народ је настојао да се што повољније позиционира код великих сила и тиме обезбеди већу подршку за сопствене интересе, а на уштрб интереса другог народа. Отуда полазна хипотеза овог рада јесте да су стратешке процене политичких елита Срба и Албанаца, стављене у контекст проблема Косова и Метохије, који траје у континуитету од повлачења турске власти са Балкана, биле неутемељене и као такве непримерене за делотворну политичку акцију. Другим речима, оне нису у пуној мери објективно сагледавале тежину и комплексност српско-албанских анимозитета у вези са питањем односа према простору Косова и Метохије. Када је реч о српској елити, неспорно је да она, пре свега, није адекватно проценила стратешке домете пада Берлинског зида и реперкусије тога догађаја на међународне односе и судбину заједничке државе јужних Словена на Балкану. Из тог угла посматрано, може се закључити да је то био један од пресудних чинилаца у креирању драматичних околности на Косову и Метохији, чији смо данас сведоци. Овде треба посебно напоменути да су међусобни односи Срба и Албанаца до те мере инструментализовани од стране спољних чинилаца да се апстраховање њихових самосталних спољнополитичких потеза чини у стратешком смислу готово оправданим.

У раду се анализира карактер и динамика односа у међународној политици, у којој је све снажнији повратак на реалполитичке садржаје у спољнополитичком деловању великих сила, што недвовосмислено потврђују да глобализација не ради, да јењава њена снага и да је све мање кредибилан концепт уређења савременог светског друштва. Анализа последица глобалног финансијског колапса који је погодио свет 2008. године, турбулентних геополитичких трендова, екстремизма и хаоса у исламском свету, као и идентитетски дезоријентисаног дискурса ЕУ, као постмодерног концепта друштвеног организовања, уверљиво показују да је већи део глобализације дискредитован, а вера у једно човечанство да је све мање пожељан концепт. Глобално управљање светом испољило je бројне дисфункционалности, које су примарно последица изражених асоцијалних аспеката процеса глобализације и њене амбивалентне природе. Истовремено, технолошки развој савременог света подстиче пораст питања која захтевају глобално решавање, као и људске делатности које подразумевају јединствену или међународну регулацију. Отуда циљ рада јесте да укаже да испољене суштинске мањкавости глобалног управљања светом, иако су обесхрабриле веру у једно човечанство, оне нису умањиле објективну потребу глобалног приступа многима садржајима савремене егзистенције људи. Посебно, многи аспекти безбедности, почев од безбедности појединца па до енергетске и еколошке безбедности у савременим условима нису замисливи без интернационалног приступа.