Др Срђан Кораћ

Рад истражује како су организације грађанског друштва у Србији, након политичких промена започетих 5. октобра 2000. године, одиграле суштинску улогу у артикулисању корупције као виталног јавног питања, подизању свести јавности и вршењу притиска на тадашње власти да уврсти ово питање у политички дневни ред. Наша анализа се фокусира на два нивоа активности организација грађанског друштва: 1) истраживачке напоре у циљу правилног разумевања феноменологије корупције као првог корака ка доброј концептуализацији различитих антикорупцијских мера, и 2) образовне иницијативе које имају за циљ преношење знања и добре праксе у погледу методологије и политике борбе против корупције из постиндустријских друштава и посткомунистичких земаља. Временски оквир наше анализе обухвата период од 5. октобра 2000. до децембра 2005. године, који видимо као почетну фазу ангажовања организација цивилног друштва у антикорупцијској политици у Србији, пре доношења прве националне антикорупцијске стратегије. Упркос широком спектру активности и скромним ресурсима, организације грађанског друштва су имале утицај на деловање власти, јавних институција и медија. Аутори закључују да су антикорупцијска достигнућа српских организација грађанског друштва у посматраном периоду била релативно ограничена хроничним дефицитом политичке, професионалне и моралне одговорности свих друштвених актера, а што је све посредно исход „системске грешке” у стратешком осмишљавању јавних политика у борби против корупције – непрепознавање одсуства партиципативне политичке културе.

Рад анализира феномен побуна на глобалној периферији као насилне догађаје који нарушавају просторну логику и епистемичку извесност планетарног демократског мира и доводе до темпоралне суспензије неолибералног поретка. Аутор настоји да докаже претпоставку да је у раном 21. веку императив делотворне контроле над неуправљивим зонама глобалне периферије у суштинској колизији са инструменталношћу рата узетог у виду војног интервенционизма. Теоријско полазиште анализе смештено је у подручју критичке теорије међународних односа и критичких студија рата, а посебно у становишту да рат проистиче из и уједно репродукује динамику односа хијерархије и потчињености на глобалном нивоу, јер је измештен ван цивилизацијских граница Запада и усмерен на регулисање неуправљивих планетарних зона. Анализа се усредсређује на подршку локалног становништва побуњеничким снагама, криминалном предузетништву као извору финансирања побуне, порозне границе између улога цивила и борца, технолошке и тактичке стране побуњеничких акција, те ефикасности тих акција као пет показатеља на којима се проверава теза о својству бесконачности побуна на глобалној периферији као реметилачком чиниоцу делотворности политике њиховог сузбијања. Аутор закључује да несврсисходност сузбијања бесконачних побуна на глобалној периферији драстично умањује употребну вредност рата као средства империјалне спољне политике, тачније инструменталност казнених експедиција у контексту очувања неолибералног континуума производње и светске трговине.

The article examines whether reflectivist approach to epistemology in the study of warfare can amend some weaknesses of the rationalist/positivist canon of mainstream International Relations (IR) theories. The author argues for the existence of a new epistemic situation for the IR researcher: an ontological transformation of the military profession in post-industrial societies that has created a sacralised civic duty to fight in war. The research of warfare is becoming more focused on the individual – who is either a reluctant combatant or a civilian victimised by military operations, but protected by international norms. The author hypothesises that the advantages of reflectivist epistemological viewpoint – embracing standpoint epistemology, situated knowledge, the concept of embodiment, Cynthia Enloe’s claim that “the international is the personal” – may provide a plausible alternative path in the quest for an answer to the question of how we learn about warfare as the central problem of international relations. The analysis shows how reflectivism encourages researchers to identify new, previously “hidden” or marginalised questions and thus expand the scope of inquiry of mainstream IR. The author concludes that, when it comes to the study of warfare in the early twenty-first century, the largest contribution of reflectivist approach to epistemology of IR is in overcoming the shortcomings of the traditionally rigid mainstream epistemological framework of the discipline, providing the grounds for future counter-hegemonic actions.

The paper examines the relationship between military interventions and democratisation processes which took place in targeted states. While many researchers try to identify relationship between the regime type and countries’ war proneness, the authors of this paper put these two variables in a reversed order. To test this so-called “inversed democratic peace” thesis based on an argument that an ongoing war is likely to lead to democratisation, we focus our analysis on the US interventions in Afghanistan, Iraq, Libya, and FR Yugoslavia (Kosovo). We deploy three variables: 1) Foreign policy similarity, to determine whether the intervening actor (USA) had similar or different foreign policy goals at the beginning of interventions; 2) Political regime similarity, to indicate whether there were any deviations in the quality of political regime between the intervening state and the target country, as indicated by the democratic peace postulates; 3) military interventions (independent variable). Foreign policy score includes S score dataset developed by Curtis S. Signorino and Jeffrey M. Ritter (1999), while for the political regime quality, the authors deploy Polity IV data. Statistical analysis including Pearsonʼs correlation, logistic regression and descriptive statistics, will be presented for specific dyad level in three specifically designated models. The authors conclude that it is more likely that military interventions affect further democratisation of the targeted post-conflict societies, if observed in a short term rather than in longitudinal domain, while the foreign policy similarity (with the United States) positively correlates in cases with more successful democratisation process.

Рад анализира да ли и у којој мери нормативни и институционални оквир кривичног прогона може да буде делотворан вид спољне контроле интегритета јавних службеника са криминалним „предузетничким духом”. Аутор полази од претпоставке да ваљано осмишљена и доследно спроведена политика кривичног прогона и кажњавања јавних службеника додатно јача етичко поступање јавних службеника и сужава простор за појаву корупције у јавном сектору, чиме посредно подиже квалитет пружања јавних услуга и осигурава обликовање и спровођење јавних политика и програма у складу са јавним интересима. Тежиште анализе је стављено на међународне стандарде, нормативна и институционална решења примењена у развијеним демократијама и практичне изазове који се појављују у погледу пријављивања, прикупљања судски валидних доказа, изрицања казни, одузимања криминалног профита и интегритета полиције и кривичног правосуђа. Аутор закључује да строга казнена политика нужно нема одвраћајуће дејство на потенцијалне починиоце и да би хронична кашњења у судском поступку могла да охрабре поједине јавне службенике да се лакше упусте у криминалне предузетничке подухвате.

Рад анализира унутрашње етичке противречности садржане у тези о демократском миру из перспективе утилитаристичке верзије консеквенцијалистичког приступа и етике дужности засноване на кантовској деонтологији. Аутори полазе од претпоставке да прагматско-политичку (зло)употребу тезе о демократском миру – једног од омиљених легитимацијских основа интервенционистичке политике САД и других западних сила – на почетку 21. века олакшава управо климаво етичко утемељење ове идеје, што подрива сазнајну, нормативну и практичну валидност њених суштинских поставки. Због тога је анализа усредсређена на интелектуално наслеђе на које се ослања савремена теоријска аргументација о демократском миру, односно превасходно на етичка учења Џона Стјуарта Мила и других водећих британских утилитариста, и Имануела Канта. Аутори закључују да анализа тезе о демократском миру у кључу утилитаристичког интелектуалног наслеђа у потпуности потврђује њихову полазну претпоставку и то на примерима чињења моралних компромиса зарад остварења добробити, недостатака у прорачунавању могућих исхода конкретних акција и моралне амбивалентности истовременог заговарања идеје међународног мира и сарадње и лаке легитимизације прагматског коришћења насиља. Испитивање валидности тезе о демократском миру у кључу деонтолошке перспективе само је делимично потврдило претпоставку о постојању унутрашњих етичких противречности.

Рад анализира у којој мери ревизорске институције могу да делотворно надзиру квалитет рада јавне управе на националном и наднационалном нивоу власти и посредно подстакну доследно поштовање етичких стандарда. Аутор је тежиште анализе ставио на поље надлежности, овлашћења и праксе органа ревизије и са намером да утврди структурне слабости деловања ревизора као механизма спољне контроле рада јавних службеника. Анализа је ограничена на одабрани узорак постиндустријских полиархија (САД, Велика Британија, Француска, Немачка и нордијске земље), Суд ревизора ЕУ као пример надзирача деловања наднационалне администрације, те на Србију као посткомунистичку земљу која тек гради стандарде и праксу у овој области. Налази истраживања показали су да врховне ревизорске институције – једнако на националном и наднационалном нивоу власти – спроводе надзорну улогу посредно и то посредством пружања техничке експертизе другим институцијама и прослеђивања систематизоване чињеничне грађе о постојању праксе злоупотреба јавних овлашћења.

Рад анализира еволуцију и деловање посебних наднационалних тела и организационих јединица при постојећим институцијама Европске уније којима je поверено обављање класичне обавештајне и криминалистичко-обавештајне функције. Аутор анализу ставља у теоријски оквир омеђен концептима секуритизације јавних политика, демократске контроле обавештајне функције и демократског легитимитета, будући дa je преношење методологије обавештајног рада из области националне безбедности у рад полиције, царине, пореских органа итд. отворило нови простор у којем може да дође до нарушавања комунитарних јавних ин­тереса и угрожавања људских и грађанских права деловањем наднационалних институција. Аутор указује на озбиљну претњу коју појачана и неселективна секуритизација кому­нитарних политика има по крхку равнотежу између доследног поштовања људских права и безбедносних обзира, о чему сведоче и бројне контроверзе које су се недавно појавиле око демократске легитимности масовне примене обавештајних метода и техника спрам потенцијалног угрожавања права на приватност и других људских и грађанских права. Аутор закључује да само транспарентна наднационална обавештајна служба смештена у нормативни и институционални оквир ЕУ може да допринесе делотворнијој заштити виталних безбедносних интереса, а без подривања заштите људских права као једне од темељних вредности европске интеграције.

Рад анализира досадашње резултате текуће реформе јавне управе у Србији на плану уградње начела одговорности као једног од основних обележја концепта добре управе. Циљ анализе је процена квалитета механизама за утврђивање дисциплинске одговорности и кажњавање и заштиту узбуњивача. Полазна претпоставка је да ваљано осмишљена и доследно спроведена нормативна и институционална решења за установљавање одговорности као формативног принципа организације рада јавне управе стварају окружење погодно за морално исправно поступање јавних службеника. Важност овог истраживања огледа се у чињеници да једино приврженост одговорности сужава простор за појаву корупције и тако посредно подиже квалитет пружања јавних услуга, те осигурава спровођење јавних политика у складу са јавним интересом. На основу налаза спроведеног истраживања аутор закључује да постоје структурне препреке за стварање радног окружења у јавној управи погодног за доследно поштовање етичких стандарда. Аутор наглашава да одсуство механизма за заштиту узбуњивача представља најслабију тачку реформских мера предузетих у правцу јачања појединачне одговорности, те тиме делимично обесмишљава усвојене циљеве преображаја јавне управе у Србији у складу са узором постиндустријских демократија.

Рад разматра неопходност оживљавања друштвене улоге јавног службеника 21. века засноване на идеји друштвене правде у околностима дубоке и скоро деценијске рецесије изазване некритичким форсирањем неолибералног модела друштвеног развоја и применом корпоративно-тржишних метода у управљању секторским јавним политикама. Друштвена улога јавне управе је инсистирањем на претварању чиновника у својеврсног продавца на „киоску” јавних услуга скрајнута из академске дебате и праксе. Аутор заступа становиште да фактичка технократска надмоћ над грађанима и већа способност исправног разумевања садржаја јавног интереса спрам грађана ствара за јавне службенике моралну обавезу да професионалним деловањем доприносе остварењу друштвене правде као темељне сврхе постојања демократски уређене политичке заједнице. Операционализација концепта друштвене правде у раду јавне управе захтева преображај друштвене сврхе службеничког еснафа сходно модерном учитавању аристократског гесла да „племство обавезује”. Аутор закључује да јачање професионалног интегритета унутар еснафа мора да буде засновано на пуном уважавању комунитарне сврхе секторских јавних политика као противтеже прагматском светоназору модела новог јавног руковођења оличеног у моралној индиферентности према суштинској потреби грађана за самоостварењем у оквирима политичке заједнице.

Рад анализира феномен пристрасног одлучивања у домену професионалног обављања јавних послова као једног од структурних узрока кршења етичких стандарда јавне службе. Полазна тврдња је да појава пристрасности у одлучивању није случајан или повремен чин појединих јавних службеника склоних злоупотребама јавних овлашћења, већ се корени овог феномена налазе у антрополошким и психолошким обележјима односа појединца у заједници. Тежиште анализе је стављено на противречности између захтева ваљаног етичког одлучивања и друштвених очекивања које пред јавног службеника као појединца стављају његова блискост са породицом, родбином, пријатељима и суграђанима. Сукоб јавног и приватног интереса и фаворитизам као његов пратећи феномен узети су као примери где ове противречности највише долазе до изражаја. Аутор закључује да су антрополошке и психолошке основе пристрасности процесом социјализације чврсто уграђене у личност јавног службеника, те стога морају да буду узете у обзир приликом осмишљавања нормативних и институционалних решења за јачање интегритета јавне управе у Србији.