- Насловна
- Истраживачи
- Срђан Перишић
Срђан Перишић
Институт за азијске студије, Београд
ГЕОПОЛИТИКА НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА У ЕВРОПИ – ОД НОВОГ ИДЕОЛОШКОГ СУЧЕЉАВАЊА ДО КРАХА РАЗОРУЖАЊА
Аутор у раду сагледава ново хладноратовско сучељавање у Европи између САД и Русије. После увода, где су истраживачка питања, у другом поглављу се даје осврт на геополитички карактер Хладног рата, посебно на његов почетак, како би се упоредило са савременом ситуацијом. Истиче се да узрок Хладног рата структурно лежи у западној геополитичкој теорији. У трећем поглављу сагледавају се концепције безбедности у Европи, након 30 година од завршетка Хладног рата, које нуде Русија и САД. Наводи се да су руске иницијативе о новој безбедности у Европи, као безбедности једнакој за све, блокиране од стране САД. У четвртом поглављу анализира се савремено идеолошко сучељавање Запада и Русије, после руског отклона од либералне идеологије. У питању је нова карактеристика сукоба Запада са Русијом, која суштински осветљава ново хладноратовско сучељавање. Пето поглавље разматра рушење Споразума о ракетама средњег и кратког домета 2019. године и последице по европску безбедност. У закључку су дати одговори на истраживачка питања.
НЕОМАРКСИСТИЧКО СХВАТАЊЕ РАДА – УТОПИЈА ИЛИ АЛТЕРНАТИВА ТРАНСКАПИТАЛУ
Аутор се бави схватањем појма рада водећих неомарксистичких теоретичара постмодерног времена, Антонија Негрија и Мајкла Харта. Ови теоретичари истичу нематеријални рад као основни облик капиталистичке производње у постмодерној епохи, који ствара нематеријална добра као што су знања, идеје, комуникације, информације, односи. Аутор се у тексту бави питањем да ли овакав нови, постмодерни, нематеријални рад, може победити синергију транснационалног капитала и постмодерне суверености – како тврде Негри и Харт? Питање је да ли отуђење човека у капитализму има свој наставак и у постмодерни или посткапитализам карактерише нови облик солидарности и заједништва оних који производе? Исто тако, да ли носиоци нематеријалног рада, а то је у постмодерни мноштво, наспрам радника у модерној епохи, могу бити револуционарни тако да транснационални капитал обуздају и, чак, да га подреде себи, или се ради само о још једној (нео)марксистичкој утопији?
САРАДЊА СРБИЈЕ И РУСИЈЕ: ОДБАЦИВАЊЕ АТЛАНТИЗМА И МОГУЋА ГЕОПОЛИТИЧКА АЛТЕРНАТИВА
Аутор у раду сагледава односе Србије и Русије у последњих десет година. После увода, где су истраживачка питања, у другом поглављу се анализира војна сарадња две земље од 2014. године кроз одбацивање прикривеног атлантизма који је до тада Србија спроводила. У трећем поглављу се односи Србије и Русије посматрају кроз стратегије националне безбедности Србије 2009. и 2019. године и даје се мишљење о карактеру геополитичког идентитета Србије. Наводи се да доктринарно прихватање стварног геополитичког идентитета Србији даје основе за истински развој на унутрашњем и спољном плану. У четвртом поглављу су приказани економски односи са Русијом који дају Србији могућност алтернативе. У завршном поглављу смо истакли да сарадња Србије са геополитиком Русије значи ефикаснију заштиту националних интереса, а тиме и потпунији развој саме државе и народа. С друге стране, нарастајућа мултиполарност подразумева ослањање Србије на оне геополитичке полове/идентитете који су најближи њеном цивилизацијском обрасцу, а то је – Русија.
ПОСТМОДЕРНО НЕСТАЈАЊЕ ПОЛИТИЧКОГ И ДЕМОКРАТИЈЕ
Аутор у чланку говори о кризи демократије у западним друштвима и у свету, у епохи постмодерне, као и судбином политичког која је неодвојива од демократије. Полази се од тога да је садржај модерне исцрпљен, и да је наступила нова епоха, постмодерна. Постмодерну посматрамо као либерализовану парадигму. Победа либерализма над другим политичким доктринама условила је његову универзализацију, што вуче за собом суштинске трансформације саме природе политике и демократије, али и самог либерализма. Основне узроке деструкције демократије и нестанка политичког видимо у биополитичком стању, биомоћи и биовласти као темељним карактеристикама либералне постмодерне.
ОДЛАЗАК МОДЕРНЕ ЕПОХЕ - ИЗМЕЂУ КРАЈА ИСТОРИЈЕ И СТРАХА ОД БУДУЋНОСТИ
Аутор у раду сагледава значење смене модерне парадигме и наступ нове епохе из другачијег теоријског угла него што је доминантан приступ у савременој политичкој теорији. Први део рада говори о парадигматичном схватању времена и смени историјских епоха. У другом делу се истражују значења модерности кроз настанак модерних политичких идеологија/парадигми. Двадесети век је по питању модерности имао три кључна идеолошка одговора (либерализам, марксизам и фашизам) која су се међусобно борила за победу. Све три идеологије су имале свој пут модерности, своје верзије краја историје као завршетка процеса модернизације. Прелазак из модерне у постмодерну се остварује само у либералном дискурсу. У трећем делу рада разматра се карактер краја историје из угла савремене емпирије.
УКРАЈИНСКО ПИТАЊЕ ДАНАС
Приказ зборника: Украјинско питање данас, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2015, 172 стр.
ЛИБЕРАЛИЗАМ VS ДЕМОКРАТИЈА: ОГРАНИЧАВАЊЕ ПОЛИТИЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ - ИСКОРАК КА ИЗГРАДЊИ ГЛОБАЛНОГ НИХИЛИСТИЧКОГ ДРУШТВА
Аутор у раду анализира кризу западне демократије у њеној политичкој димензији, која је започела још 70-их година прошлог века, а интензивирана после пада Берлинског зида. Управо рушење Берлинског зида није само означило да је либерализам успео да са сцене склони још једну политичку идеологију социјализам, него да су либерали, било они означени као неолиберали, либертаријанци и сл. кренули у истискивање и саме демократије са којом су симбиотички на Западу изграђивали националну и социјалну државу. Последњи талас ширења демократије је у ствари привид њеног десупстанцијализовања. Од компетитивног елитизма, као њене већ давне редукције, она најпре инволуира у процедуралну или минималну демократију, да би завршила у пукој медијској манипулацији изборним телом. Кључ нетрпељивости либерализма према демократији није у неким новим изазовима пред којима се савремено друштво налази, већ у практичним консенквенцама теоријске напетости између демократије и либерализма.