Snežana Grk

Nacionalna ekonomija i politika ulaze u turbulent­no razdoblje. Interna i eksterna stabilnost zemlje i dalje će biti neizvesna, i pod stalnom kontrolom međunarodnih eksperata. Ekonomski model baziran na visokoj državnoj potrošnji, uvozu i zaduživanju u inostranstvu je neodrživ. Ako se taj model veoma brzo ne promeni uslediće krah ekonomskog sistema u Srbiji. A korupcija i kriminal koji vladaju na ovim prostorima udaljiće Srbiju od Evropske unije.

Autor ovoga rada detaljno i kritički analizira zašto je Srbija ekonomski ovde gde jeste; ko je kriv za to; i kako dalje. Najvažniji nalazi ovoga istraživanja su sledeći. Estradni ekonomisti zavaravaju narod. Stanje u ekonomiji i društvu je više nego zabrinjavajuće. Ako se najvažniji ekonomski zadaci ne ostvare u kratkom roku, a oni su oštro smanjenje budžetskog deficita i zaustavljanje rasta javnog duga, uslediće najgori scenario za državu. Antikrizne mere Vlade Republike Srbije neće dati željene rezultate, budući da ne postoji spremnost vladajuće koalicije da se energičnije i doslednije opredeli za dublje i temeljne reforme javnog sektora. Ne mogu se više odlagati reforme penzijskog, obrazovnog i zdravstvenog sistema, kao i unapređenje efikasnosti javnih investicija i subvencija. Ponuđene antikrizne mere samo privremeno odlažu probleme i zamagljuju stvarnost, ali Srbiju guraju u klopku ekonomske katastrofe. Političari ne mogu da promene ekonomsko stanje u zemlji, jer nemaju novac. Oni samo upravljaju kolektivnim emocijama društva, izbegavajući da otvoreno kažu da je država pred bankrotom.

Najveći problemi sa kojima se Srbija suočava jesu neefikasna državna birokratija, politička kultura elite i visok nivo korupcije. Ukupna ekonomska situacija u Srbiji je teška zbog krhkih makroekonomskih i ekonomskih perspektiva. Posebno zabrinjava izuzetno nizak nivo investicija, rastući spoljnotrgovinski deficit, rastući budžetski deficit, nemogućnost rasta izvoza i servisiranje duga. Ako ne bude zadovoljavajućeg priliva akumulacije iz inostranstva nastupiće kriza u servisiranju duga koja će se reflektovati na privrednu krizu. Dovođenje zemlje na ivicu ekonomskog kraha zbog makroekonomske nestabilnosti koja bi se reflektovala na privrednu krizu sa recesijom i koja bi se veoma brzo proširila i na finansijsku nestabilnost ne ostavlja dovoljno manevarskog prostora za za delovanje srpskoj vlasti. Neizvesno je kakva će biti sudbina ove zemlje kada više ništa ne bude imalo u njoj da se proda. Jedini izlaz su novi kreditni aranžmani sa međunarodnim finansijskim organizacijama, a posebno sa MMF.

Srbija ima čitav set problema. Oni se ogledaju u velikim problemima sa korupcijom, u nerešenim političkim teškoćama, u lošoj ekonomskoj situaciji. Niz faktora ozbiljno preti da ugrozi stanje u ekonomskoj sferi. To su strah od: inflacije, deficita platnog bilansa, ve­likih spoljnih i unutrašnjih dugova, politike deviznog kursa, izuzetno niskog nivoa investicija, rastućeg budžetskog deficita, nemogućnosti rasta izvoza i servisiranja duga, nezaposlenosti, siromaštva, socijalne nejednakosti i sl. Najveći problemi sa kojima se Srbija suočava jesu visok nivo korupcije, neefikasna državna birokratija, politička kultura elite. Stoga se mora odlučno i istrajno raditi na obuzdavanju inflacije, smanjenju javne potrošnje, čvršćoj fiskalnoj, oštrijoj monetarnoj i strožijoj politici dohotka, ozbiljnoj strukturnoj reformi realnog, to jest privrednog sektora, ali i državnog sek­tora.

Danas živimo daleko od savršenog sistema, jer je ideologija slobodnog tržišta stvorila takav tip privrede i društva u kojem je profit postao primarni cilj. Slobodno tržište je do­velo do velike ekonomske nesigurnosti radnika, jer je čovek kao pojedinac postao najobičnija roba. Od trošenja koje služi akumulaciji došli smo do obrnutog procesa ljudi trebaju štedeti radi socijalne neizvesnosti. Kriza je dovela ljude u neizvesnost, u kojoj su sva bogatstva relativna. Čovek jako brzo može izgubiti posao i socijalnu sigurnost. To proizvodi uvećavanje broja siromašnih kao i onih koji se velikom brzinom približavaju granici siromaštva. Siromašni će postati još siromašniji, a bogati još bogatiji. Ta izražena polarizacija stanovništva će povećati sivu ekonomiju i kriminal. A ako kriza duže potraje socijalni i politički nemiri su nezaobilazni. Radi toga su neophodne državne intervencije. Dakle, država mora reagovati kako ne bi sistemska finansijska kriza duže potrajala i dublje se reflektovala na ekonomsku, socijalnu, kulturnu i moralnu krizu.

Poruka ovde iznete analize, o kursu kao parametarskoj funkciji ekonomske politike, jeste da je danas primarni problem u Srbiji taj da se antiinflaciona politika ne može više voditi odvojeno od razvojne politike. Nijedna koncepcija stabilizacije ne može da uspe ukoliko nije usmerena u pravcu podsticanja proizvodne aktivnosti, rasta proizvodnje i širenja investicione baze. Na veoma kratak rok vlada može malo šta da uradi na planu kursa, ali može na duži rok promenom svoje ekonomske politike. Na kratak rok na kursu može mnogo da uradi centralna banka, iako njoj kurs nije prioritet. Centralnoj banci je na prvom mestu inflacija.

Poruka iz istraživanja u ovome radu jeste: da za otklanjanje problema finansiranja socijalnih i penzionih fondova će u narednoj deceniji ili dve “uvezena” radna snaga biti pokretač razvojnog proizvodnog ciklusa. To je jedino rešenje da se donekle ublaže negativne posledice vođenja više decenijski loše ekonomske i demografske politike u Srbiji, a koje se reflektuju na jako nepovoljnu srazmeru broja zaposlenih i penzionera. Dakle, željeni privredni razvoj Srbije može da se obezbedi preko većeg priliva stranih i domaćih investicija, primenom nove tehnologije i zapošljavanjem visokoobrazovanih kadrova iz zemlje i inostranstva. To je ujedno uslov da se stvore stabilni izvori prihoda za državu i socijalne i penzione fondove. Ali, pošto penzije nisu isključivo stvar države one će zavisiti i od događanja na tržištu i od ponašanja pojedinaca. Sprovođenje reforme penzionog sistema najviše će zavisi od političke volje za njegovu realizaciju.

Finansijska i ekonomska kriza u svetu posledica je mnogo dubljih poremećaja i naznaka opasnijih trendova. Srbija je ušla u ekonomsku krizu mnogo pre izbijanja poslednje svetske finansijske krize. Zemlja će osećati dugotrajne posledice sopstvene krize zbog sporih strukturnih reformi i pogrešne makroekonomske politike, kakva se vodila. Visoka državna potrošnja, uvoz i zaduživanje u inostranstvu neće više biti mogući zbog toga što će i zemlje od kojih Srbija zavisi još osećati posledice krize. Dodatni problem je što su na pomolu nove krize velikih razmera u svetu, zbog skoka cena hrane, a sledeće će biti zbog nedostatka nekog resursa kao što je voda za piće ili energija. Nove krize će se manifestovati na različite načine na raznim kontinentima. Srbija koja jeste deo Evrope i sveta mora sopstvenim modelom makroekonomske politike da se odbrani od negativnih fak­tora koji će tek doći iz eksternog okruženja, ali i da se odupre faktorima koji su decenijski generator interne krize. Ekonomski problem Srbije nisu lokalne posledice globalne krize, već je problematičan njen model rasta. Koreni vođenja destruktivne nacionalne ekonomije i poli­tike su duboki. A nove turbulencije na ekonomskoj sceni Srbije izazvane novim krizama će biti učestale i dugotrajne i dodatno će pogoditi realni sektor i stanovništvo. Nova socijalna i dužnička kriza će duboko pogoditi najveći deo preduzeća, radnika, potrošača i kreditora. Događaji koji će uslediti još više će izoštriti društvenu i političku krizu. U vreme kada se Evropa i svet suočavaju sa novim krizama nameće se pitanje: da li je Srbija kakva je danas potrebna Evropskoj uniji?

Veoma upozoravajuća loša ekonomska situacija u Srbiji nametnula je potrebu da Vlada Srbije izradi strateški dokument ekonomskog razvoja Srbije od 2011. do 2020. godine. Ovaj dokument napravljen je po uzoru na dokument koji je donela Evropska unija pod nazivom Novi Lisabon. U dokumentu Evropske unije tačno su date smernice odnosno strateški pravci razvoja Unije u narednom desetogodišnjem razdoblju. U ovome radu dat je kratak osvrt na strategiju Evropa 2020. i strategiju Srbija 2020, a i na razloge zbog kojih neće moći da se ostvare zacrtane projekcije u zemlji. Takođe se analiziraju razlozi zbog kojih Srbija neće moći još dugi niz godina da uđe u Evropsku uniju. Ulazak u Evropsku uniju jeste državni projekat, ali su ga od početka u Srbiji obeležili privredni interesi i strategije. Posmatrajući iz ovog vremenskog horizonta čini se da su sve dosadašnje strategije u Srbiji bile pogrešne. A aktuelni model privrednog rasta je neodrživ. Na to ukazuju makroekonomski pa­rametri koji su više nego zabrinjavajući. Pored internih faktora koji predstavljaju kočnicu daljeg privrednog rasta i razvoj u Srbiji, brojni su i eksterni faktori. Najdominantniji su nerešena pitanja u našem regionu, kao i svetska ekonomska kriza koja je uticala da dođe do zamora proširenja i jedne opšte krize identiteta unutar Unije. Srbija koja želi u Evropsku uniju mora da sprovede neophodne reforme i ispuni sve obaveze i kriterijume, koje su morale da ispune sve zemlje članice Unije. Srbija mora i da usvoji evropske standarde koje Evropska komisija od nje zahteva, što znači da zaista pokaže da je proevropski orijentisana.

Sistem Srbije urušava sam sebe. Ukoliko jedni te isti ekonomski eksperti budu vodili državu, promene se ne mogu očekivati. Zemlja samo može da ide u veći sunovrat. Zastrašujuće je što se danas politika shvata kao šansa za napredak pojedinaca. Želje za promenom celokupnog društva nema. Zato je nezaposlenost dosegnula do rekordnih razmera, siromaštvo raste, a jedan broj moćnika se bogati. Moral već odavno ne postoji u državi Srbiji. Tome još više doprinose srpski eksperti koji zadužuju zemlju i njeno stanovništvo preko svake mere, i istovremeno proklamuju reforme, koje su sada samo kozmetičke. Potrebno je hitno istinski krenuti u reforme i prestati sa zaduživanjem. U pro­tivnom, nova nadolazeća kriza javnog duga i nelikvidnosti gurnuće zemlju još dublje u ekonomsko i društveno beznađe. Takva realnost će raspršiti iluzije o evropskom snu.

Iz istorije je poznato da je praćenje finansijskih ciljeva bez osvrtanja na opšte dobro uvek vodilo i vodi u propast. Danas smo svedoci vođenja klasnog rata protiv ostatka društva. Gomilanje novca na jednoj strani znači zaduživanje na drugoj. Tu situaciju sada imamo u Evropskoj uniji. Mere štednje EU nisu dale pozitivne efekte, nego su donele novo zaduživanje, bezvredne dugove, nezaposlenost, siromaštvo i masovnu bedu. Savremeni finansijski eksperiment u socijalnoj laboratoriji poništava rezultate globalizacije. Stvoreni su dohodovni dispariteti. Socioekonomska dinamika starenja stanovništva je evidentna u nekim zemljama sveta, a u nekim drugim zemljama imamo nadiruću mladost. Velika nezaposlenost mlađe populacije i najveći udeo u istoriji starije populacije koje zavise od prezaduženih država može eksplodirati u bunt širokih razmera. Velika prezaduženost država razara Evropu, a sve veće razlike između najbogatijeg sloja stanovništva i svih ostalih prete da sadašnja velika nezadovoljstva siromašnih pretvore u rizike koji bi većinu čovečanstva moglo dovesti u distopijsku budućnost. Naime, budućnost u kojoj će na jednom mestu biti ljudi koji teško podnose životne teškoće, oskudicu, bedu i gubitak vere u bolje sutra. Scenario distopije neće zaobići ni Srbiju, ako se u njoj još više pogoršaju ekonomske i društvene prilike. Budućnost će biti bremenita problemima zbog vođenja izopačene ekonomije.

Evropa je na ivici ambisa. Bremenita problemima nejednakosti između severa i juga u eurozoni, čini se da nema izlaska iz klopke u koju je upala. Naime, njene velike ekonomske nejednakosti u pojedinim državama stvaraju velike političke nejednakosti, a ove opet generiraju ekonomske nejednakosti. Takvo čudno stanje u kojem se nalazi Evropska unija koči dalji razvoj regije, dovodi u pitanje prosperitet zapadnog Balkana, pa i opstanak eurozone. Ukoliko se tako čudno stanje produži, Evropa će se naći u dugom razdoblju ekonomske stagnacije, ili čak i nečega goreg. Evropska unija nije država, odnosno nije čvrst sistem, već je sastavljena iz mnogo pojedinačnih sistema, i zato bi mogla biti manje otporna na interne i eksterne faktore. Najveća opasnost za EU jeste deflatorna klopka duga koja preti da uništi još nedovršenu političku uniju. Nadvila se tamna senka nad najveći mirovni projekat u ljudskoj istoriji. Promisao autora ovoga rada jeste da pruži istraživanje o dimenzijama kriza u svetu, i o mogućnostima spašavanja evropskog projekta utemeljenog na principima i vrednostima identiteta unutar Evropske unije.

Godine koje dolaze će biti veoma teške za stanovništvo u Srbiji zbog jako loše situacije u privredi i društvu. Tome do­prinosi pad industrijske proizvodnje, pad bruto domaćeg proizvoda, najveća inflacija u regionu, najveća nezaposlenost, najniže plate u regionu, najviša cena kapitala odnosno kamata u regionu, visoki javni dug, nestabilan kurs. Srbija ekonomski i društveno vrtoglavo ponire. Ako se ne smanji budžetski deficit i ako se ne smanji rast javnog duga, što najverovatnije ekonomski eksperti na vlasti neće moći sami da sprovedu, tada će Srbija, ako izostane pomoć međunarodnih finansijskih organizacija, otići u ekonom­ski sunovrat. Vreme u kojem živimo je vrlo opasno jer su ljudi nesrećni. Krajnje je vreme da intelektualci iz društvenih nauka, uključujući i ekonomiju, preispitaju svoju savest.

U ovome radu se analiziraju integracioni procesi, ne samo zbog regionalne povezanosti među državama, već zbog toga što ti procesi imaju svoje velike ekonomske prednosti. Takođe, analiziraju se velike strukturne nejednakosti globalne ekonomije koje su dovele do dubokog jaza između bogatih i isuviše siromašnih, kako pojedinaca tako i država. Iz sadašnje vizure na delu su nove razvojne ekonomske i finansijske politike koje bi trebale da ublaže pukotine ekonomskih sistema izazvanih finansijskom krizom. Odmeravaju se snage između Zapada i Istoka. Sjedinjene Američke Države i Evropa su u strukturalnoj tranziciji. Kina je u zagrljaju Rusije. Lideri nove arhitekture svetskog ekonomskog poretka postaju SAD-EU i članice grupacije BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika). U odmeravanju snaga velikih ekonomskih igrača na geoekonomskoj sceni, najveća ekonomska sila na svetu ipak će biti “Evro-Amerika”. Političke ideje koje promoviše aktuelna vlast u Srbiji pokušavajući da pridobije i Zapad i Istok “ljuljaju” zemlju malo desno malo levo. Hoće prema Evropi, a i prema Rusiji. Na kojim svetskim ekonomskim koordinatama će se Srbija zaista zadržati ostaje da se vidi. Trenutno je ona u senci novog svetskog ekonomskog poretka.

Svetska ekonomija nije u dobrom stanju. Evropa je ve­lika ekonomija, a ekonomije EU ponovo se suočavaju sa stagnacijom, i novim talasom recesije. Dugotrajna recesija snižava potencijalpi rast Evrope. Evidentne su rekordne stope nezaposlenosti a realni BDP po glavi stanovnika u većini država EU na nižem je nivou nego pre recesije. Spo­rom oporavljanju od krize dosta su doprinele mere štednje. One su napravile problem u Evropi. Ekonomija Srbije nije u dobrom stanju. Srbija je y pecesiji, za koju je karakteristično prisustvo deflacije. Pogrešne politike kakve su se vodile u zemlji dovele su do nezaposlenosti i nedostatka rasta. Centralnoj banci je u središtu inflacija. U fokus interesovanja stavlja ce kurs, koji je y funkciji zadržavanja inflacije pod kontro­lom. Krucijalni problem je nedostatok potražnje. Nije ce izbegao budžetski deficit i dug. Subvencije i državne garancije su nam velike. Mere štednje Vlade Srbije koje ce odnose na smanjenje plata i penzija ne predstavljaju način strukturnoe prilagođavanja, već prinudnu preraspodelu dohotka od stanovništva ka državi. Pribegavati merama štednje kao rešenju izlaska iz ekonomskih problema velika je pogreška. Nigde u svetu mere štednje nisu dale rezultate u smanjivanju javnog duga i bucetskog deficita. Sa padom zaposlenosti ne postoji stopa smanjenja plata i penzija koja može da obezbedi održive javne finansije. Problem je politika, a ne ekonomija, odnosno donošenje političkih odluka koje onda utiču na ekonomske. Ovde se radi o društvenoj odgovornosti. Od mera štednje bi se trebalo odustati. Zašto? Odgovor se nalazi u tekstu koji sledi.

Srbija je krenula putem prema Evropskoj uniji, pa kao i sve potencijalne članice mora zadovoljiti precizne kopenhaške kriterijume, kojih se zemlje članice Evropske unije ne pridržavaju uvek dosledno, ali se striktno traže od onih koji pristupaju Uniji. Privreda Srbije daleko je od toga da ispuni te uslove, a najkrupniji problem sa kojim se država suočava jeste makroekonomska neodrživost, i karakteristike razvoja su takve da su ukupni izdaci dimenzionirani daleko iznad mogućnosti bruto domaćeg proizvoda. Srbija je već u fazi kada sistem postaje neodrživ. Visok javni dug, budžetski deficit i nezaposlenost najveća su pretnja domaćoj ekonomiji. Pada broj zaposlenih, kupovna moć je sve manja, standard građana pada, inostrane investicije i doznake građana se smanjuju, dok troškovi poslovanja rastu u izuzetno nepovoljnoj poslovnoj klimi za privređivanje u kojoj narastaju siva ekonomija i crno tržište. Privreda je za Uniju nedovoljno atraktivna i neprihvatljiva u tako neodrživoj makroekonomskoj situaciji, da je urgentno njeno restrukturiranje, otklanjanje dubokih strukturnih disproporcija, a za to je potrebno više vremena, i sam taj proces će biti praćen sa više rizika zbog stvaranja novih nepredvidivih poremećaja. Srbiji predstoji veliki ekonomski zaokret. Na pojedincima je da odluče žele li prihvatiti ono što ekonomisti i političari nude u ekonomiji i društvu ili ljudi moraju razgibavati sopstvenu svest radi svoje budućnosti.