Слободан Петровић

Приступање Републике Србије Европској унији је процес који више од 18 година у континуитету окупира интересовање академске заједнице, институција, невладиног сектора и самих грађана. Европска будућност Србије и Западног Балкана је прокламована од стране Европског савета на самиту у Солуну 2003. године. Овај период праћен je различитим процедуралним фазама приближавања и сарадње, у чијој основи се налазе економски и политички интереси обеју страна за економско повезивање, јачање односно приступање јединственом тржишту, раст животног стандарда грађана, владавину права, јачање институција, поштовање заједничких европских вредности и демократски развој друштва. Домаћа и страна литература која третира европске интеграције, документа и извештаји институција и медијски наступи представника обеју страна понекад указују на дијаметрално супротне ставове, као да се ради о два потпуна паралелна процеса оптерећена различитим виђењима и вредновањима, препуних недовољном искреношћу и недостатком поверења у остваривању циљева интегративних процеса. Овим радом се аналитички и критички приступа истраживању процеса приближавања и приступања Републике Србије Европској унији и указује на међусобне противречности, недостатке, неконзистентности и неизвесности које се јављају у јавности и код грађана Републике Србије. Стратегија за проширење ЕУ на Западни Балкан из 2018. године и нова методологија приступања су примери par excellеnce за увид у непрекидни процес измена, недоследности и неповерења. Намера аутора је да употребом историјског, упоредног и телеолошког метода истраживања, уз анализу претходних проширења Уније и политичких процеса, укажу на нелогичности, засићеност и растуће неповерење грађана Републике Србије у процес приступања. Из перспективе грађана Републике Србије чини се да ЕУ, као стратешки приоритет у ког су највише веровали последњих 20 година, треба полако да препусти своје место другим облицима геополитичког повезивања.

Управљање државом и вршење власти је још у античком времену била потреба којој су тежили најкомпетентнији и најумнији чланови друштва тог доба. Управљање државом, као и изучавање њених најважнијих облика и специфичности су били предмет интересовања бројних теоретичара који су се бавили науком о управљању. Ни дан данас не постоји заједничка и јединствена теорија и дефиниција управљања државом око које би се сви тероретичари ове младе науке сложили и усагласили, иако смо упознати са велики бројем тероретичара који се баве овом науком. Кроз историју света и цивилизације постојали су и бројни, различити правци као и теорије које су покушавале да, народу посебно, приближе идеологије и приступе управљања државом и њеним друштвом.Државно управљање се може вршити на различите начине. Може се говорити о оба чиста типа, о јавном управљању организованом као бирократија, као маркетизација и као партнерство, или као мешавина. Институционална промена у државном управљању је вођена тензијом између наслеђа државе, с једне стране и нових глобалних модела јавне управе, с друге стране, што је императив савременог друштва и неолибералног концепта економске организованости развијених држава Европе. Иако смо навели да постоји велики број дефиниција везаних за државно управљање, можда је најбоље објашњење и значење самог појма државе понудила марксиситичка филозофија у којој се наглашава да је држава класна организација која штити интересе владајуће класе апаратом принуде физичке силе којим располаже. По претходно реченом, анализа управљања државом треба да буде изазов у сваком времену и за сваког истраживача који претендује да се бави овом облашћу. Основна хипотеза у овом раду јесте утврђивање и дефинисање виталних носилаца правно-политичке власти. Из овог произилази научна, али и друштвена оправданост приказа добре управе, одн. државног менаџмента.

На основу искустава из новије прошлости, посебно од 2000. године, може се закључити да је утицај страног фактора на централном Балкану био веома изражен и увек је био повезан са геополитичким, економским, војним и другим интересима који су кроз различите форме и облике вршили перманентни утицај на стабилност политичког система Републике Србије и већине земаља у њеном ближем окружењу. Међутим, на даљи развој политичког система Републике Србије константно утичу интеракције чинилаца политичке власти и народа унутар саме државе, што се дефинише заједничким именитељем „унутрашња политика”. Међутим, на исту ту унутрашњу политику утичу спољашњи фактори, првенствено из земаља региона. Ови спољни фактори рефлексивно усмеравају своја интерна политичко-социолошка дешавања на ток живота и одвијања свеукупних друштвених процеса у Републици Србији. Ефекте тих дешавања осећамо интензитетом којим дескриптивна свест не може да перцептује. Степен демократског развоја државе, изградња и јачање политичке културе нације есенцијална су основа даљег прогресивног кретања политичке реалности савременог друштва у Републици Србији, што директно имплицира осликавање флуентних параметара узлазне физиономије политичког живота и државног уређења Републике Србије, што је свакако императив данашњице, од националног интереса. Међународни односи у региону су стабилна и значајна кордината за економску, безбедносну, социјалну и културну стабилност, јер од међународних комплементарних кордината условљен је даљи развој политичког система Републике Србије.