Izaberi jezik:

Slobodan M. Radojević

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Vojna akademija, Univerzitet odbrane u Beogradu

HLADNI RAT I DRŽAVOCENTRIČNI KONCEPT BEZBEDNOSTI: ISKUSTVA I PARALELE

U radu se obrađuje tema Hladnog rata kao posebnog sistema međunarodnih odnosa u periodu od 1945. do 1991. godine, koncept bezbednosti i odnosi velikih sila i blokova. Struktura međunarodnog sistema tokom Hladnog rata bila je bipolarna, pošto nije bilo dovoljno jakih drugih velikih sila da organizuju multipolarni sistem. Postojale su i države koje su bile izvan domašaja supersila, ali je preovlađujuća struktura međunarodnog sistema bila bipolarna. Procedure koje su bile opšte prihvaćene su zastrašivanje (odvraćanje) i upravljanje krizama da ne bi eskalirale u nuklearni sukob širih razmera. Hladni rat kao poseban međunarodni sistem oličen je dominantnim okvirom u kome se organizuju i dešavaju međunarodni poslovi ali i unutrašnja politika, koji ne oblikuje sve ali oblikuje mnoge stvari. Koncept bezbednosti u Hladnom ratu bio je državocentrični. Autori stoga analizirajući Hladni rat i državocentrični koncept bezbednosti zaključuju da se danas u vreme multipolarnog sveta pojavljuju njegovi „obrisi“, a katkad se stiče utisak da još uvek traje sa svim svojim obeležjima i principima. U godini u kojoj se obeležava trideset godina od zvaničnog kraja Hladnog rata (raspad SSSR decembra 1991. godine) autori skreću pažnju naučne i stručne javnosti na važnost njegovog proučavanja i rezimiranje iskustava i paralela.

PERIODIKA

ODNOS POLITIKE I STRATEGIJE: REAFIRMACIJA STRATEGIJSKIH STUDIJA?

Rad usmerava pažnju naučne i stručne javnosti na značaj proučavanja strategije i obnavljanje strategijskih studija. Autor polazi od pretpostavke da je strategija neraskidivo povezana sa politikom i da je proučavanje, ispravno tumačenje i primena principa i načela ove nauke i veštine linija opstanka, ali i prosperiteta i nacionalnog uzdizanja država. Pritom, u radu autor strategiju posmatra kao nauku i veštinu upotrebe ostvarenih pobeda za postizanje ciljeva politike. Prikazan je teorijski okvir strategije i velike strategije, njihovi činioci i sfera (polje) primene. Velika strategija se prikazuje kao najviši tip strategije koja usklađuje i usmerava sve resurse države i tako obezbeđuje njen opstanak u međunarodnim odnosima. Predstavljena je sinergija i prožimanje strategije, velike strategije i politike u miru i ratu. Autor zaključuje da su strategija, velika strategija i politika tesno povezane, kao i da donosioci političkih odluka i komandanti moraju do detalja poznavati njihove odnose i zakonitosti. Takođe, autor ističe potrebu proučavanja strategijskih studija i ukazuje na njihovu obnovu u budućnosti. Naime, prema autorovom mišljenju u svetlu „ubrzanih“ međunarodnih odnosa sa učestalim sukobima, ratovima i intervencijama, strategijske studije imaju zadatak da rasvetle brojna pitanja upotrebe vojnih i nevojnih snaga.

ç