Izaberi jezik:

Saša Jovančević

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Beograd.

PERIODIKA

MODERNIZACIJA SRPSKOG DRUŠTVA U XIX VEKU

Ovaj rad, uzimajući u obzir složenost širih društvenih i istorijskih zbivanja, donosi sažetu ana­lizu modernizacije srpskog društva u kontekstu političkog dinamizma devetnaestovekovnih prilika u Srbiji. Reč je dakle, o postepenom preobražaju dominantno patrijarhalne i tradicionalne Srbije u društvo koje svoj razvoj postepeno okreće novim osnovama, izgradnji modernih vrednosti i institucija kakve u to vreme već postoje u Zapadnoj Evropi. U političkom smislu Srbija je, s obzirom od čega se krenulo na početku XIX veka, na kraju tog veka zaista napravila impozantan modernizacijski rezultat. Ustav iz 1888. godine, odnosno 1903., uspostavlja formalno institucionalno ustrojstvo kao u Zapadnoj Evropi tog vremena, tako da se i u Srbiji zvanično potvrđuju: pun autoritet Narodne Skupštine sa zakonodavnom vlašću, nezavisnost sudstva, politička vlast organa mesne uprave, građanska prava, slobo­da štampe, neposredni izbori, tajnost glasanja..., što uz uspostavu modernih političkih stranaka stvara pretpostavke za dalje jačanje demokratskih institucija. Međutim, evidentno je modernizacija u Srbiji kraja XIX veka više ima formalni nego sadržinski i suštinski smisao. Naime, za istinsku implementaciju modernog ustrojstva države potrebna je i šire prihvaćena demokratska politička kultura građanske provinijencije kao fundus modernog društva što u osnovi još zadugo neće biti postignuto. U društvu u kome tako dominantno preovladava ruralno stanovništvo modernizacija ostaje suštinski problematična jer tradicionalne vrednosti i dalje neprikosnoveno trasiraju smernice života.

PERIODIKA

EFEKAT AUTORITARNIH TENDENCIJA U SRBIJI 90-IH GODINA XX VEKA

Sve što se zbivalo u poslednjoj deceniji XX veka u Srbiji, naravno, nije bilo slučajno, već u direktnoj zavisnosti od društvenog karaktera društva u Srbiji kojim su dominirali, pre svega, autoritarni elementi! Dakle, iako su u srpskom društvu krajem 80-ih go­dina XX veka, pred sam pad komunizma, izvesni manjinski delovi intelektualne elite zaista bili dovoljno demokratski orijentisani da povedu Srbiju pravcem dalje liberalizacije, narod je pre mogao da razume i prihvati govor autoritarnih vođa ili tačnije jednog koji se svojim autoritarnim kapacitetom nametao kao «jedini, pravi izbor». Živeći skoro pola veka u totalitarnom komunističkom političkom režimu, širokim narodnim slojevima je, odjednom data pluralistička politička opcija sa pravom slobode reči, udruživanja, delovanja i političkog izbora, te uz to još i tržišna privreda, delovala kao zastrašujuće breme šokantno prevelike doze slobode. Neznanje vladanja u takvoj konstelaciji izazvalo je strašnu napetost, zapravo strah od slobode, od sopstvenog odlučivanja i odgovornosti. Po Fromu, sa čijim mišljenjem se slažem, do svojevrsnog «bekstva od slobode» uz pomoć autoritarnosti dolazi uvek kad se individui dodeli previše slobode za koju još nije spremna, sa kojom još nije u stanju da se nosi. Usled toga se kod takvih ljudi, javlja snažan impuls da napuste svako stremljenje ka individualnosti i ponovo se utope u «toplinu autoritarne uljuljkanosti» življenja po pravilima koja je u napred postavio neko drugi. Ovo je sigurno jedan od na­čina na koji se može objasniti zašto su muškarci i žene u Srbiji početkom 90-ih ponuđeno pravo izbora (uvođenje političkog pluralizma i tržišne privrede), paradoksalno, iskoristili da od njega pobegnu u “toplinu” autoritarne otuđenosti. U svakom slučaju, upravo ovakav autoritarni tip ličnosti, izrastao na podlozi autoritarnog društvenog karaktera, glavni je akter u društvenim zbivanjima u Srbiji 90-ih.

ç