Сандра О. Перић

У раду је представљена компаративна анализа етичког кодекса Савеза регионалних удружења стручних радника у социјалној заштити РС, у односу на међународни етички кодекс социјалног рада са једне, те етичке кодексе удружења социјалних радника Србије, Хрватске и Словеније. Циљ рада јесте утврдити предности и недостатке националног етичког кодекса у односу на универзалне са једне, и националне етичке кодексе држава у окружењу са друге стране, а све у правцу његове ревизије и даљег развоја. Компаративном анализом националног етичког кодекса Републике Српске, са Етичким документом Међународног удружења социјалних радника, Кодексом професионалне етике социјалних радника Републике Србије, Етичким кодексом социјалних радница и социјалних радника у дјелатности социјалног рада, и Кодексом етике социјалних радника и радница Словеније, дошли смо до неколико основних закључака о недостатцима националног етичког кодекса, који захтијевају ревидирање: 1) структура има обиљежја традиционалног приступа професионалној етици као етици дужности; 2) не заснива се на социјалној правди, у димензији дужности критичког односа и друштвеног дјеловања против неправедних политика и пракси; 3) не разрађује у довољном обиму нити садржају начело људских права у односу према корисницима; 4) не препознаје обавезу супервизијске рефлексије у случају стручне дилеме у професионалној пракси, као ни одговорност за развој етичке компетенције социјалног радника; и 5) нема начело доступности, као ни било који елемент професионалне саморегуације.

Циљ рада је приказ антидискриминаторних и антиподчињавајућих приступа у социјалном раду и њихова примена у раду са маргниализованим друштвеним групама. Мањинске групе су депривиране на више начина: лоши стамбени и материјални услови, низак образовни ниво, отежан приступ услугама у заједници, немогућност регулисања пребивалишта, обезбеђивање личних докумената и сл. Разликују се од већине по „количини“ моћи којом располажу, те су им врло ограничени хоризонтални и вертикални канали друштвене покретљивости. Кроз преглед антидискриминаторних и антиподчињавајућих теорија, указује се на могуће интервенције у раду са овим друштвеним групама. На индивидуалном нивоу, неопходно је оснаживати кориснике, на институционалном, мењати свест стручних радника у правцу активне партиципације, инсистирању на партиципацији и партнерству корисника у свим фазама стручних поступака и доношељу одлука, реализацији заступничких улога на различитим нивоима. Одсуство примене антидискриминативних перспектива може да доведе доведе до додатне патернализације, развијање концепта научене беспомоћности, одржавања стаус qуо стања и у крајњој инстанци до још веће изолованости корисника.

Становништво Републике Србије је међу најстаријим популацијама у свету, али услуге социјалне заштите намењене старима нису довољно развијене, те потребе старих за подршком често остају незадовољене. Циљ овог истраживања је да се испитају задовољене и незадовољене потребе, као и структура подршке старима који живе у заједници и користе услугу помоћи у кући. Исто тако интересовало нас је да ли постоји повезаност доступности подршке и степена потребне подршке. За испитивање потребе за подршком коришћена је Скала за процену функционалне ефикасности БСМ. Истраживање је реализовано током 2013. године на узорку старих који су користили услуге у заједници у Сремској Митровици (N=42). Резултати указују да је највећем броју старих који користе услуге у  заједници  потребно стално присуство другог лица. Када користе само услугу помоћи у кући, подршка за старе постоји пре свега у односу на одржавање хигијене, куповину и припрему хране, док не постоји у случају када је старима потребна подршка за учествовање у групним активностима, дружење, провођење слободног времена и кретање у заједници. Ово указује да се тренутно задовољавају само основне потребе старих, док старима недостаје подршка за партиципацију у друштву. Иако стари користе услуге у заједници, породице и даље остају доминантни пружаоци подршке, а њихова улога расте са повећањем потребе за подршком. Ово указује да се стари иако живе у заједници, налазе у својеврсној изолацији. Како би се то променило потребно је развијати и формалну и неформалну подршку старима за провођење слободног времена и дружење, као и услуге намењене старима на првом степену подршке, односно обезбедити медицинску и другу негу у заједници.