Sandra Davidović

U trenutku pisanja ovog teksta još uvek su na snazi carine od 100% koje je vlada u Prištini uvela na robu poreklom iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Imajući u vidu da su pored ove carinske mere, vlasti u Prištini rešile da uključe i necarinske barijere, odnosno administrativne mere kojima se u potpunosti sprečava uvoz srpske i bosansko-hercegovačke robe, možemo reći da su na snazi sankcije Prištine prema Srbiji i Bosni i Hercegovini. Posledice ovih mera značajne su ne samo za privredu Srbije, već i za region, a postavlja se i pitanje da li je ovim CEFTA praktično prestala da postoji? Smatrajući da je trgovina jedno od osnovnih pitanja ne samo ekonomskih odnosa, te da je trenutno kamen spoticanja u pregovorima Beograda i Prištine, prvi deo rada predstavlja prikaz strukture i dinamike trgovine između Srbije i Kosova*, kao i analizu činilaca koji su doveli do uvođenja diskriminatornih carina. Posebna pažnja u radu posvećena je mogućnostima koje stoje na raspolaganju Republici Srbiji da odgovori na uvedene sankcije Prištine. Drugo važno pitanje koje se nameće sve češće kao tema i prepreka u pregovorima Beograda i Prištine, tiče se društvene i javne imovine na Kosovu i Metohiji, odnosno sprovedenih i planiranih svojinskih transformacija društvenih i javnih preduzeća. U tom smislu, cilj rada je da ukaže na mogućnosti isticanja nerešenih imovinskih problema u procesu pregovaranja, posebno imajući u vidu aktualizaciju ekonomskih pitanja u proteklim mesecima i posledice koje po dijalog ima propuštanje pretvaranja ovih problema u konkretne pregovaračke zahteve.

Rad razmatra delovanje Evropske unije na Kosovu i Metohiji, kao deo njenog nastojanja da se afirmiše kao međunarodni politički i bezbednosni akter. Kosovska kriza postala je važan test za Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, ali i za delovanje njene najambicioznije misije Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike - EULEX. Politički proces rešavanja kosovskog problema i spoljno-politički interesi Unije u tom procesu istakli su vezanost i isprepletanost ovog procesa sa njenom politikom proširenja, čime je kontekst dodatno problematizovan. Složenost pristupa Unije kosovskom problemu očitao se u konfuznom pravnom i političkom statusu misije EULEX, ali uticao i na njen domašaj i rezultate. Angažovanje na Kosovu krozustanovljenje misije ZBOP viđeno je kao katalizator spoljnog delovanja Unije i ključni test njene delotvornosti posle reformi uvedenih Lisabonskim ugovorom. Nepunih 10 godina rada ove misije zaslužuje pregled uslova njenog nastanka i učinke njenog rada, ali i ocenu dosadašnjeg angažmana Unije u procesu rešavanja kosovske krize.

Predmet ovog istraživanja je analiza primenjenih modela privatizacije društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji, koja je u periodu od 1999. do 2009. godine, sprovođena pod okriljem Međunarodne civilne misije (UNMIK), što je čini specifičnim slučajem u teoriji i praksi. Nakon završetka oružane agresije NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju, srpska pokrajina Kosovo i Metohija, stavljena je pod jurisdikciju međunarodne civilne misije, čime je državni suverenitet suspendovan. Rezolucijom SB UN br. 1244 uređen je međunarodnopravni status teritorije, ali je politička stvarnost dovela u pitanje skoro sve ciljeve postavljene Rezolucijom, zbog čega se prilikom određivanja pravnog i političkog okvira privatizacije, moraju uzeti u obzir i dešavanja nakon 1999. godine. Privatizacija je po sebi složen fenomen čije sprovođenje ima važne društvene i ekonomske implikacije, a proces privatizacije na Kosovu odlikuju i posebne karakteristike, koje ne možemo svesti pod opšta obeležja ovog procesa, i koja zahtevaju posebna objašnjenja. U toku istraživanja predstaviće se pravni i politički preduslovi izvođenja privatizacije, uz naglašavanje značaja konteksta odvijanja procesa, kao i odabrani modeli po kome su preduzeća privatizovana. Budući da je ključnu ulogu u procesu privatizacije imala UNMIK administracija, predstavićemo organizaciju ovog sistema sa posebnim osvrtom na njena imovinsko-pravna ovlašćenja i osnivanje Kosovske poverilačke agencije kao odgovornog nosioca čitavog procesa. Postavljeni vremenski okvir od 10 godina opravdan je jer je reč o relativno zaokruženom ciklusu, unutar koga je izvršena privatizacija najvećeg broja društvenih preduzeća, a u kome je ključnu ulogu imala UNMIK administracija.