Сања М. Глигић
ЧЕДОМОРКЕ И ВЕШТИЦЕ У СРПСКОМ ПРАВУ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА
Током Првог и Другог устанка, под утицајем историјских, друштвених, културних и етничких процеса који су имали значајнијег удела у формирању и развоју српске државе, жене су кажњаване за извршење кривичних дела чедоморства и вештичарење што показује велики број судских пресуда, али и обичајна и канонска правила која су предвиђала специфичне санкције у овим случајевима. Да би спречили извршење кривичног дела чедоморства, Карађорђе је дозволио да без казне прође девојка која је дете одбацила, а прва казна коју је Милош прописао била је новчана казна. Међутим, како показују судске пресуде, које су биле у складу са тадашњим правилима позитивног права, чедоморство није успело да се сузбије. Због тога се казнена политика пооштрава и најчешће се чедоморкама изриче казна ударац камџијом (бичевање). Превенцији чедоморства није помогла ни смртна казна, коју је прво прописао Карађорђе, а касније и Милош у временском периоду од годину дана. Новчана, телесна и смртна казна које је позитивно законодавство предвиђало у случајевима извршеног кривичног дела чедоморства управо су преузете из обичајних правила. Што се тиче кажњавања вештица, за разлику од кажњавања чедоморки, постоји раскорак између канонских и обичајних правила с једне стране и законских прописа с друге стране, јер је Карађорђе наредио да се они који их убијају или муче казне на исти начин, али је био први који ту наредбу није поштовао у пракси.
