Izaberi jezik:

Sa­nja M. Gli­gić

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Prav­ni fa­kul­tet, Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

PERIODIKA

ČEDOMORKE I VEŠTICE U SRPSKOM PRAVU U PRVOJ POLOVINI XIX VEKA

Tokom Prvog i Drugog ustanka, pod uticajem istorijskih, društvenih, kulturnih i etničkih procesa koji su imali značajnijeg udela u formiranju i razvoju srpske države, žene su kažnjavane za izvršenje krivičnih dela čedomorstva i veštičarenje što pokazuje veliki broj sudskih presuda, ali i običajna i kanonska pravila koja su predviđala specifične sankcije u ovim slučajevima. Da bi sprečili izvršenje krivičnog dela čedomorstva, Karađorđe je dozvolio da bez kazne prođe devojka koja je dete odbacila, a prva kazna koju je Miloš propisao bila je novčana kazna. Međutim, kako pokazuju sudske presude, koje su bile u skladu sa tadašnjim pravilima pozitivnog prava, čedomorstvo nije uspelo da se suzbije. Zbog toga se kaznena politika pooštrava i najčešće se čedomorkama izriče kazna udarac kamdžijom (bičevanje). Prevenciji čedomorstva nije pomogla ni smrtna kazna, koju je prvo propisao Karađorđe, a kasnije i Miloš u vremenskom periodu od godinu dana. Novčana, telesna i smrtna kazna koje je pozitivno zakonodavstvo predviđalo u slučajevima izvršenog krivičnog dela čedomorstva upravo su preuzete iz običajnih pravila. Što se tiče kažnjavanja veštica, za razliku od kažnjavanja čedomorki, postoji raskorak između kanonskih i običajnih pravila s jedne strane i zakonskih propisa s druge strane, jer je Karađorđe naredio da se oni koji ih ubijaju ili muče kazne na isti način, ali je bio prvi koji tu naredbu nije poštovao u praksi.

PERIODIKA

ANTIFONTOV NAPAD NA FILOZOFSKE TEMELЈE ATINSKE DEMOKRATIJE

Budući da je Antifont kao filozof, pisac sudskih govora i politički vođa oligarhijske stranke, bio jedan od najistaknutijih ljudi svoga vremena, on je za svoju obavezu smatrao čuvanje osnovnih vrednosti polisa kao zajednice kroz razložnu kritiku postojećih zakonskih rešenja. Takva uloga istaknutih ljudi s jedne strane pokazuje ne samo njihovo shvatanje moralnih obaveza, već ujedno i opšti stav da jedino kroz kritiku važećih zakona, politička zajednica čuva okvir u kojem može da napreduje. Odsustvo razložne kritike, s druge strane, ukazuje na suprotno, tj. na izostanak pluralnosti mišljenja što je nesumnjiv dokaz političke krize u koju svako demokratsko društvo može da zapadne. Kako je ovakav politički stav promovisan još od samih početaka institucionalne demokratije, analiza Antifontove kritike tadašnjih zakona je korisna za podsećanje na temelje na kojima počiva demokratsko društvo. Prikaz perioda u kojem je demokratska Atina prolazila kroz krizu danas može biti dobrodošao putokaz, ali i upozorenje na greške koje bi demokratsko društvo trebalo da izbegne.

ç