Radoslav Gaćinović

Ovaj rad je pokušaj autora da podseti domaću i međunarodnu naučnu javnost na kontinuitet albanskog nasilja nad Srbima u XX veku. Velikoalbanska iredentistička aktivnost između dva svetska rata imala je snažnu podršku fašističkih sila, zainteresovanih za razbijanje novonastale jugoslovenske države. Bila je to u prvom mestu fašistička Italija i Treća komunistička internacionala (Kominterna) sa sedištem u Moskvi. Velikoalbanski „Kosovski komitet” se početkom 1920. godine povezao sa Kominternom. Italija je neposredno podržavala akcije albanskih terorista (kačaka) u Jugoslaviji u godinama posle Prvog svetskog rata. „Vođe tog pokreta Hasan Priština i Mustafa Kroja dobijali su od italijanske vlade u početku 50 000 lira mesečno, kasnije oko 200 000 od septembra 1927. godine znatno više”. Na Beogradskom univerzitetu formirana je 1935. godine tajna studentska organizacija „Besa” s osnovnim programskim opredeljenjima da radi na priključenju Kosova i Metohije Albaniji. Idejne vođe tajne terorističke organizacije bili su Ćazim Blaca, Šaip Mustafa i Ibrahim Ljutva, a njihov osnovni zadatak bio je da na univerzitetu stvore atmosferu o neophodnosti stvaranja Velike Albanije, da formiraju oružane formacije u i datom momentu krenu sa terorističkim akcijama. Finansiralo ju je albansko i italijansko poslanstvo u Beogradu.

Država od davnih vremena obavlja dve osnovne funkcije: obezbeđuje društveno jedinstvo kroz podržavanje društva kao jedinstvene celine i obezbeđuje opstanak društva sredstvima prinude i drugim instrumentima kojima raspolaže. Kroz prvu funkciju država je reprezent celokupnog društva, a kroz drugu vladajućeg sloja. Imajući u vidu navedene činjenice, a uvažavajući liberalne, konzervativne i druge teorije države, osnovne državne funkcije su: uslužna funkcija; ekonomska funkcija; pravna funkcija; socijalna funkcija; ideološka funkcija države i bezbednosna funkcija. Bezbednosna funkcija je ujedno i uslužna funkcija, jer se društvu unutar države: obezbeđuju – pružaju „usluge” sigurnosti; razvija ekonomija kao materijalna baza materijalno-tehničke opremljenosti i stručne osposobljenosti organa i službi bezbednosti. Bezbednosna funkcija se može identifikovati i sa prinudnom funkcijom države koja je vezana za očuvanje vitalnih vrednosti društva: suvereniteta, teritorijalnog integriteta, nezavisnosti i borbe protiv kriminala. Navedene funkcije smatraju se osnovom za postojanje savremenih država i spadaju u grupu minimalnih prava svake državne zajednice.

Ovaj rad je pokušaj autora da sa političko-pravnog aspekta analizira suštinu, oblike i karakteristike građanskih ratova. Takođe, ovaj rad upozorava da građanski ratovi najdirektnije ugrožavaju kapacitet sistema bezbednosti moderne države. Kao vrsta unutrašnjeg oružanog sukoba, građanski rat ne podleže pravilima međunarodnog ratnog prava, tako da strane koje ga vode ne uživaju status strana u sukobu u smislu ovog prava. Za takve sukobe međunarodno pravo rezerviše samo minimum pravnih pravila koja će biti primenjivana. Razlog je što se ovakav rat vodi unutar države koja, ostvaruje personalnu suprematiju (vrhovni nadzor, vrhovna vlast) nad pobunjenicima, te stoga građanski rat ulazi u krug njene unutrašnje nadležnosti koja isključuje pravo drugim državama da se u njega mešaju. Drugim reči¬ma, legalna vlast takve države je ovlašćena da pribegne oružju kako bi zaštitila postojeći status quo, dok se pobunjenici u svim pravnim sistemima smatraju krivično odgovornim za primenu oružanog nasi¬lja protiv legalne vlasti. Dakle, građanski rat (civil war) je oružani sukob većih razmera koji se vodi unutar jedne države između njenih državljana (građana). Građanski ratovi se nikada ne završavaju kompromisom, tj. oni traju dok jedna od zaraćenih strana ne pobedi ili dok se silom od strane neke moćne države – država ili OUN silom nametne mir.

U granicama ustaške ''NDH'' bilo je oko 5 miliona katolika Hrvata, oko 1.900.000 pravoslavnih Srba i oko tri četvrtine miliona muslimana. Od prvog dana neprijateljske okupacije i fašističko-ustaške strahovlade započeta je besomučna hajka na pravoslavne stanovnike ''NDH''. Srbi pravoslavni stavljeni su, može se reći, izvan zakona. Oni su proglašeni neprijateljima ustaške ''NDH'', osuđeni su na likvidaciju. Ta je likvidacija zamišljena vrlo surovo. Zamišljeno je, da se veliki deo pravoslavnih Srba jednostavno pobije, drugi deo da se iseli u Srbiju, a jedan deo da se prekrsti na katoličku veru, da postanu tim aktom ''katolici'' i ''Hrvati''.

Odmah nakon okupacije i proglašenja NDH, uz saglasnost Hitlera i Musolinija i pod zaštitom njihovih trupa, ustaše sprovode deportovanje, hapšenje, odvođenje u logore, kao i masovna i pojedinačna ubijanja Srba, Jevreja i Roma – po rasnoj i verskoj osnovi i komunista po političkoj, bez `obzira na nacionalnost zbog antifašističke orijentacije. Da bi ''ozakonjeno'' sproveli u delo, ustaše su odmah formirale čitav sistem koncentracionih logora: ''Danica'' u Koprivnici, Kerestinec, Lepoglava, Gospić, Krušćica, Caprag, Loborgrad, Sisak. Jastrebarsko, Tenje, Slana i Đakovo i najveće Jasenovac i Staru Gradišku, sa nizom stratišta: Jadovno, Gradina, Jeblanac, Uštice, Mlaka i dr. Svi su imali zajedničku komandu – Ustašku nadzornu službu (UNS) a od marta 1943. Glavno ravnateljstvo za javni red i sigurnost. Prvi ured (odeljenje) UNS-a (politički) donosio je ili potvrđivao odluke o logorisanju, a Treći ured (ustaška obrana) pod svojom upravom je imao sve koncentracione logore na teritoriji NDH. U stvari, to je bio centar odakle se rukovodilo uništavanjem ljudi, žena i dece. Mnogi funkcioneri UNS-a i RAVSIGUR-a, čije je delatnost bila prvenstveno u vezi sa logorima, bili su glavni Pavelićevi izvršioci u organizovanju i sprovođenju ustaških zločina. Njihova imena ubrzo su postala pojam straha i smrti. Posebno su se isticali: Eugen Kvaternik Dido, Vjekoslav Luburić Maks, Juraj Rukavina Juco, Božidar Cerovski, Viktor Tomić, Erih Lisak, Ljubo Miloš, Ante Vrban, Viktor Gutić, Ivan Herenčić, Miroslav Filipović – Majstorović, Ivan Matković, Dinko Šakić, Ivica Brkljačić, Hinko Pičili, Jakov Džal i mnogo drugi.

Ovaj rad je pokušaj autora da ukaže na značaj stvaranja ličnosti, koja će u funkciji izgradnje bezbednosti društva dati značajan doprinos ukupnom kvalitetu života građana u društvu. Ličnost poseduje moć i sposobnost da donese pravilnu procenu kako se izgrađuje savremeno, slobodno i bezbedno društvo nasuprot populističkoj masi koja tradicionalno nezainteresovana posmatra i  veliča samo ono dnevno, čulno, prizemno i što sigurno prolazi bez vidljivog traga. Sa bezbednosnog aspekta je veoma teško opšeprihvatljivo definisati ličnost, a da bi neko postao ličnost sa aspekta bezbednosti, uz ispunjavanje uslova koje su propisale naučne discipline (psihologija, filozofija, sociologija, pravo) mora biti psihofizički zdrav pojedinac koji temelje svoje unutrašnje strukture gradi na demokratskom profesionalizmu, čiji su produkti vrhunsko znanje i rodoljublje. Svaki pojedinac koji je postao ličnost ima veliku obavezu na kontinuiranoj izgradnji sistema bezbednosti države i društva, kao i obavezu prema sebi da sve svoje sposobnosti stavi na raspolaganje društvu u ostvarivanju tog cilja. U izučavanju bezbednosti neophodno je u teoriji razlikovati bezbednost države od bezbednosti društva, jer se bezbednost države odnosi na njen suverenitet, a bezbednost društva na identitet tj. svest o pripadnosti zajednici.

Ovaj rad je pokušaj autora da na osnovu pravnih, političkih i  istorijskih činjenica podseti  naučnu javnost na pogubnost stvaranja Jugoslavije  po srpski narod na početku XX veka. Naime, svi srpski prijatelji su  smatrali u to vreme da Srbima nije interes stvaranje Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, već da se stvori srpska država na svojim etničkim prostorima. Stvaranje Kraljevine SHS bilo je nepotrebno za Kraljevinu Srbiju i Crnu Goru. Taj akt je isključivo išao na ruku Hrvatima i Slovencima. Nakon završetka Prvog svetskog rata Kraljevina Srbija i njena vojska uživali su veliki ugled u svetu. Kraljevina Srbija i Crna Gora primljene su u tadašnje društvo naroda, kada je ta svetska organizacija imala samo 28 država. Regent Aleksandar Karađorđević i tadašnja srpska vlada imali su šansu da konačno reše srpsko nacionalno pitanje. Bila je to, možda, jedinstvena prilika u istoriji da se pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice stvori srpska država na etničkim srpskim teritorijama. Nakon toga bi se moglo razgovarati o stvaranju neke vrste federacije sa balkanskim narodima. O ustrojstvu Kraljevine SHS velike primedbe imale su sile Antante (Engleska, Francuska i Rusija). Predsednik francuske vlade Žorž Klemenso (Clemenceau Georges-Bewamin) umesto čestitke kralju u Beogradu šalje neku vrstu saučešća. Na mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. godine, kada je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Žorž Klemenso je tada rekao: ''Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma da izrazim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime  a to je Srbija.''

Ovaj rad je pokušaj autora da podseti naučnu javnost na neophodnost podizanja sveukupne bezbednosti građana Srbije, na uređenje političkog i ekonomskog sistema po ugledu na razvijene zemlje i vojnu organizaciju osposobljenost i opremljenost struktura bezbednosti prilagoditi potrebama Srbije, tj. stvoriti sistem sposoban da u svakom trenutku uspešno zaštiti građane Srbije. Srbija je tokom XX bila izložena najvećem nivou nasilja od strane zapadnih država, a pri kraju XX veka od strane nekadašnjih saveznika sa zapada u svetskim ratovima. Zbog toga se budućnost bezbednosti Srbije mora graditi vrlo smišljeno, politički mudro i sa aspekta bezbednosti profesionalno, sa težištem ka stalnoj neutralnosti. Vojna neutralnost i jačanje sopstvenih oružanih snaga do nivoa potrebnog za uspešno sprovođenje strategije odvraćanja i uzvraćanja budućnost je Srbije. Dakle, Srbija bi ulaskom NATO ili bilo koji drugi savez pogazila svoju istorijsku tradiciju i definitivno izgubila svoju neutralnost, a postepeno i nacionalni identitet.

Da bi „Mala država” uspešno funkcionisala njen sistem bezbednosti mora biti izgrađen, sveobuhvatan i efikasan, mora imati moćnog saveznika ili pak nuklearno oružje, koje bi joj služilo za primenu strategije „odvraćanja”. Izučavanje integralne bezbednosti, njene izgradnje i funkcionisanja, postaje sve neophodnije, jer su intenzivirani bezbednosni izazovi i pretnje na početku XXI veka. Ovaj rad analizira izgradnju i funkcionisanje bezbednosti malih država na početku XXI veka. Takođe, na osnovu kompetentnih radova iz zemlje i sveta ovaj rad je pokušaj određenja – definisanja male države i njene mogućnosti opstanka i funkcionisanja u okviru međunarodne zajednce. Nauka je jedino kompetentna da odgovori na ova i mnoga druga komplikovana pitanja, a posebno na pitanje: kako „Mala država” može sačuvati sopstvenu bezbednost u uslovima velikih turbulencija na političkom i na ekonomskom planu u svetu. Iako je nauka najpozvanija da odgovori na mnoga pitanja, bez političke volje, rešenja koja nudi nauka, nažalost ne mogu se ostvariti.

Strategija nacionalne bezbednosti predstavlja osnovni dokument na osnovu kojeg se izrađuju ostali dokumenti u svim oblastima društvenog života i funkcionisanja institucija države radi ostvarivanja bezbednosti građana, države i društva. Da bi se moglo pristupiti donošenju strategije nacionalne bezbednosti, država mora imati definisanu nacionalnu bezbednost. U tom smislu, pod nacionalnom bezbednošću možemo podrazumevati sposobnost države da samostalno, ili u saradnji sa drugim državama ili organizacijama, zaštiti vitalne vrednosti i interese društva od spoljnih i unutrašnjih oblika ugrožavanja i ugroženosti, i da time obezbedi opšte uslove za nesmetani politički, ekonomski, socijalni i kulturni razvoj društva i blagostanje svojih građana. Iako je javna rasprava o Nacrtu strategije nacionalne bezbednosti Srbije pokazala da ovaj važni dokument ne ispunjava uslove od nacionalnog interesa, te se mora ponovo sa naučnog aspekta analizirati i doraditi, dokument je usvojen.

Ovaj rad predstavlja pokušaj da se naučnoj javnosti ukaže na značaj interdisciplinarnog pristupa problemu kriza i upravljanja krizama. Takođe, neophodno je opšteprihvatljivo definisanje kriza i nauka treba dati putokaz državnim strukturama kako se upravlja krizama. Dakle, kriza je stanje u kome celokupno društvo (ili njegovi segmenti zahvaćeni krizom) prestaje da funkcioniše po načelima demokratske organizacije društva. Kriza predstavlja skup zakonitosti koje se u datim političkim okolnostima sukobljavaju i time usporavaju ili ubrzavaju tok događaja, tj. proces širenja krize ili proces upravljanja krizom. Politička kriza nastaje kada društvo zapadne u turbulent­no stanje. Tada su osnovni izvori turbulencije ekonomska i finansijska kriza, politička razjedinjenost oko vitalnih nacionalnih interesa i narušen sistem bezbednosti države i društva. Krize obično mogu biti ekonomske, finansijske, političke, ekološke i bezbednosne. Krizama upravlja antikrizni tim kojim rukovodi predsednik države i to po fazama: ublažavanje, pripravnost, delovanje i oporavak si­stema od nastale krize.

Proces primene nasilja na Kosovu i Metohiji traje više od jednog veka. Šiptarski separatističko-teroristički pokret na Kosovu i Metohiji počinje sa primenom nasilja odmah nakon Prve prizrenske lige, a najintenzivnije u poslednjoj deceniji XX veka. Proces otimanja vekovne srpske teritorije (KiM) smišljeno je organizovan od strane moćnog šiptarskog lobija u svetu, a operacionalizacija te ideje sprovodi se primenom albanoterora, čija je ideologija albanizam, a forma savremeni terorizam. To je posebno došlo do izražaja u poslednjoj deceniji XX veka. Poznato je da na prostorima južne srpske pokraine nikada u istoriji nije bilo elemenata Albanske državnosti, kao i da granice Srbije sa susedima nije određivala Srbija, već međunarodna zajednica. Poseb­no treba istaći da se brojnost jedne nacionalne zajednice ne određuje njenim brojnim stanjem u jednom regionu, već njenim brojnim stanjem u okviru cele države. Bez obzira na ove činjenice, osnovni cilj šiptarskog separatističko-terorističkog pokreta je etnički čisto Kosovo u Metohija, a zatim otimanje te srp­ske teritorije u stvaranje samostalne države. Bez obzira na ofanzivu šiptarskih terorista u njihovih moćnih lobista u svetu, niko u Srbiji nema pravo da potpiše secesiju južne srpske pokrajine, tj. odvajanje Kosova u Metohije od Srbije.

U ovom radu je analitički i postupno interpretira­na metodologija pisanja naučnoistraživačkog rada izrade naučnoistraživačkog projekta. U uvodnom razmatranju definisana je metodologija kao i opšti pojmovi koji su nezaobilazni u pisanju naučnog rada ili naučno-itsraživačkog projekta. Definisana je nauka i njene zakonitosti. Da bi se metodološki shvatilo ispravno pisanje naučnog rada u ovom radu su definisana-razrađena sledeća pitanja: Izbor i definisanje problema istraživanja; definisanje pojmova i pojmovna analiza; određivanje ciljeva istraživanja; postavljanje hipoteza; identifikacija i klasifikacija varijabli; operacionalizacija varijabli; određivanje nacrta istraživanja; osnovne me­tode naučnog mišljenja i istraživanja u društvenim nauka; terenski istraživački rad, sređivanje i obrada podataka; interpretacija podataka i pisanje naučnog izveštaja.

Hipoteze predstavljaju misaono-teorijske dopune izvesnih praznina u poznavanju određene pojave ili čitave oblasti pojava čije izvesne momente, delove ili aspekte već poznajemo. U kontekstu savremenog naučnog govora hipoteza bi bila privremeno najverovatnije rešenje problema kao odgovora na postavljena pitanja i kao podloge na kojoj se temelji ideja o prirodnom procesu ili predmetu istraživanja. Hipotezama se određuje plan i okvir istraživanja. Hipoteze su neproverene tvrdnje (pretpostavke) koje se žele činjenično, istraživanjem potvrditi. Najčešće se hipoteze temelje na međusobnom odnosu po jedinih varijabli. One se postavljaju na osnovu nekih indikatora ličnog iskustva, znanja, analogije, naučne teorije itd. o povezanosti nekih pojava. Osnovne funkcije hipoteza su: usmeravanje istraživanja ka rešavanju problema; uspostavljanje veza između apstraktno (teorijski) datih predmeta i cilja istraživanja, s jedne, i iskustvene stvarnosti, s druge strane; pomaganje u naučnom objašnjenju, predviđanju i otkriću; otklanjanje protivurečnosti i praznina u naučnom saznanju i razvijanje novih metoda, tehni­ka i instrumenata. Funkcija hipoteze jeste da usmeri istraživanje na pravilnosti među činjenicama. Sugestije koje su formulisane hipotezama mogu biti rešenje problema. Hipoteza mora biti valjana mo­ra se odnositi na problem koji istražuje; hipoteza mora biti pojmovno jasna; hipoteza mora biti iskustveno proverljiva; hipotezu treba dovesti u vezu sa raspoloživom tehnikom; hipoteza mora biti speci fična; hipoteza mora biti u vezi sa teorijom.

Indikatori predstavljaju veoma značajne elemente svakog saznajnog procesa. Oni su pratilac svih istraživanja u nauci. Zapravo, gde god se pojavljuje istraživanje, pojavljuju se i indikatori kao spoljne manifestacije suštine istraživanih pojava. Stoga oni predstavljaju značajan predmet interesovanja naučnika izrazličitih nauka i naučnih disciplina. Naročito su interesantni za istraživanje sa stanovišta njihovog preciznijeg pojmovnog određenja, klasifikacije i načina izvođenja. Kao indikatori mogu da posluže i objektivne činjenice i subjektivni stavovi. Međutim, u istraživanju se ne sme mešati subjektivni ili objektivni karakter indi­katora s karakterom varijable koja se njime meri. Dakle, indikatori ili pokazatelji su po uobičajenoj defini­ciji spoljašnje manifestacije unutrašnje suštine.

U članku se obrađuje društvena suština rata, a sam fenomen rata se analizira sa istorijskog aspekta i to: u robovlasničkom društvu, u antičko doba, u starom Rimu, u feudalizmu, bužoasko shvatanje ra­ta, shvatanje rata u komunističkom društvu, kao i razmevanja rata nakon završetka ‘’hladnog rata’’. Centralno pitanje ovog rada je definisanje i klasifikacija fenomena rata kao političkog nasilja, analizirajući kritički teorije o ratu najuspešnijih teoretičara, kao npr. Karla Kaluzevića i Rajta Milsa. Uvažavajući njihove i mnoge druge teorije o ratu, problemski se analizira društvena suština rata na početku XXI veka. Dakle, iz ovog članka se može shvatiti da je rat društveni sukob prouzrokovan klasnim, ekonomskim i političkim protivrečnostima. Primenom vojne sile, kao posebnog oblika društvene moći, za ostvarivanje interesa, država koristi rat kao sredstvo za rešavanje sporova. Pored oružane borbe, kao osnovnog oblika ispoljavanja borbene moći u ratu se uključuju i drugi oblici otpora (moralni, politički, diplomatski, ekonomski, psihološko-propagandni i drugi). Rat nije izolovana pojava, rat je organizovani oblik nasilja čiji je in­teres da se uništi protivnik ili da mu se nametnu određena rešenja, iako vrlo često agresor nastoji da prikrije motive i nameru.

Mlada Bosna je bio svenarodni pokret za oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda. Taj naziv prvi je upotrebio Petar Kočić u listu Otadžbina 1907. godine, a zatim Vladimir Gaćinović u članku "Mlada Bosna" koji je objavio 1910. u Almanahu Prosvete. Uprkos urođenom nagonu da se sili treba suprotstaviti silom, mladobosanci i njihovi istomišljenici u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji imali su čvršće shvatanje istorijske perspektive nego mnogi njihovi savremenici među Južnim Slovenima. Shvatili su, prvo, neizbežnost revolucionarnog uništenja Habsburške Monarhije i, drugo, potrebu stvaranja jugoslovenske federalne zajednice sastavljene od različitih južnoslovenskih naroda istog etničkog porekla, ali razdvojenih istorijom. Svaki čovek može imati svoje stavove o metodama borbe Gavrila Principa i njegovih saboraca, ali sigurno je da se sarajevski atentatori, zbog svoga patriotizma, hrabrosti i nesebičnosti, pridružuju redu iskonskih buntovnika: Zandu i Orsiniju, Zasuličevoj i Perovskoj, Konoliju i Pirsu.

Pregovaranje kao vid komunikacije, je prisutno od nastanka čoveka bez obzira da li o tome govorili kreacionisti (odnos Boga i čoveka) ili evolucionisti (odnos čoveka i čoveka). Pregovaranje kao jedna veoma značajna civilizacijska tekovina doprinosi rešavanju mnogih privrednih, političkih, vojnih, bezbednosnih i drugih problema. Proces pregovaranja predstavlja vrlo efikasan metod za rešavanje konflikata, posebno se pokazao efikasnim u rešavanju talačkih situacija. Dakle, pregovaranje predstavlja usaglašavanje idealnog ishoda sa dostižnim ishodom, pa je pregovaranje komunikacijski proces između dvoje ili više učesnika, koji nastoje da uspostave novi odnos među sobom, odnosno entitetima čije interese reprezentuju, na miroljubiv način. Povelja UN, glava 33. i Preporuka klasifikacije dokumenata iz obla­sti međunarodnog prava Saveta Evrope, preporučuju rešavanje sporova kroz: pregovaranje; dobre usluge; istraživanje; posredovanje; mirenje; arbitražu; sudsko rešavanje i rešavanje u okviru međunarodnih organizacija.

Naučni rad je složena aktivnost koja je zasnovana na principima logike, a sprovodi se su pomoć naučnog mišljenja, nivoa teorijske orijentacije i nivoa empirijsko-metodskih postupaka. Naučni radovi su oni radovi koji se temelje na sprovedenom naučnom istraživanju i deo su naučno-istraživačke delatnosti. Naučni rad karakteriše originalnost (da nije prepisan nečiji rad, da nisu korišćene tuđe ideje...) i objektivnost (odražava utemeljenost na racionalnom logičkom pristupu, ali je rad svakog pojedinca ograničen njegovim ličnim saznanjima i iskustvima nastalim u odgovarajućem društvenom okruženju, koje je delovalo na njegove ukupne vrednosne stavove). U istraživačkom procesu izbor i definisanje proble­ma istraživanja je od najveće važnosti, jer bez pro­blema istraživanja ne može ni doći do istraživanja. Značajno istraživanje se ne može sprovesti na neznačajnom problemu. Zato je u naučnom istraživanju izuzetno važno znati prepoznati problem, tako da iz većeg broja problema istraživač može izabrati onaj koji je relevantan za određeni istraživački proces.

Varijabla, u opštem smislu, predstavlja svojstvo objekta, osobe, stanja, procesa događaja, koje može uzeti neku vrednost iz određenog skupa vrednosti. Dakle, ona predstavlja dimenziju neke celine koja ne­ma konstantnu vrednost, odnosno koja varira. To je deo neke celine, a ne sama celina, to nije čitavo fizičko telo već npr. njegova jedna dimenzija ("dužina", "širina" ili "visina"). U okviru grupe, varijabla nije pojedinac ili grupa u celini, već određeno svojstvo pojedinca ili te grupe. Varijable ili promenjive su, prema tome, nužni sastavni činioci svake hipoteze. Hipoteza može imati više varijabli, ali, prema važećim shvatanjima u nauci, neophodno je da ima najmanje dve: jedna nezavisna i jedna zavisna. Varijable su opšti pojmovi stvari ili stavovi određene pojmovne vrednosti, tj. određenog sadržaja koji obuhvata srodne nužne pojmove a koji i sami imaju ili mogu imati svoje pojmovne vrednosti, tj. mogu sadržati još uže srodne pojmove.

Ovaj rad se temelji na činjenicama do kojih je autor došao izučavanjem politike nasilja i neoružanog ugrožavanja kapaciteta bezbednosti moderne države. Kapacitet (lat. capacitas) sistema bezbedno­sti se ne ogleda samo u brojnom stanju materijalno tehničkih sredstava, opreme i naoružanja koji se koriste u odbrani države i njenih građana. Kapacitet sistema bezbednosti se ogleda i u bogatstvima države, broju stanovnika, organizaciji sistema bez­bednosti i obučenosti ljudi, tj, nosilaca sistema bezbednosti države i njihovom osećaju odgovornosti za aktivno učešće u sistemu bezbednbosti. Kapacitet sistema bezbednosti se ogleda i u sposobnosti pripadnika bezbednosnih struktura da efikasno i stalno primenjuju strateagiju odvraćanja i u slučaju potrebe strategiju uzvraćanja. Nivo osposobljenosti rukovodiloaca sistema bezbednosti je veoma bitan u svakom smislu, a posebno u iskazivanju sposob­nosti za preventivno delovanje, pravovremeno prepo znavanje i procenu opasnosti. Ugrožavanje kapaci­teta bezbednosti jedne države obuhvata dovođenje u opasnost stanje države kao političke institucije (ustanove) svim vidovima štetnih pojava, delatnosti i uticaja, tj. dovodi se u opasnost ustavni poredak. Dakle, unutrašnji neoružani oblici ugrožaavanja bezbednosti po mišljenju autora ovog rada su: građanski neredi, političke pobune, sabotaže, politički motivisani štrajkovi, subverzivna delatnost, a pored politike mogu ih izazvati etničke napetosti i verski ekstremizam, organizovani kriminal, nelegalne migracije stanovništva itd.

Autor u ovom radu obrađuje spoljne oružane oblike ugrožavanja bezbednosti demokratske države, tj. narušavanja kapaciteta sistema bezbednosti dr žave i bezbednosti njenih građana. U radu se ukazuje na najznačajnije oblike spoljnjeg ugrožavanja bezbed­nosti i to: agresiju, vojnu intervenciju, invaziju i vojni pritisak. Agresija je nasilna akcija jedne ili više država protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, preduzeta s namerom da se ospori pravo na opstanak države, iz­meni njen društveno-ekonomski sistem, otcepi deo njene teritorije i tome slično”. Vojna intervencija predstavlja jedan od oblika politike sile i može biti definisana kao mešanje jedne države u odnose drugih država. Strategija intervencije se svodi na spregu sile i politike, u novije vreme i ideologije, kojoj pribegava jedna velika sila protiv male, ili slabije zemlje. Invazija je vid agresije u kojoj agresor nasilno prodire na teritoriju druge zemlje radi njenog zauzimanja, osvajanja, okupacije ili realizovanja bi­lo kakvog konkretnog političkog, vojnog ili ekonomskog cilja. Izvodi se obično na širokom frontu, jakim snagama i najčešće brzo i odlučno. Vojni pritisak predstavlja aktivnost koja je takođe zabranjena međunarodnim ratnim pravom. Obično se primenjuje protiv države koja nije u stanju da se adekvatno suprotstavi onome ko vrši vojni pritisak.

Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu na osnovu XXV člana Berlinskog kongresa 1878. i Austrijsko-turske konvencije od 29. aprila 1879. Na samom početku je pokušala i radila na tome da vremenski ograničeni mandat za okupaciju pretvori u trajno zaposedanje. Austrougarska i njeni saveznici smatraju da okupacija počiva na međunarodnoj osnovi a kasnije su ubeđivali svetsko javno mnjenje da je ona iz­vedena i na državnopravnoj i unutrašnjoj osnovi. Po prvom tumačenju, sve zakonske mere okupacione vlasti bile su privremene, a po drugom tumačenju trajne. Uz to se stalno postavljalo pitanje suvereniteta, nacionalnog prava, državljanstva i konzularne zaštite. Mada to pitanje nije rešeno do konačne aneksije 1908, u praksi su Bosna i Hercegovina bile uključene u državno uređenje Habzburške monarhije. Iza pitanja pravnog položaja Bosne i Hercegovine stajalo je pitanje ko je stvarni gospodar u tim pokrajinama. Po konvenciji iz 1879, sultanovo ime i turske zastave bili su simbol turske vlasti, ali je sve ostalo no­silo oznake austrougarske trajne prisutnosti u pokrajinama. Iza svih teorija koje su se u vezi s tim razvijale stajala je određena politička računica, a ne pravo. I baš je ta pravna nejasnoća uticala na to da je položaj Bosne i Hercegovine zavisio od odnosa određenih snaga koje su kršile međunarodno pravo a stalno su isticale da se njihove težnje temelje na zakonskoj osnovi. Srpska vlada dala je 18. februara izjavu da ona od Austrougarske ne traži ništa ni u političkom ni u privrednom pogledu. Po bosanskohercegovačkom pitanju ona je digla svoj glas utoliko, ukoliko je on imao evropski karakter. I u budućnosti za nju će po tom pitanju biti merodavan samo stav evropskih sila. Ako one priznaju stvoreno stanje, primiće takvu odluku i Srbija. Ta izjava srpske vlade, s izvesnim ruskim izmenama, nije zadovoljavala Beč, jer je ovaj tražio izrično priznavanje aneksije. Od Srbije je tražen jasan i bezuslovan odgovor. Engleska, Francuska, Rusija i Italija učinile su 17. marta zajednički demarš kod srpske vlade, da joj olakšaju odluku koja nije bila laka. Srpska vlada je popustila i učinila ono što se od nje, u interesu mi­ra, tražilo protiv svoje volje priznala je aneksiju Bosne i Hercegovine.

Unutrašnji sukobi predstavljaju latentnu opasnost za sistem bezbednosti demokratske države. Preventino delovanje uz primenu strategije odvraćanja i strategije uzvraćanja značajno utiče na sprečavanje nastanka unutrašnjih sukoba u savremnim uslovima. Ovaj rad ima cilj da ukaže na opasnost od svih vrsta unutrašnjih sukoba po kapacitet sistema bezbednosti moderne države, a posebno na opasnost od etničkih i verskih sukoba. Pojam i vrste unutrašnjih sukoba, za razliku od međunarodnih sukoba, u kojima se kao ratujuće strane pojavljuju države, unutrašnji sukobi odigravaju se unutar jedne državne teritorije, između antagonističkih grupa, državljana te iste države. To se po pravilu dešava kada se na čelu države nađe vlada nesposobna da kontroliše situaciju i usmeri političke procese u pravcu miroljubivog rešenja spora. Uzroci unutrašnjih sukoba mogu biti veoma različiti: klasne suprotnosti, nacionalno ugnjetavanje, verska netrpeljivost, plemenska heterogenost itd. Unutrašnji sukobi mogu se kretati u rasponu od običnih pobuna i stvaranja jedne psihoze zategnutosti, vojnih pučeva, državnih udara, izolovanih i sporadičnih akata nasilja pa do građanskih ratova širih razmera.

Sam pojam bezbednosti je vema kompleksan i složen društveni fenomen. Kroz istoriju pod pojmom bezbednosti su se podrazumevali razni sadržaji. Etimološki posmatrano, izraz bezbednost potiče od latinske reči securutas – atis, što znači bezbednost, odsustvo, opasnost, izvesnost, samopouzdanje, neustašivost, zaštićenost (securus lat. – siguran, bezbedan, pouzdan, neustaršiv, uveren, stalan, čvrst, odan, istinit, itd.). Naznačeni termin je poslužio kao fundament za upotrebu u teoretskom izučavanju problema bezbednosti u mnogim zemljama. Tako da se u engleskom jeziku koriste dva izraza: security i safety. Termin security se koristi u smislu “nacionalne bezbednosti” (secure – siguran, osigurati) – national security, što implicira ostvarenje i čuvanje državnog nacionalnog interesa, dok termin safety označava sposobnost delovanja, kako ne bi došlo do nepoželjne bezbednosne situacije, ili takvih prilika koje mogu ugroziti i bezbednosne implikacije. Tumačenjem bezbednosti kao istinske ljudske vrednosti, potrebe i interesa, dolazimo do slobode kao najuzvišenijeg ideala i univerzalne odrednice savremenog razvoja čoveka. Tako shvaćena sloboda, još od antičke Grčke podrazumeva političko pravo građana da odlučuju o svim javnim pitanjima, a samim tim o pitanjima iz oblasti bezbednosti. Dakle, nacionalna bezbednost je pojam sa višestrukim značenjem. U najopštijem smislu podrazumeva slobodu od straha, pretnji i fizičkog nasilja nad stanovništvom, odnosno građanima jedne države. Međutim, nacionalna bezbednost uključuje i političke, ekonomske, moralne, socijalne, kulturne, ideološke i normativne elemente, što je oduvek otežavalo njenu preciznu definiciju.

Ovaj rad je pokušaj autora da ukaže na značaj energetske bezbednosti u funkcionisanju ukupnog sistema bezbednosti moderne države na početku XXI veka. Pošto je energija izvor života na zemlji, postaje sve veća borba za energetsku prevlast između velikih sila, što neminovno uslovljava da se posveti mnogo veća pažnja energiji i energetskoj bezbednosti na svim nivoima kako u politici nacionalne države, tako i na nivou međunarodne zajednice. Upravo zbog njene važnosti u funkcionisanju ljudskog društva i države naučna javnost mora uložiti dodatne napore da na osnovu svojih naučno-istraživačkih rezultata uveri političke elite države da je energetska bezbednost izuzetno važna za funkcionisanje i integralnu bezbednost kako države i društva, tako i međunarodne zajednice na globalnom nivou. Zbog toga je neophodno opšteprihvatljivo definisanje energetske bezbednosti kao značajnog podsistema nacionalne i međunarodne bezbednosti. Autor ovog rada smatra da ''energetska bezbednost'' kao deo nacionalne bezbednosti države i integralne bezbednosti OUN predstavlja skup političkih, ekonomskih, vojnih i strategijsko-tehničkih kontinuiranih radnji u procesu tehnički pravilne eksploatacije, isporuke i redovnog snabdevanja svih korisnika energentima. Takođe, ''energetska bezbednost'' obuhvata stručnost kadrova, kako bi se omogućilo zadovoljavanje energetskih potreba, očuvanje životne sredine i samog čoveka u njoj.

Cilj ovog rada je da se podseti naučna javnost i političke strukture u Republici Srbiji na značaj kontinuiranog izgrađivanja sistema nacionalne bezbednosti, jer je u fokusu nacionalne bezbednosti otadžbina, koju čine teritorija i narod, i koju mehanizam nacionalne bezbednosti (realizujući zaštitu Vitalnog nacionalnog interesa) štiti od različitih oblika redukcije: teritorije, stanovništva, nacionalnih resursa i suvereniteta. Takođe, otimanje Kosova i Metohije predstavlja izuzetno veliki bezbednosni problem, zbog izuzimanja iz suvereniteta Srbije dela veoma značajne teritorije sa aspekta bezbednosti i geopolitike, kao i zbog nekontrolisanog narastanja kriminalnih i terorističkih organizacija na teritoriji Kosmeta. Osnovni cilj svake državne politike je opstanak države, dok je uslov opstanka države njena bezbednost. Stoga je svrha delovanja moderne države, uslovno nazvanog političkim, usmerena upravo u tom cilju. To je okvir i bezbednosne politike koja ima zadatak da ostvari koncept mehanizama i sredstava kojima se osiguravaju unutrašnja i međunarodna bezbednost države i društva. U naučnim razmatranjima ovog pojma neophodno je razlikovati pojam bezbednosti države od pojma bezbednosti društva, uz naglasak da osnovni kriterijum bezbednosti države predstavlja njen suverenitet, a bezbednosti društva identitet, tj. svest o pripadnosti zajednici.

Autor ovog rada smatra da je svako nasilje usmereno na izazivanje straha, primenažu sile ili pretnju silom, i političko nasilje se kao jedna od pojavnih oblika ukupnog društvenog nasilja, može najopštije odrediti kao direktna ili indirektna primena sile nad svešću, telom, životom, voljom ili materijalnim dobrima stvarnog ili potencijalnog, odnosno pretpostavljenog političkog protivnika. Kao dinamička društvena kategorija po­litičko nasilje nije ništa drugo do vrsta političkog čina, od­nosno aktivnosti. Dok je društveno nasilje moguće označiti kao spoj racionalnog i iracionalnog u neodređenoj srazmeri, poli­tičko nasilje je teleološka (svrhovitost celishodnost) delatnost, odnosno aktivnost u kojoj svest, racionalni moment, treba da pretežu nad iracionalnim. Budući da je političko ono je uvek svesno i ne može nikad imati atribut potpuno slepog delovanja. Političko nasilje uključuje mnoge radnje koje narušavaju osnovna prava čoveka, posebno prava na život, slobodu. To se pre svega pored ostalog misli na rat, agresiju, unutrašnje sukobe prvenstveno oružane pobune i građanske ratove, zatim političke nemire, pretnje silom, razne vrste mučenja iz političkih razloga, nasilne političke nerede, ustanke, gerilska dejstva i terorizam.

U ovom radu prezentovano je definisanje pojma sloboda sa filozofsko pravnog aspekta, kao i analiza najznačajnijih unutrašnjih i međunarodnih pravnih akata koji se bave problematikom ljudskih sloboda i slobode u opštem smislu kao univerzalne vrednosti. Uvažavajući interdisciplinarni pristup ovom pro­blemu, sloboda se može definisati kao prirodno pravo čoveka da svojim voljnim radnjama vrši izbor sadržine i način svoje delatnosti u različitim područjima individualnog i zajedničkog života, ali tako da, držeći se pravednog zakona i tolerancije kao izraza kulture razuma, ne vređa istu i jednaku slobodu drugih.

Demokratija je oblik vladavine u kojem državna vlast proizilazi iz naroda. Reč "demokratija" potiče od antičkih grčkih reči demos što znači narod i kratos vladavina. Ideja demokratije je nastala u staroj Grčkoj, a u svom izvornom značenju je označavala vladavinu siromašnog naroda. Ta ideja je počivala na jednakosti građana da slobodno govore u skupštini (isegoria) i na njihovoj jednakosti pred zakonom (isonomia). Te dve vrste jednakosti, proističu iz individualne autonomije pojedinaca, tj. iz njihove nezavisnosti i samoodređenja. Istinska domokratija stvara uslove i za bezbednost građana, iako je bezbednost veoma kompleksan i složen društveni fenomen. Postojanjem bezbednosti kao istinske ljudske vrednosti, po­trebe i interesa, u demokratskim državama postoji i sloboda kao najuzvišeniji ideal i univerzalna odrednica savremenog razvoja čoveka. Tako shvaćena sloboda, još od antičke Grčke podrazumeva političko pravo građana da odlučuju o svim javnim pitanjima, a samim tim o pitanjima iz oblasti bezbednosti. Dakle, sloboda i bezbednost su produkti istinske demokratije. A pošto istinska demokratija u praksi još uvek ne funkcioniše, ipak bezbednost kao stanje i proces je u nadležnosti države i njene vlasti koja je produkt demokratskih izbora.

Rad je posvećen definisanju savremenog terorizma i do­prinosu nauke političke teorije na putu ka opšteprihvatljivoj definiciji terorizma. U ovom radu nisu posebno analizirane političke teorije, već je celokupan rad prožet političkom teorijom koja izučava problematiku savremenog terorizma. Pored pojmovnog određenja, autor nudi svoju definiciju terorizma, a posebnu pažnju posvećuje motivima nosilaca ovog vida nasilja uz argumentaciju da je svaki terorizam politički motivisan. Kritički su analizirane akademske i administrativne definicije terorizma, posebno administrativne ili definicije “po naređenju”. Osvetliti dubinske dimenzije političkih aspekata savre­menog terorizma, predstavlja veliki izazov za nauku, jer terori­zam kao svetski problem nije adekvatno tretiran od strane nekih velikih sila, zbog različitih ciljeva njihove spoljne politike, kao i mesta i uloge nadnacionalnih organizacija u toj politici. Utvrđivanje uzroka terorizma je veoma težak i maglovit put do cilja. Nepostojanje društvene analize na svetskom nivou o uzrocima i motivima nije slučajan propust pojedinih država, već njihova namera, što odgađa verovatnoću uspešnijeg antiterorističkog delovanja na globalnom nivou. Dakle, međunarodni sistem bezbednosti je pred velikim izazovima: kako očuvati integtralnu bezbednost i kako zaštititi građane od sve teže kontrolisanog političkog nasilja terorizma.

Propaganda je izraz latinskog porekla i potiče od glagola propagare, koji u srpskom prevodu znači: širiti, rasprostirati. Sinonim za propagandu je termin propagacija, takođe izveden iz glagola propagare. Ovaj termin je ustanovljen 1622. godine. Naime, to se dovodi u vezu sa poznatom uredbom pape Gregora XV, kojom se ustanovljava jedna vodeća papska ustanova za širenje katoličke vere (Congregatio de propaganda Fide). Ako se prihvati stanovište da propaganda predstavlja veštinu i metod ubeđivanja ljudskih grupa ili pojedinaca može se govoriti da je nastala pre međunarodnih odnosa. To znači da je čovek primenjivao propagandne postupke u međunarodnim odnosima od njihovog nastanka. Propaganda se primenjuje u svim sferama društvenog života, a njena uloga je najznačajnija u ratu, jer je rat specifični oblik društvenog sukoba konflikta, koji sadrži određene vojne i najviše društvene aktivnosti. To je društveno stanje u kome oštri konflikti sa nekom grupom spolja (država, savez država) ili oštri unutrašnji konflikti nalaze izlaz u oružanom sukobu. Ratna propaganda predstavlja sva obaveštenja, ideje, učenja ili specijalizovani način ubeđivanja koji služi postizanju određenih ratnih ciljeva, a namenjeni su da utiču na mišljenje, raspoloženje i držanje ljudi radi izvlačenja posrednih ili neposrednih koristi.

Ovaj rad je pokušaj autora da definiše unutrašnju oružanu pobunu kao sukob koji opasno narušava kapacitet sistema bezbednosti demokratske države. U srpskom jeziku reč «sukob» znači: «oprečnost», «razmimoilaženje suprotnih gledišta (interesa)», «spor», «svađa», «neprijateljski oružani sudar», «okršaj» i sl. Osnove filozofskog shvatanja sukoba postavio je Heraklit. Sve se neprekidno menja i svaka promena predstavlja sredinu između dva suprotna stanja. Sukob je opšta pojava i sve se rađa u sukobu i nužnošću. Savremene teorije o društvenim sukobima mogu se klasifikovati na one koje sukobe shvataju kao patološko stanje društvenog organizma, ili kao činjenicu života pojedinaca i kolektiviteta, kao i teorije koje izučavaju sukobe kao proces ili određeno stanje. Unutrašnja oružana pobuna spada u sukobe srednjeg intenziteta sa težnjom da preraste u građanski rat ili usta­nak. Međutim, savremeno pravo podvlači razliku između pobune i građanskog rata. Savremeni sistem međunarodnog prava pobunu smatra unutrašnjom stvari države i u njenoj je isključivoj nadležnosti. Dakle, pobuna predstavlja odloženu vojnopolitičku aktivnost usmerenu ka ostvarivanju potpune ili delimične kon­trole resursa zemlje upotrebom neregularnih oružanih snaga ili ilegalnih političkih organizacija.

Društveni oblici ugrožavanja kapaciteta sistema bezbednosti predstavljaju veliki problem za svaku državu i njene građane, naravno i za region. Zbog toga autor ovog teksta ukazuje i analizira najizraženije društvene izvore ugrožavanja kapaci­teta sistema bezbednosti moderne države. Osnovni oblik ispoljavanja opasnosti je ugrožavanje postojeće slobode. Ugrožavanje može biti ostvarivanje samo destruktivnim delovanjem neke prirodne ili društvene sile na neku pojavu, nenamerno ili namerno, ciljno i svrsishodno dakle sa namerom da se izazovu određene posledice po prirodu ili po društvo odnosno po čoveka. Svi savremeni sistemi bezbednosti, bez obzira na koji način i sa kojim ciljem su organizovani, predstavljaju oblik organizovanja društva u zaštiti svojih vitalnih interesa i vrednosti. Njihovo organizovanje polazi od dva osnovna pitanja: od koga i od čega treba štititi društvo i na koji način treba usmeravati subjekte sistema bezbednosti da bi se ostvario osnovni cilj postojanja društva. Diskriminacija, tj. društveni oblici ugrožavanja kapaciteta bezbednosti demokratske države se javlja u više oblika, a to su: genocid, aparthejd, segregacija, neorasizam ili ekonomski rasizam, međunarodni status i demografski razvoj.

Ovaj rad je pokušaj autora da ukažu na političke posledice dugotrajne primene nasilja na Balkanu od strane albanskog separatističko terorističkog pokreta prema Srbima. Takođe, da se ukaže na velike greške zapadnih sila koje su u kontinuitetu ohrabrivale Albance na Balkanu da primenjuju nasilje. U drugoj polovini XX veka, one su najdirektnije podsticale nacionalnu prepotentnost Albanaca, ohrabrujući ih da sprovode albanoteror čija je ideologija albanizam a forma ultradesni ili fašisoidni terorizam i to najintenzivnije u drugoj polovini XX i na početku XXI veka kada političke posledice toga nasilja upozoravaju i prete bezbednosti regiona. Pretnja bezbednosti Balkana je na početku XXI veka još izraženija, a nasilje nad Srbijom od strane nekih zapadnih sila još intenzivnije. Od nastanka Srpske države na Balkanu Srbi su se uvek borili samo za postojanje i opstanak. Analizom istorijskih dokumenata o proterivanju Srba sa Kosova i Metohije u poslednja tri veka (1690-2006) može se zaključiti da je iz nekadašnje Stare Srbije (današnje Kosovo i Metohija), nasilno proterano oko 1 150 000 Srba, da ih je oko 200 000 pobijeno i 150 - 200 000 arbanizovano, odnosno prevedeno u islamsku veru. U srednjem veku nije postojalo posebno ime za ovu pokrajinu, osim opšteg imena Srbija. Na početku XXI veka albanski separatističko teroristički pokret predstavlja veliku pretnju bezbednosti na Balkanu, posebno nakon otimanja uz pomoć njihovih zapadnih saveznika 10887 kvadratnih kilometara teritorije Srbije. Srbi imaju ustavno i istorijsko pravo na Kosovu i Metohiji, koje je uvek starije od etničkog prava, a i međunarodno pravo je na strani Srbije, jer Povelja OUN zabranjuje nasil­no otimanje delova suverenih zemalja. Brojnost jedne nacionalne zajednice se ne određuje njenim brojnim stanjem u okviru jednog dela države, već njenim brojnim stanjem u okviru cele države, pa i na osnovu tog kriterijuma Albanci su nacionalna manjina u Srbiji. Nigde u svetu do sada nacionalna manjina nije imala pravo na svoju državu. Jedna nacionalna zajednica ne može sama za sebe određivati da li je narod ili nacionalna manjina. Političke posledice delovanja albanskog separatističko terorističkog pokreta na Balkanu na početku XXI upozoravaju OUN i EU, jer se dezintegracioni procesi na Balkanu po njihovom mišljenju još nisu završili, a poznato je da svako menjanje granica prate dugotrajni i isrpljujući ratovi.

Ovaj rad je pokušaj autora da prvenstveno klasifikuje, zatim i definiše neoružane spoljne oblike ugrožavanja kapaciteta bezbednosti države i ukaže na opasnost od na izgled bezazlenog delovanja određenih spoljnih grupa i organizacija po integralnu bezbednost države. Autor ovog teksta smatra da su neoružani oblici ugrožavanja kapaciteta bezbednosti države prvenstveno vojni pritisak, pretnja, ofanzivno propagandno delovanje i agresivni nastup stranih obaveštajnih službi. Veoma je značajno ukazati da su spoljni neoružani oblici ugrožavanja bezbednosti uvek ili skoro uvek uvod u oružane oblike ugrožavanja bezbednosti. Cilj zadatak neoružanih spoljnih oblika ugrožavanja bezbednosti je priprema „terena’’ za npr. vojnu intervenciju ili agresiju na neku zemlju koja je meta nasilja. Ovaj rad predstavlja i upozorenje kako državi, tako i UN da se spoljni neoružani oblici ugrožavanja bezbednosti moraju tretirati adekvatno opasnosti od njih. Sistemi bezbednosti država moraju izgraditi instrumente za pravovremeno prepoznavanje agresivnosti i prikrivenog nasilja u delovanju raznih spoljnih službi i organizacija. Ovakva spoljna delatnost mora biti inkriminisana kako u zakonodavstvu država, tako i u pravnim dokumentima UN.

Nauka je teorija o objektivnoj stvarnosti zasnovana na činjenicama te stvarnosti. Svaka je naučna teorija zasnovana na ograničenom broju činjenica i odnosi se na ograničen broj pojava u objektivnoj stvarnosti. Hipoteze su misaona izvođenja novog odnosa na osnovi ograničene teorije i ograničenog iskustva. Ona nikad nije jedino moguća zamisao novog odnosa koji se može izvesti iz raspoloživih teorija i iskustva. Zbog toga, bez obzira na to koliko je istraživač uveren u njenu istinitost, hipotezu treba proveriti na činjenicama stvarnosti. Prikupljanjem podataka naučno istraživanje dospeva u samu stvarnost da u njoj proveri ispravnost izvedene zamisli o toj stvarnosti. Na temelju te zamisli određuje se koje istraživača činjenice zanimaju i uslove u kojima će ih prikupljati. Nakon toga sledi određivanje metode za prikupljanje podataka uz pomoć kojih će se uspostaviti najbolja iskustvena veza između misli istraživača i pojava i procesa o kojima on razmišlja.

This paper is also an attempt to light up dimensions of depth of the political, social and economic factors in Bosnia and Herzegovina to the extent they encouraged members of the Young Bosnia movement (Mlada Bosna) to a decisive action. And indeed, to which extent did the assassination result from the social and political circumstances which were prevailing in a country where members of Young Bosnia were born and raised. The Young Bosnia members found their inspiration for the revolutionary action in similar youth organizations formed amongst the unfree nations of Europe since 1831. Through their activities they persistently propagated: the philosophy of nationalism and democratic political doctrines, building of national consciousness, creation of cult of national energy, work on the creation of modern national culture based on believes that national culture cannot be without national society, and national society cannot be without national state.

Ovaj rad je pokušaj da se ukaže na opasnost kolonijalne politike po nacionalnu bezbednost malih država koje nisu u stanju da sačuvaju sopstveni suverenitet i nacionalnu bezbednost na početku XXI veka. Sam kolonijalizam je pojam koji definiše praksu u kojoj pojedine države šire svoj suverenitet izvan matične teritorije kroz osnivanje kolonija, odnosno zavisnih područja čije se stanovništvo stavlja pod neposrednu vlast. Nakon završetka hladnog rata i narušavanja ravnoteže moći osamdesetih godina XX veka neke zapadne sile su diplomatskim sredstvima pod izgovorom globalizacije intenzivirali sprovođenje kolonijalne politike. Gde to nije moglo uz pomoć diplomatije primenjivali su najgrublje nasilne metode, uključujući i agresiju protiv onih država koje nisu imali nikakve šanse za odbranu. Na početku XXI veka globalizacija je svojim upornim i neprincipijelno nasilnom politikom pokazala da ona predstavlja savremeni privredni kolonijalizam, ili staro ropstvo u novim okvirima.

Austro-Ugarska, feudalistička i reakcionarna monarhija, ostala jedini čvrsti oslonac papinstva u Evropi. I jedna i druga strana imale su mnogo razloga da se boje progresa, koji se u to vreme osećao prodornim liberalizmom i demokratijom. Uloga crkve bila je posebno važna u zemljama sa slovenskim narodima, gde je nezadovoljstvo i otpor prema Beču i Pešti kroz čitavu drugu polovinu XIX veka sve izraženije i sve opasnije za monarhiju. Narodni preporodi severnih i južnih slovenskih naroda u monarhiji, njihova težnja za slobodnim političkim, ekonomskim i kulturnim životom povezuju u odbrani još više crkvu i monarhiju. Prve pojave težnje slovenskih naroda na jugu monarhije da se povežu u jednu svoju, jugoslavensku državu, koja će obuhvatiti i Slovene izvan granica monarhije, neprihvatljive su bile i za monarhiju i za Vatikan. Ideja bilo kakve slavenske solidarnosti smatrala se najopasnijom i za katolicizam i monarhiju. Papa je smatrao, da je monarhija ''bedem katolicizma'' u srednjoj Evropi, brana protiv opasnosti s istoka, to jest pravoslavlja. Zato su smatrali da granice Austro-Ugarske treba da ostanu prema istoku na granicama katoličke crkve. Pošto se granice mogu samo proširivati prema istoku, trebalo je da se proširi i teritorija na kojoj bi se, pokatoličio sve stanovništvo, ali granice se ne smiju povlačiti prema zapadu u nikojem slučaju. Ne širi se samo monarhija, nego se i crkvi širi teren dominacije. Zato su bili jedinstveni Vatikan i Austro-Ugarska Monarhija u nameri da se Srbija mora okupirati.

Ovaj naučni rad za predmet istraživanja ima vezu religijskog i bezbednosnog činioca. Autori kroz rad razmatraju religijsko-društvene fenomene verskog fundamentalizma i religijskog integrizma posebno u kontekstu sekularizacije, multikulturalizma i demokratskih prava i sloboda. Istovremeno, u radu se istražuje i religijsko-psihološki fenomen verskog fanatizma koji je u središtu najekstremnijeg društvenog delovanja u mirnodopskim situacijama – terorizma. Tako su: verski fundamentalizam, religijski integrizam, verski fanatizam, bezbednosni ekstremizam i terorizam (kao poslednja instanca primene nasilja čija je pozadina versko-religijska) predmetni okvir ovog naučnog rada. Istraživanje nije prostorno ograničavano, a vremenski: na period nakon Drugog svetskog rata. Metode koje su autori koristili u istraživanju su: metod posmatranja, analiza sadržaja, uporedni pristup, bihejvioralni metod, ciljno tumačenje normi... Značaj i društvena opravdanost naučnog rada ogleda se u: produbljivanju saznajnih uvida u religijsko iz ugla teorije nasilja, istraživanju religijskog ekstremizma, ukazivanju na probleme u adaptaciji i socijalizaciji migrantske populacije i tzv. gastarbajtera i sl.

Savremeni terorizam kao jedan od vidova nasilja postao je najznačajniji izazov kako za državu i njene organe zaštite, tako i za međunarodnu zajednicu. Terorističke aktivnosti su u XX veku bile enigma i veliki problem za međunarodni sistem bezbednosti, ali će biti još veći u XXI veku, pa je svaki pomak u istraživanju metoda i sadržaja terorizma značajan napredak ka stvaranju pretpostavki za uspešno suprotstavljanje tom vidu nasilja. Znači, neophodna je intenzivna priprema država kroz komplementarnost teorije i prakse u prepoznavanju i suprotstavljanju sve opasnijem nasilju. Proučavanjem ove vrste nasilja dolazi se do spoznaje da je problem terorizma bio zaista problem XX veka, da su se iz različitih razloga pothranjivali individualizacija čoveka i njegova otuđenost, nacionalni sukobi, tenzije, zloupotrebe vlasti i ne funkcionisanje pravnih država. Teorija i praksa u odbrani moraju pratiti takav razvoj i uvek biti makar za korak ispred terorističkih organizacija, a ne kao do sada. Pri tome je neophodno imati u vidu tesnu vezu nauke i zakonodavstva Artem non odit nisi ignarust - samo neznalica mrzi nauku.

Stvaranje Kraljevine SHS bilo je nepotrebno za Kraljevinu Srbiju i Crnu Goru. Taj akt je isključivo išao na ruku Hrvatima i Slovencima. Nakon završetka Prvog svetskog rata Kraljevina Srbija i njena vojska uživali su veliki ugled u svetu. Kraljevina Srbija i Crna Gora primljene su u tadašnje društvo naroda, kada je ta svetska organizacija imala samo 28 država. Regent Aleksandar Karađorđević i tadašnja srpska vlada imali su šansu da konačno reše srpsko nacionalno pitanje. Bila je to, možda, jedinstvena prilika u istoriji da se pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice stvori srpska država na etničkim srpskim teritorijama. Nakon toga bi se moglo razgovarati o stvaranju neke vrste federacije sa balkanskim narodima. Međutim, Srbija i Crna Gora su deo svoje državnosti prenele na druge države, a za uzvrat nisu dobile ništa. O ustrojstvu Kraljevine SHS velike primedbe imale su sile Antante (Engleska, Francuska i Rusija). Predsednik francuske vlade Žorž Klemanso (Clemenceau Georges) umesto čestitke kralju u Beogradu šalje neku vrstu saučešća. Na mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. godine, kada je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Žorž Klemanso je tada rekao: „Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma da izrazim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime, a to je Srbija.”

Ovaj rad predstavlja sažetu interpretaciju činjenica, kojima autor pokušava usmeriti pažnju naučne javnosti na „institucionalne okvire političke dominacije“. Izraz potiče od lat. institution – zavod, ustanova. Jer, vlast posredstvom mnogih institucija (posebno škole i porodice) uz primenu indoktrinacije koja počinje da se primenjuje nad decom i omladinom od ranih dana mladosti pokušava da uspostavi političku dominaciju. Institucija (ustanova) je pojam koji ima svoje značenje u sociologiji, pravu, ekonomiji, teoriji države i u drugim društvenim naukama. Dominacija (lat. dominatio) se može predstaviti kao vlast, moć, gospodarenje, pretežnost, a politička dominacija predstavlja aktivnost politike u ostvarivanju vlasti putem prvenstveno indoktrinacije. Pošto su institucije odgovorne za funkcionisanje sistema, posebno opstanka režima na vlasti, one će u tom cilju primenjivati razne metode, među kojima i indoktrinaciju. Indoktrinacija uopšte znači pouku, poučavanje, instruisanje. U posebnom smislu indoktrinacija je nastojanje jedne organizovane snage (države, crkve, partije i sl.) da svim raspoloživim sredstvima uticanja, pomoću državnih i drugih organa, preko škola, štampe i radija i preko umetnosti, književnosti i nauke, svim građanima naturi određenu teorijsku koncepciju odnosno doktrinu, da im nametne određena verovanja i načine ponašanja.

This paper focuses on conceptual definition of modern terrorism and scientific problems related to the trajectory (development) of generally acceptable definition of terrorism. In this paper, in addition to the conceptual definitions of terrorism, the author proposes his own definition of terrorism. The author has given special attention to the motives of the perpetrators of modern terrorism, offering his postulate that each type of terrorism is politically motivated. In addition to the analysis of the concept and definition of terrorism, the concepts and definitions of terror and guerrilla are also presented in this paper. Definitions of terrorism given by famous theorists are also critically analyzed, particularly academic and administrative definitions of terrorism, with the emphasis on administrative, or fiat definitions. In the conclusion of the paper the author emphasizes great challenges facing the international security system of today, specifically the problems of preservation of integral security of citizens and protection of citizens from the emerging controlled political violence - terrorism.