Petar Matić

Cilj ovoga rada je da ukaže na najznačajnije posledice lokalnih izbora u Srbiji koji su se održali u 13 gradova i opština širom Srbije (izuzimajući glavni grad Beograd). S obzirom na realne domete decentralizacije i položaj lokalne samouprave u vertikalnoj organizaciji vlasti, lokalni izbori u Srbiji se neretko tretiraju kao „drugorazredni“ ili kao „refleksija“ nacionalnih izbora. Ipak, učešće u njima uzimaju i oni akteri čije je delovanje bazirano samo u lokalnim sredinama, ne i na državnom nivou, a promenama koje su se dešavale nakon parlamentarnih izbora, u mnogim slučajevima, upravo su prethodile promene na lokalnom nivou. U radu se analiza uloga brojnih aktera u lokalnim političkim arenama, kampanje koje su se odvijale u targetiranim gradovima i opštinama, akteri i njihova uloga u formiranju predizbornih i postizbornih koalicija, kao i političke posledice lokalnih izbora na lokalne sredine, ali i njihov uticaj u širem, nacionalnom kontekstu.

Iako potvrđena rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije, strateškim dokumentima i izjavama srpskih i inostranih, pa i NATO zvaničnika, vojna neutralnost Srbije je istovremeno osporavana. To osporavanje je prati od usvajanja rezolucije 2007. godine, i neprestano se podgreva u nevladinim, stranačkim, ekspertskim i međunarodnim krugovima. U radu se analiziraju strateški okviri (frejmovi) koji se koriste u tu svrhu. U analizi se istražuje da li se i kako u evroatlantskim krugovima koristi dvostruki narativ prema vojnoj neutralnosti Republike Srbije. Prvi, formalan i odobravajući. Drugi, neformalan i osporavajući. Takav dvostruki narativ balansira između, s jedne strane, težnji srpskog javnog mnjenja koje se protiv članstvu, i s druge strane, nadanja da će „politika otvorenih vrata“ za proširenje NATO ipak dati rezultata kada je u pitanju integracija Republike Srbije u ovu organizaciji. Ovakav pristup potencijalno destabilizuje koncept vojne neutralnosti Srbije ali i jača porive za njenim daljim normativnim utvrđivanjem.

Ovaj rad razmatra kako razvoj srpske politikologije, tako i savremene trendove u političkim naukama generalno, u kontekstu globalizacije i pratećih procesa. Autori ističu kako je globalizacija u velikoj meri doprinela alijenaciji političkih nauka iz nacionalnih okvira. Premda su danas političke nauke najvećim delom usmerene na proučavanje aktuelnih globalnih procesa, u radu se želi ukazati na to da je ipak neophodno da politikologija, u izvesnoj meri, ostane usmerena i na proučavanje partikularnih, nacionalnih i istorijskih iskustava vezanih za utemeljenje fundamentalnih oblika društvenog organizovanja, bilo da je reč o političkoj zajednici, to jest državi, ili naciji. Markiraju se dva nivoa evolutivnog razvoja političkih nauka u svetu: nivo disciplinarne emancipacije, to jest njihovo utemeljenje kao samostalne naučne discipline u okviru društvenih nauka, i nivo nacionalne emancipacije, koji je vezan za usmerenje politikologije na nacionalno istorijsko iskustvo i procese društvenog i političkog razvoja određene zemlje, to jest procese izgradnje zajednice, nacije i države (community, nation- i state-building), njihovu dinamiku i specifične forme. Konstatuje se da je, u slučaju srpske politikologije, ovaj drugi nivo naučnog razvoja ostao njena „slaba karika“, uz datu analizu uzročnika koji su doprineli takvom stanju. Na osnovu toga, iznosi se zaključak da je srpska politikologija direktno iz faze internacionalizma (marksistički utemeljenog) prešla u etapu globalizacije. Reč je o aktuelnoj razvojnoj fazi koja se odlikuje time da je globalizacija postala ne samo veoma popularna i jedna od značajnijih tema političkih nauka u nas (razvijena je svojevrsna politikologija globalizacije), nego je globalizacijski proces, u svojoj formi vesternističke unifikacije, uz još neke druge discipline društvenih nauka,  zahvatio i samu srpsku politikologiju (tako da imamo na delu i globalizaciju politikologije). Pored toga, ukazuje se na trend u političkim naukama, ali i srodnim naučnim disciplinama, ka primeni svojevrsne izomorfističke prakse, po ugledu na koncept institucionalnog izomorfizma, a koja vodi nekritičkom preuzimanju ili, jednostavno rečeno, „preslikavanju“ određenih ideja i rešenja iz drugih politikoloških tradicija. U tom kontekstu, prisutna je opšta kriza ideja, koje u velikoj meri bivaju ugušene predominantnim paradigmama, poput teorije javnog ili racionalnog izbora. Dok je u aktuelnim svetskim okvirima primetan upravo povratak ideja u središte politikološke misli, može se konstatovati da takav trend još uvek nije zaživeo i u srpskoj politikologiji.

Prikaz članka: Samuel Hantington, Dead Souls - The Denationalization of American Elite, objavljen u časopisu "National Interest", proleće 2004, broj 7, str. 5-18, broj članka 12738436.

Bazični cilj ovoga rada je da ukaže na karakter i pri­rodu društvenih rascepa u Srbiji. Osnovna hipoteza autora je da se linije sučeljavanja društvenih grupa odvijaju na matrici ideološko-političkih opredeljenja. To umnogome otežava procese modernizacije, društvene transformacije i demokratske konsolidacije, jer je ključna pretpostavka njihove uspešne realizacije postojanje najšireg društvenog konsenzusa oko najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja. Bliska istorija na ovim prostorima i zaostaci ksenofobičnog nacionalizma i dalje su prisutni, a simbolika karakteristična za to vreme i dalje egzistira u svesti građana. Odnos modernog i tradicionalnog, zastupljenost određenih ideja i vrednosti, kao i stavovi građana o pitanjima demokratskog preobražaja, integracija i unutrašnjeg konsenzusa pokazuju da je pred našim društvom i nosećim političkim institucijama složen zadatak prevazilaženja suprotnosti i polarizacije na ideološko-političkim osnovama.

Reafirmacija regionalizma i nova teritorijalna po­litika u Evropi tokom poslednje dve dekade predstavljaju jednu od krucijalnih komponenti evropskih integracija. Ta­kav trend umnogome je podstaknut institucionalnim rešenjima koja naglašavaju ulogu subsidijarnosti i subnacionalnih teritorijalnih jurisdikcija u političkom sistemu EU. Međutim, pristup strukturalnim fondovima koji ve­likim delom obuhvataju regionalni i lokalni razvoj često su vodili nekritičkim i fasadnim zahvatima u izgradnji regiona. Ti oblici administrativne dekoncentracije vla­sti naročito su do izražaja došli u tranzicionim sistemima Centralne i Istočne Evrope. Neujedenačenost u in­stitucionalnim rešenjima, od čisto administrativnih do krajnje autonomnih regionalnih struktura usložnjavaju proces regionalizacije u EU, a jačanje regionalnih identiteta koje bi, s jedne strane trebalo da doprinese evropei­zaciji, s druge otvara put za regionalne separatizme i razgradnju ideje o „jednoj Evropi“.

Cilj ovog rada je da analizira osnovne teorijske pravce i reforme, kao i odnos transnacionalnih političkih grupacija prema evropskim izborima. Razvoj izbornog zakonodavstva EU nije tekao uporedo sa institucionalnim i političkim promenama. Pitanje evropskih izbora, putem kojih se vrši izbor članova jedinog demokratski legitimnog organa Unije, u direktnoj je vezi sa gubitkom javnog poverenja u Evropski Parlament. Demokratski deficit EU posledica je nedovoljno definisanih međuinstitucionalnih odnosa i nemogućnosti EP da samostalno kreira zakonodavstvo. Prenosom većeg broja nadležnosti na EP i unifikovanim izbornim sistemom došlo bi do smanjivanja jaza između političke elite Unije i njenih građana, uz jačanje evropske svesti i identiteta.

Autori se rukovode sa tri metode u izradi ovog ra­da. U prvom delu primenjuju se dijalektički metod u analizi istorijskog razvoja ideja nacije i naciona­lizma i komparativni metod u pristupu teorijama nacionalizma. Drugi i treći deo rada obuhvataju presek komparacije i analize sadržaja najznačajnijih istraživačkih poduhvata iz oblasti teorije liberalnog nacionalizma. Autori pokušavaju da obrazlože diskurs liberalnog nacionalizma kao jedan od najrelevantnijih odgovora na krizu neoliberalnog koncepta. Aktuelnost ove te­me odnosi se na pokušaj ove struje mišljenja da po­miri doskora suprotstavljene ideje liberalizma i nacionalizma.

Osnovni cilj ovoga rada je da ukaže na nove pristupe u promatranju institucija i njihovoj aktuelnoj krizi, koja se razvija paralelno sa retrogradnim ekonomskim tendencijama. Rukovodeći se različitim hipotezama i metodama u izradi rada, autor pokušava da pruži neke modalitete za prevazilaženje trenutnih teškoća kroz pragmatičniji pristup institucionalnom inženjeringu. Ubrzanje istorijskih procesa, u velikoj meri onemogućuje izgradnju institucija na starim osnovama. Neoinstitucionalistička teorija pokušava da iznađe odgovore na ova pitanja, povratkom institucionalne analize u okrilje politikologije kao matične discipline. Autor analizom sadržaja relevantih teorijskih radova pokušava da razgraniči pojmove novog i starog instituciona­lizma i da pruži podelu pravaca u okviru potonjeg. Komparativna metoda se upotrebljava na više pri­mera, gde se vrednuju različite teorije novog insti­tucionalizma.

Primarna istraživačka intencija ovoga rada su ideacioni i bihevioralni fenomeni koji karakterišu proces formulisanja strateške agende EU. U prvom delu rada, autori analiziraju teoretske pro­bleme u definisanju koncepta strateške kulture kao probleme odnosa strateške kulture i ponašanja političkih entiteta in genere. U drugom delu rada, autori kao važne strateške kvalitete EU identifikuje: inkliniranje ka mirnom razrešavanju konflikata i profilaktičku upotrebu proaktivnih mera zarad inicijalnog sprečavanja konflikata, multilateralizam i poštovanje vladavine međunarodnog pra­va, slabljenje suprematije NATO u sferi evropske bezbednosne i odbrambene saradnje i upotrebu oružanih snaga kao poslednjeg sredstva u kriznim situacijama.

Ovaj rad u osnovi razmatra pitanja modernizacije, lokalne samouprave i decentralizacije u aktuelnim teorijama politike. Osnovni cilj autora je da ukažu na neke teorijske postavke bazirane na argumentima da je reforma lokalne samouprave jedna od kritičnih tački kako društvenog, tako i političkog razvoja. Ključni standardi u ovoj oblasti su regulative EU, ali i konvencije regionalnih organizacija. Pomenuti standardi i procesi unifikacije širom Evrope značajno su promenili teritorijalnu organizaciju i lokalnu samoupravu u svim tranzicionim sistemima. Modernizacija lokalne samouprave , uključujući lo­kalnu demokratiju, građansku participaciju i nove forme upravljanja, u skladu sa pomenutim evropskim standardima i dalje ostaju jedan od najvažnijih ciljeva u integracijama.

U ovom radu, autor analizira savremene teorijske pravce u proučavanju lokalne samouprave. Kao osnovna paradigma koristi se teorijska, pri čemu se racionalni izbor, sociološki i istorijski institucionalizam identifikuju kao najznačajniji modeli u okviru „novog institucionalizma“. U odeljcima posvećenim navedenim strujama unutar novog institucionali­zma utvrđuju se njihove prednosti i nedostaci. Posebna pažnja je posvećena implementaciji i posledicama novog javnog menadžmenta u razvijenim političkim sistemima. Autor nizom hipoteza utvrđuje da razvoj lokalne samouprave, i u širem kontekstu decentralizacije doprinosi opštem, društvenom razvoju. U tom smislu, reforma lokalnih institucija predstavlja jednu od ključnih komponenti za uspešnu transformaciju političkog sistema u celini.

Fenomen državnog kapaciteta u aktuelnom periodu predstavlja jedan od najčešće proučavanih, pre svega u ekonomiji i političkim naukama, ali i srodnim disciplinama. Cilj ovog rada je da utvrdi efekte globalizacije na državni kapacitet, pre svega one negativne karakteristike koje direktno ili nešto manje direktno podrivaju suverenitet i autonomiju države posledično uzrokujući opadanje državnog ka­paciteta. Najvidljivija konsekvenca globalizacije je umanjena mogućnost institucija da odgovore na izazove sveta u kome živimo. To se prevashodno odnosi na nemogućnost prikupljanja svih raspoloživih resursa kako bi se implementirali javno-politički ciljevi i vršila redistribucija u vidu isporuke javnih doba­ra. Brojni činioci krajnje složenog procesa/projekta globalizacije istovremeno pogađaju kako slabije tako i moćnije države koje su s početka bili glavni protagonisti i zagovornici sveta međuzavisnosti i globalizacije. Otuda i ne čudi da su neki od najeuforičnijih akademskih zagovornika globalizacije i bezuslovne liberalizacije ubrzo odustali od svojih prvobitnih pretpostavki i doživeli intelektualni „kopernikanski obrt“ u želji da reafirmišu ulogu države (npr. Fukujama). U radu se pokušavaju pružiti neki odgovori na brojna pitanja i dileme koje prate problem državnog kapaciteta u globalizovanom svetu.

Autori ovim radom žele da ukažu na kompleksnost fenomena koji se označava imenom revolucije, kao i da svojom teorijskom analizom doprinesu razumevanju njene prirode i smisla. Osnovne metode koje se koriste u ovom radu su metod analize sadržaja i komparatavni metod. Rad započinje analizom revolucije kao oblika društvenog kretanja. Nakon toga sledi kratak prikaz puta koji je ovaj pojam prešao od samog početka, pa sve do onoga što mi danas podrazumevamo pod revolucijom. U drugom delu se analiziraju promene do kojih je došlo u XVIII veku, kao i značaj koji su ove promene imale za konstituisanje ovog pojma. Na kraju se izlažu shvatanja Lava Trockog i Čarlsa Tilija koji su, svaki na svoj način, pokušali da dođu do suštine ovog procesa punog protivurečnosti.

Ovaj rad razmatra pitanja socijalnog kapitala i „društvene zamke“ i njihove posledice na širi društveni razvoj. U prvom poglavlju, članak je orijentisan na teorijsko-epistemološko i konceptualno određenje pojmova socijalnog kapitala i društvene zamke. Razmatraju se ključni teorijski koncepti u proučavanju socijalnog kapitala, pre svega, oni pruženi od strane Pjera Burdijea, Džejmsa Semjuela Ko­ulmena i Roberta Patnama, ali i niza drugih autora. Drugi deo obuhvata indikatore pomoću kojih je moguće kvantitativno i kvalitativno meriti socijalni kapital. Kao bazični se uzimaju indikatori koje su za potrebe istraživanja socijalnog kapitala od strane Svetske banke razvili Kristijan Grotart i Tjeri van Bastelar. Takođe se navode i dodatni pokazatelji kao što je redovno čitanje dnevne štampe, što je po Patnamu svojevrsni indikator političke kulture i socijalnog kapitala. U završnom delu rada, tumače se empirijski pokazatelji socijalnog kapitala u Srbiji, ali i u tranzicionim i post-tranzicionim sistemima i stabilnim demokratijama.

Izbori za Evropski parlament do 2014. godine kod istraživača su ocenjivani kao „drugostepeni“, što su potvrđivala i istraživanja javnog mnjenja u Evropskoj uniji. Naime, građani su smatrali da Evropski parlament ne donosi važne odluke, pa nisu u značajnijem broju ni izlazili na birališta, čime je legitimitet i demokratičnost ove institucije bio doveden u pitanje. Shvativši nastali problem, u Briselu su se potrudili da do ovogodišnjih izbora (maj 2014. godine) Lisabonskim ugovorom predaju parlamentu nove nadležnosti kako bi zainteresovali birače da izađu na izbore i potvrde legitimitet i demokratičnost institucija Evropske unije. U tom kotnekstu Evrop­ski parlament je dobio mogućnost da bira „premije­ra“ Evropske unije (predsednika Evropske komisije), da usvaja budžet, kao i ovlašćenja da se bavi spoljnom politikom i zaštitom ljudskih prava i sloboda. Izbor „premijera“ Evropske unije tumači se kao usvajanje obrasca stvaranja opšteevropskih političkih lidera, što izborima daje novu dimenziju i kvalitet. No, izbori za Evropski parlament, mimo volje Brisela, donose još jednu važnu novinu pojavu opozicije, prvi put u istoriji Evropskog parlamenta ima šan­se da formira frakciju, čime bi mogao da značajnije utiče na odluke parlamenta. Naime, prema istraživnjima javnog mnjenja 25 odsto poslaničkih mesta zauzeće opoziciione partije i pojedinci koji se zala­žu za prestanak postojanja Evropske unije. Drugim rečima, opšta karakteristika izbora za Evropski parlament 2014. godine je glasanje pro et contra Evrop­ske unije.

Ovaj rad proučava uticaj direktne demokratije na procese kreiranja i implemetacije javnih politika. U demokratskom političkom poretku kreiranje javnih politika u najvećoj meri zavisi od samih građana, koji su nosioci suvereniteta i gde se javne politike u najvećoj meri razvijaju u skladu sa njihovim preferencama i težnjama, bilo putem izabranih predstavnika, bilo direktno-demokratskim putem. Tako je jedan od idela direktne demokratije inkorporiranje građanskih preferenci u dobro osmišljene i ostvarive javne politike. Ako posmatramo one političke sisteme koji najviše neguju ustanove direktne demokratije, možemo zapaziti da se sam proces kreiranja javnih politika u velikoj meri odvija ciklično, i da dobrim delom građani samostalno donose odluke koje će primenjivati država, alociranih vrednosti ka društvu. Još jedna izražena karakteristika direktne demokratije u procesu kreiranja javnih politika je stepen dostupnosti informacija građanima. Naime, raznovrsnim mehanizmima i formama direktne demokratije, građanima se plasira širok spektar informacija čime se oni osposobljavaju za učešće u procesu kreiranja i usvajanja određenih javnopolitičkih mera. Ustanove direktne demokratije imaju izraziti edukativni potencijal i doprinose razvoju demokratske političke kulture, istovremeno onemogućavajući razvoj antidemokratskih pokreta. Referendumi mogu voditi razvijenijoj deliberaciji, pošto se na suprotnim pozicijama nalaze zagovornici i protivnici određenog predloga.

U ovom članku autor razmatra meku moć, kao jednu od najvažnijih komponenti vodećih svetskih sila. Trenutni trendovi na globalnom planu pokazuju da je američka meka moć u dubokoj krizi i da je u toku njena tranzicija ka drugim akterima u međunarodnim odnosima. U poslednjem odeljku rada, sagledava se pristup vodećih država razvoju nauke, jednom od ključnih resursa u borbi sa konkurentskim zemljama.

Osnovna svrha ovog rada je razotkrivanje suštine procesa tranzicije. Glavne metode koje autor koristi u ovom radu su metod analize sadržaja i komparativni metod. Autor u ovom radu razmatra složenost procesa tranzicije. Različita iskustva zemalja koje prolaze kroz proces tranzicije predstavljaju jedan od najvažnijih skupova ekonomskih i društvenih eksperimenata ikada sprovedenih, koji bi trebalo da obezbedi dobru priliku za istraživanje i radi razumevanja pro­cesa reforme i radi ostvarivanja uvida u njihovo iskustvo. Proces tranzicije je veoma kompleksan, ali i neizbežan u socijalističkim društvima, što ne znači da ga treba sprovesti po svaku cenu. Moramo biti veoma oprezni ukoliko želimo da uspešno dođemo do kraja ovog procesa. Ograničeni uspesi ovog procesa pokazuju da mi moramo biti konzistentni u primenjivanju naučnih saznanja i iskustva drugih zemalja ukoliko želimo da uspešno prevaziđemo tranziciju.

Istonov koncept političke podrške i njegova aktuelizacija govore o globalnom talasu krize legitimiteta, sa kojom se suočavaju ne samo tranzicioni sistemi, već i stabilne demokratije. Jedan od ciljeva ovoga rada je da ukaže na osnovne teorijske po­stavke koncepta političke podrške, ali i da empirijskim pokazateljima prati trendove u različitim oblicima njenog ispoljavanja. Iz tog cilja, proizilazi primarni, a to je pozicioniranje nivoa političke podrške u Srbiji i modaliteti njenog jačanja. Kao bazičnu metodu, autori koriste komparativnu, kako bi se poredili brojni faktori koji utiču na stepen političke podrške u deset političkih sistema, ukazalo na najznačajnije komponen­te u okviru tog fenomena i sagledale perspektive dalje izgradnje političke podrške kao pretpostavke nastavka demokratske transformacije društva.

Cilj ovoga rada je da istraži efekte negativne kampanje na opštim izborima u Srbiji tokom maja 2012. godine. Kao osnovni instrument analize autori koriste analizu sadržaja, putem koje se tumače sadržaji izbornog marketinga političkih partija, ali i izjave i govori njihovih lidera, analitačara i stručne javnosti. Autori, s jedne strane, utvrđuju da je negativna izborna kampanja doprinela demobilizaciji birača i dodatno produbila krizu legitimiteta još uvek nekonsolidovane demokratije u Srbiji. S druge strane, u radu se ističu trajnije posledice (anti)kampanje na razvoj političke kulture i izgradnje demokratskih vrednosti.

Predmet ovog rada je analiza lokalnih izbora u Srbiji 2012. Razmatraju se rezultati i posledice izbora, akteri u izbornom procese, kao i kampanja koje su prethodile lokalnim izborima. Premda u naučnim i stručnim polemikama preovlađuje mišljenje da su lokalni izbori „drugorazredni“ oni, posledično, mogu in/ direktno oblikovati i rezultate parlamentarnih ili predsedničkih izbora. Kao primarne istraživačke metode koriste se ana­liza sadržaja i analitički metod preko kojeg se interpretiraju rezultati i posledice lokalnih izbora. Autor zahvata čitav niz pitanja koja direktno ili indirektno utiču na suštinu i ishod izbora, kao što su samo izborno zakonodavstvo, izborne kampanje i njihovo finansiranje, kontekstualni faktori i sl.

U ovom članku autori teorijski objašnjavaju politički i ekonomski fenomen budžetskih transfera, kao najvažnijeg oblika fiskalne decentralizacije, na relaciji republička (centralna) vlast – autonomna pokrajina Vojvodina, i to iz perspektive teorije racionalnog izbora. Autori pokazuju da korišćenjem modela sekvencijalnih igara, odnosno ''obrnute indukcije'', može da se objasni zbog čega transferi iz centralnog budžeta prema pokrajini rastu/padaju. Tok igre zavisi presudno od dva faktora: partijskog opredeljenja i prirode signala između centra i pokrajine. Ako je ista partija na vlasti u pokrajini i centru, i ako centar nije u stanju da pošalje kredibilan signal pokrajini da uvećani transferi ne dolaze u obzir (npr, pod izgovorom štednje i racionalizacije troškova države), onda postoje svi preduslovi da pokrajina pristisne centar i dobije veće transfere nego inače. Razmatranje ovih pitanja je preduslov boljeg razumevanja negativnih posledica aktuelnog institucionalnog aranžmana u sferi pokrajinskih javnih finansija koje se ogledaju u prebacivanju odgovornosti u vidu poreskog tereta na poreske obveznike koji ne žive/prihoduju u Vojvodini i u potencijalnom opasnom rastu vojvođanskog duga.

Book review: Aleksandra Mirovic, Essay on Civic Disobedience (Ogled o građanskoj neposlušnosti), Beograd: Službeni glasnik - Institut za političke studije, 2011.

This paper explores the issue of regional separatisms and referendums on self-determination in Europe. These disintegration processes run counter to the ongoing universal trends of globalisation and global market creation. Although international legal documents define the self-determination as a right vested only in sovereign nations,  aspirations of this kind are in practice increasingly exhibited by minority groups and nations. Furthermore, in some situations we are witnesses of double standards on self-determination, particularly remarkable in the case of Kosovo and Metohija. However, these disintegration processes are not confined to the states of the former Eastern Block, but are also present in the well-established and developed democracies boasting a broad spectrum of minority protection rights. These trends are particularly present in southern member-states of the EU, eroding its very foundations built on the idea of a united Europe as a multiethnic, multilingual and multicultural creation.

U ovom radu autori analiziraju uticaj direktne demokratije na sistem političkog predstavljanja. Tokom proteklih dekada dolazi do postepene erozije poverenja građana u klasične predstavničke institucije. U tom kontekstu, ovaj zaokret se može tumačiti kao neka vrsta postepenog prelaska od predstavničke ka direktnoj demokratiji. Ipak, takav demokratski ideal je teško dostižan u savremenim uslovima te se danas direktna demokratija prevashodno vidi kao dopuna klasičnih institucija predstavničke demokratije. Ovi trendovi, proširili su avenije za građane, koji više participiraju u kreiranju javnih politika, u okviru opšteg okvira predstavničke demokratije u kome parlamenti nastavljaju da igraju centralnu ulogu. Politička kultura kojoj doprinosi direktna demokratija ne promoviše političke partije. Naprotiv, ona umanjuje njihovu ulogu u političkom sistemu. To se najupečatljivije vidi na primeru izbora, pošto je u sistemima sa rasprostranjenom upotrebom mehanizama direktne demokratije izlaznost na izbore manja.

Aleksandra Mirovic Essay on Civic Disobedience“ (Ogled o građanskoj neposlušnosti)