Pavle Nedić

Rat u Ukrajini koji je započeo 24. februara 2022. godine ulaskom ruskih trupa na teritoriju pomenute zemlje predstavlja prvi rat dve suverene države na evropskom kontinentu u 21. veku. Ovaj sukob izazvao je dramatične poremećaje u više aspekata. Osim ponovnog otvaranja pitanja vojne bezbednosti na tlu Evrope, pozicija Rusije kao jednog od ključnih izvoznika na tržištu energenata, te značaj Rusije i Ukrajine na tržištu hrane dovode do dodatnih poremećaja na međunarodnom nivou i iziskuju strateško prilagođavanje i ostalih evropskih država među kojima je i Srbija. Rat u Ukrajini je koincidirao sa izbornom kampanjom za predsedničke i parlamentarne izbore u Srbiji koji su se održali 3. aprila 2022. U radu se polazi od pitanja na koje načine su izborni akteri u izbornoj kampanji u Srbiji 2022. godine sekuritizovali rat u Ukrajini. Sekuritizacija određenog pitanja podrazumeva njegovo pomeranje iz političke u bezbednosnu sferu. Sekuritizaciju vrše sekurutizujući akteri specifičnim govornim činom usmerenim prema određenoj publici. Cilj sekuritizacije jeste sticanje podrške za uvođenje specijalnih mera kojima bi se adekvatno odgovorilo na sekuritizovano pitanje. Autori uvode posebnu kategoriju sekuritizacije na izborima koji u specifičnom društvenom i političkom kontekstu oblikuju proces sekuritizacije kroz nekoliko faktora. Koristeći ovaj okvir autori postavljaju hipotezu da su u izbornoj kampanji postojala tri pristupa izbornih aktera prema sekuritizaciji rata u Ukrajini koji su formirani na osnovu njihovog političkog pozicioniranja i ideologije.

Autori ovog rada ispituju moguću promenu kursa u spoljnoj politici Sjedinjenih Američkih Država i njeno strateško prilagođavanje u odnosima sa Rusijom. Sjedinjene Američke Države bile su jedina supersila u svetu nakon završetka Hladnog rata, ali savremeni međunarodni sistem obeležava rastuća multipolarnost. Ova promena na međunarodnoj sceni uzrokovana je usponom dve velike sile sa revizionističkim tendencijama – Kine i Rusije. Iako Kina predstavlja glavnog geopolitičkog suparnika SAD, Rusiji ne nedostaje ambicija da utiče na aktuelna svetska dešavanja. Mogući relativni dobitak u kinesko-američkom rivalstvu za SAD mogao bi se postići bližom saradnjom sa Rusijom. Iako bi ovo hipotetičko poboljšanje odnosa moglo biti od koristi za SAD, autori ovog rada zauzimaju stav da je približavanje između dve zemlje trenutno malo verovatno. Koristeći neoklasični realizam kao teorijski okvir, rad ispituje moguću američko-rusku stratešku saradnju, uključujući u analizu spoljne i unutrašnje faktore koji utiču na državnu spoljnu politiku i strateško prilagođavanje. Rad takođe ispituje otvaranje SAD prema Kini tokom Hladnog rata za vreme predsedničke administracije Ričarda Niksona i upoređuje ga sa savremenim stanjem u svetu.

Saradnja Ruske Federacije i Narodne Republike Kine se razvijala nakon Hladnog rata, ali jedna drugoj nisu bile u spoljnopolitičkom fokusu. Ukrajinska kriza 2014. menja ovu situaciju. Kao posledica drastičnog pogoršanja odnosa sa SAD i Evropskom unijom, Rusija se okreće znatno intenzivnijoj saradnji sa Kinom. Ona se posebno ispoljava u dve oblasti: vojno-bezbednosnim pitanjima i energetici. Dve države su realizovale nekoliko izuzetno važnih ugovora o kupoprodaji oružja i vojnih tehnologija. Zajedničke vojne vežbe su češće i izvode se na provokativnijim lokacijama. Dodatno, Kina postaje sve veći potrošač nafte i gasa, a Rusija se pozicionirala kao jedan od primarnih izvoznika ovih resursa u Kinu. Kineske kompanije imaju udeo u nekoliko značajnih ruskih energentskih projekata, a kineske banke su bile spremne da daju značajne zajmove za njihovu realizaciju. Budući da će se zaoštravanje odnosa Moskve i Pekinga sa zapadnim državama nastaviti, saradnja Rusije i Kine u ovim oblastima će se dalje razvijati. Ipak, ne treba očekivati stvaranje zvaničnog rusko-kineskog saveza.

Book review : Zbigniew Brzezinski. 1997. The Grand Chessboard: American Primacy and Its Geostrategic Imperatives. New York: Basic Books, p. 240.