Панајотис Кондилис

Да се о нацији говори пристрасно и идеолошки је правило, и свакако ће остати правило. Не шкоди, међутим, ако се то правило понекад прекрши, чак и ако постоји опасност да се западне између две ватре. На једној страни бојног поља стоји националистичка „десница“, која у нацији види природни животни оквир човека, а да, наравно, не објашњава како су колективни живот и преживљавање стотинама и хиљадама година били могући без нација у новијем смислу. Поврх тога, „десница“ често брка право на живот нације са суверенитетом државе, не желећи да судбину нације препусти можда мултинационалној држави, иако повесни примери сведоче да се нације под таквим условима могу одржати, и чак цветати. Међутим, толико поверење „десничари“ очигледно не указују неуништивости нације. Њихов појам нације је утолико апстрактнији, толико више један естетски или културнокритички конструкт, што националне културе више бледе. Није без извесне пикантерије да се неки „десни“ националиста, који још увек хоће да се назива „конзервативним“, против „Мастрихта“ делимично користи истим аргументима као класични конзервативци са своје стане против немачког оснивања царства; управо ти конзервативци су уосталом давали предност мултинационалној држави, која се династичком лојалношћу држи на окупу, над националном државом.

Технизација привреде и света живота, која се од пре око једног века све бржим темпом одвија на планетарном нивоу, се често тумачила и тумачи као пропратна појава или макар као предзнак универзалног продора западне културе, обликоване ренесансом и просветитељством. Ово тумачење почива на двема повезаним претпоставкама које се већином нерефлективно узимају за основу. Са једне стране постулира се не само временски, него садржински и квалитативни континуитет западне културе. Она је наводно у главним цртама очувала јединство њених конститутивних компонената, и оне са своје стране наводно припадају заједно зато што извиру из једног и истог рационалног духа. Тај дух, додуше, испољава се час технички и економски, час политички и етички, али напослетку жели и постиже увек исто, како, рецимо, треба да докаже паралелни развој технике односно слободне привреде и политичке слободе односно правнодржавне хуманости.

Идеја о светској држави се од стране њених заговорника изједначава са идејом о вечном миру и у том смислу препоручује. Превладавање политичке распарчаности човечанства треба да заустави трвења која одатле настају и да општељудске интересе учини основом једне светске и према дефиницији необориве политичке организације.

интервју урадио Спирос Цакњас у: περιοδικό 'ΔΙΑΒΑΖΩ', τ. 384, Απρίλιος 1998.