Огњен Прибићевић

Циљ овога рада је да анализира последице референдума о независности Шкотске 2014. и изласку/останку УК у ЕУ из 2016. на будућу политичку и конституционалну структуру УК. У овој анализи биће речи о томе како су британски конституционалисти покушали да реше eнглеско питање у УК кроз принцип енглески гласови за енглеске законе а шкотско кроз закон о деволуцији. У другом делу анализе биће речи о односу између УК и ЕУ. У овом, најобимнијем делу студије, анализираћемо узроке који су довели до расписивања референдума, говорићемо о томе како је текла кампања за излазак–останак УК у ЕУ, о аргументима једног и другог блока и на крају анализираћемо разлоге победе Брегзита.

У истраживању смо користили релевантну и актуелну страну али и домаћу научну и стручну литературу у вези са темом рада. Користили смо се триангулацијом извора података па смо тако критички проматрали како научну литературу, тако и медијске чланке, али и истраживања јавног мњења у вези са расположењем јавног мњења око шкотског и ЕУ референдума.

На победу Брегзита пресудно су утицали драматичан пораст броја миграната у УК у последњих десетак година, поделе унутар Конзервативне партије, лоше вођена кампања оних који су се залагали за останак УК у ЕУ и све израженије неповерење бирача према политичкој класи и владајућем естаблишменту.

Након изласка УК из ЕУ влади у Лондону биће потребно пуно напора да у догледној будућности задржи Северну Ирску и Шкотску у УК. Изласком из ЕУ, УК се определило за самостално деловање на међународној економској и политичкој сцени у времену када се већина других земаља света све више повезују. Време пред нама показаће како ће се УК, у својим новим оквирима, изборити са свим овим унутрашњим и спољнополитичким изазовима.

У овом раду аутор анализира потрагу Демократске странке и Социјалистичке партије Србије за новим, социјалдемократским идентитетом. ДС је на тај пут кренула са позиција либерално грађанске партије а СПС са позиција комунистичке и ауторитарне организације. Десетaк година након пада диктаторског режима Слободана Милошевића две партије су формирале заједничку владу, потписале Декларацију о политичком помирењу и своју политику све више усмеравају у социјалдемократском правцу. За СПС кључни проблем и даље остаје питање односа према тегобном Милошевићевом наслеђу. С друге стране, за ДС кључни проблем је исти као и за све партије сличне оријентације у ЕУ - како спроводити лево оријентисану политику у времену тешке економске кризе када има све мање пара за социјална издавања.

У овом раду аутор анализира најважније резултате парламентарних и председнички избора одржаних 2012. као и кампању која им је претходила. Према његовом мишљењу најважније карактеристике одржа­них избора су: 1. Ови избори су довели до прве радикалне промене власти у Србији од 2000. године. Наиме, ово ће бити први пут од 2000. да владу неће формирати партије победнице над ауторитарним режимом већ оне странке које су биле поражене у петоктобарској револуцији. Тако ће нову владу сачињавати СПС, СНС која је настала након цепања екстремно десне СРС и партија Млађана Динкића УРС (бивши Г17). Ипак, треба рећи да су се и СПС и СНС у међувремену значајно промениле и да и програмски и вербално заступају про демократску и про европску орјентацију. Неуспех некадашњег демократског блока је тим већи што све заједно оне и даље имају већину у парламен­ту али због међусобних конфликата и политичкихразлика нису успеле да формирају владу. 2. Пораз Бориса Тадића на председничким изборима 3. Велики успех со­циалиста Ивице Дачића. 4. Неуспех Српске напредне странке да искористи велико незадовољство бирача и оствари бољи резултат на парламентарним избори­ма 5. Релативно добар резултат Демократске стран­ке и њених коалиционих партнера на парламентарним изборима упркос тешкој економској кризи 6. Велика криза партија деснице и неуспех Српске радикалне странке да уђе у парламент. Поред ових основних карактеристика према мишљењу аутора изборе 2012. обележио је и неуспех ДС да оствари своја важна три циља: да Борис Тадић побе­ди на председничким изборима, да се политичка сцена укрупни и сведе на неколико странака уз две највеће: ДС и СНС. Уместо тога политичка сцена Србије је постала још комплекснија него на претходним избо­рима где се у парламенту поред 6 већих странака налази још четрдесетак мањих странака које имају једног или неколико посланика. И треће, ДС је погрешном стратегијом јачања својих коалиционих партнера Г17 и СПС-а као и помажући стварање СНС-а директно допринела свом паду са власти и стварању нове владине коалиције у којој су управо ове три странке.

In the article “Achievements and Failures of Democratic Go­vernments in Serbia” Dr Pribicevic analyzed transition in Serbia after 2000. As a greatest achievements he pointed out that democracy beco­me “only game in the town”, that political killings were stopped, that Serbia again become part of world and european community and that standard of living has improved. On the other side, Dr Pribicevic un­derlined slow EU integration process, joblessness, corruption and orga­nized crime as a greatest challenges for new democratic governments in Serbia after 2000. His conclusion is that only through the concrete process of acceding to the EU Serbia will be able to reach a certain level of standards and accept EU values and rules of behavior. Without fast concrete steps towards EU Serbia will continue to be preoccupied with its own past and myths.

У овом раду Др Огњен Прибићевић анализира политички развој најважнијих партија деснице у Србији након 2000. Демократске странке Србије и Српске радикалне партије односно Српске напредне странке која је настала након расцепа међу радикалима крајем 2008. године. Аутор указује на супротне правце развоја ових партија. Док се ДСС све више удаљавала од ЕУ и самим тим изоловала од главних политичких токова и бирача, СНС је на­правила радикалан заокрет у односу на ранију политику Српске радикалне странке и постала заговорник европског пута Србије. Ове промене су у великој мери сузиле могућност за сарадњу ове две странке, али и битно смањиле шансе СНС да након следећих избора коначно формира владу. Према мишљењу аутора, у овом тренутку, изгледа да СНС на власт може доћи само преко велике коалиције са владајућом Демократском странком, што бар за сада, обе странке одбацују.

У овом раду др Огњен Прибићевић анализира како је најновија косовска криза утицала на процес ЕУ интеграција и обликовање политичке сцене Србије. Др Прибићевић указује на то како је криза започела у пролеће 2011. године поновним помињањем идеје поделе Косова у српској политичкој јавности а затим се наставила сукобима између КФОРа и Срба са севера Косова око контроле административних прелаза Јариње и Брњак. Током лета 2011. немачка канцеларка Меркел је посетила Србију и затражила од владе у Београду да нормализује односе са Косовом и распусти институције Срба на северу. Влада у Београду је наставила преговоре са албанском страном али није успела да се договори око регионалног представљања Косова након чега је Европски савет под утицајем немачке владе 9. децембра 2011. донео одлуку да одложи давање кандидатуре Србији за фебруар 2012. Др Прибићевић је покушао да одговори на неколико питања: зашто су се Вашингтон и Берлин одлучили да у овом тренутку изврше тако јак притисак на Србију? Да ли је могуће обезбедити поделу Косова? Да ли Србија може да настави са досадашњом политиком и ЕУ и Косово или ће морати да се определи да једном од ова два питања да приоритет? И на крају, косовска криза је отворила и суштинско питање: да ли ће Србија моћи да уђе у ЕУ без онога што је немачки министар Вестервеле назвао „признањем територијалног интегритета Косова“? Аутор је мишљења да ће с обзиром на предстојеће изборе и владајућа ДС и водећа опозициона СНС наставити са досадашњом политиком и Косово и ЕУ. Ипак, таква политика je, по мишљењу аутора, неодржива на дужи рок и Србији предстоји суочавање са тешким и дилемама. Такође, према мишљењу аутора, најновија косовска криза је показала све слабости међународног положаја Србије која нема ни једног значајнијег савезника међу кључним западним силама које имају доминантан утицај у овом делу Европе. Управо су ове силе одлучиле да у тренутку који је најосетљивији за Србију, када се она бори да обезбеди статус кандидата, услове њен будући статус у ЕУ заокруживањем независности Косова у његовим административним границама. Западне силе од Србије не очекују да призна независност Косова али се очекује да призна територијални интегритет Косова. Зашто је ово питање постало тако важно за водеће силе Запада, пита се аутор? По његовом мишљењу на овакав притисак Запада на Србију утицало је више разлога. Прво, амерички интереси у овом делу Европе, друго, жеља Немачке и других водећих сила ЕУ да спрече стварање новог замрзнутог конфликта, попут Кипарског, у овом делу Европе и треће, резерве у погледу српске спољне политике и њене орјентације на ЕУ али и Русију, Кину и несврстане земље која се на Западу не ретко тумачи и као жеља да се седи на две столице.

У овом раду др Прибићевић анализира најважније политичке узроке споре и тегобне транзиције у Србији. Дванаест година након рушења ауторитарног режима у Србији разочарење грађана постигнутим је потпуно. Нове власти су обећавале виши стандард, нижу незапосленост, брзи улазак у ЕУ, одлучан обрачун са корупцијом и организованим криминалом. Када се то није догодило ни након десетак година велика очекивања су заменили разочарење и незадовољство усмерено према странкама које су изнеле револуцију 2000. године. Према мишљењу аутора три су основна политичка разлога споре и тегобне транзиције Србије. Прво, потпуна преокупираност питањем Косова и Метохије и стална условљавања европског пута Србије са тзв. нормализацијом односа Београда и Приштине што је у великој мери успорило спровођење реформи и решавање свих других важних друштвених питања. Друго, стална сукобљавања водећих партија тзв. демократског блока, и Треће, спора трансформација партија које су некада чиниле окосницу Милошевићевог режима и која је довела до тога да практично десетак година партије тзв. демократске орјентације нису имале нужни коректив и подстицај који би долазио од опозиционих партија. Тек када је Српска напредна странка, настала након цепања екстремно десне Српске радикалне странке, усвојила основне по­стулате демократске владавине и практично прихватила готово све елементе спољне политике претходне владе дошло je до прве праве промене власти у Србији, дванаест година након пада претходног ауторитарног режима. Брже прикључење ЕУ и решење проблема Косова и Метохије остаће кључни изазови и за нову владу од чијег решења зависи да ли ће Србија и даље заостајати у односу на друге земље у региону или ће коначно и њени грађани почети да живе боље.

The author points at the fact that fifteen years after the NATO intervention in 1999, the issue of Kosovo and Metohija status has not been resolved yet. Despite the fact that Kosovo has been recognized by 96 countries and almost all the most important countries of the West, the independence of Kosovo has come across great problems within the international community. The biggest one, of course, being the fact that without Serbia’s consent, Russia won’t let Kosovo have the UN cha­ir. In addition, the self-proclaimed independent Kosovo has faced yet another serious problem. Namely, in the same way the Albanians did not want to accept the authority of Belgrade, so the Kosovo Serbs (who after the big persecutions by the Albanians during 2004 mostly concen­trated in the north of Kosovo), did not want to recognize the authority of Pristina. On the other hand, great Western powers have conditioned Ser­bia’s accession to the EU with the so called normalization of relations with Pristina. And it is precisely between these two points - the UN chair for Kosovo and Serbia’s membership in the EU - that a fierce political and diplomatic battle has been fought for the last few years. The aim of this paper is to show what had been going on during the last few years of negotiations between Belgrade and Pristina and to anticipate possible outcomes of this difficult diplomatic and political struggle.