Obrad M. Stevanović

Krivično-pravna kvalifikacija agresije (agresorskog rata) kao zločina protiv mira, a time i njena protivpravnost, opštepoznate su i nesporne činjenice. Najverovatnije zbog toga, (ne)moralnost agresije kao vrste složenog geopolitičkog nasilja skoro da i nije bila predmet naučnih istraživanja. Polazeći od toga, u radu su prezentovani rezultati istraživanja sprovedenog sa ciljem da se, analizom raspoloživih sadržaja, utvrdi da li nasilje koje su oružane snage država članica NATO koristile u agresiji na SRJ, 1999. godine, pored nesporne protivpravnosti, karakteriše i nemoralnost kao tipično terorističko obeležje. Rezultatima tako usmerenog istraživanja koji su prikazani u ovom radu, nemoralnost tog nasilja potvrđena je nespornim indikovanjem izostanka moralnosti (pravednosti, etičnosti, legitimnosti), kako njegovog cilja tako i sredstva za ostvarenje tog cilja. Kao osnovni indikator kojim se dokazuje nemoralnost cilja, u radu je opisana protivrečnost između deklarativnih i stvarnih ciljeva agresije, dok su kao osnovni indikatori nemoralnosti sredstva opisani: 1) pretežna usmerenost vazduhoplovnih napada na civile i 2) savezništvo oružanih snaga NATO sa terorističkom OVK u njenim nemoralnim napadima na civile pre, tokom i posle agresije.

Na putu pristupanja Evropskoj Uniji, Republika Srbija se suočava sa brojnim problemima i preprekama. Kao jedan od ključnih uslova za punopravno članstvo u toj zajednici evropskih država od Republike Srbije se zahteva, pored ostalog, da sa samoproglašenom „Republikom Kosovo“ zaključi „pravno obavezujući sporazum“ o normalizaciji odnosa. Mada još uvek nije sasvim jasno šta sve podrazumeva taj sporazum, čini se da je Republika Srbija pod snažnim pritiskom, pre svega Evropske Unije i SAD, da njegovim zaključenjem, formalno odustane od protivljenja članstvu samoproglašene „Republike Kosovo“ u Ujedinjenim nacijama. Polazeći od toga da bi zaključenjem tog („pravno obavezujućeg“) sporazuma, Republika Srbija, faktiči priznala takozvanu „Republiku Kosovo“ koja se skoro dve decenije „stvara“ na delu teritorije međunarodno priznate države i članice Ujedinjenih nacija, u radu su prezentovani rezultati istraživanja usmerenog na traganje za odgovorom na pitanje: Kakav je aktuelni značaj i međunarodnopravni potencijal Vojnotehničkog sporazuma u borbi Republike Srbije za opstanak Kosova i Metohije u njenom sastavu i za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, u kontekstu njenih evrointegracija i briselskih pregovora? Rezultatima tako usmerenog istraživanja utvrđeno je da Vojnotehnički sporazum, uz Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244 i opšteprihvaćena dokumenta i principe međunarodnog prava, i danas predstavlja važano međunarodno-pravno sredstvo u naporima Republike Srbije da na međunarodnoj sceni ostvari ta dva cilja.

Provokativno korišćenje bespilotne letilice sa zastavom „Velike Albanije“ u Beogradu (14.10.2014.), izjava premijera Albanije o „ujedinjenju Albanaca Albanije i Kosova“ (05.04.2015.), i oružani prepad albanskih ekstremista na policijsku stanicu na severu Makedonije (21.04.2015.), ponovo su aktuelizovali velikoalbaansku nacionalnu ideju, a time i pitanje mogućeg obnavljanja etnoseparatistički motivisanog nasilja albanskih ekstremista na Balkanu. Polazeći od toga, rad je rezultat istraživanja koje je bilo usmereno na traganje za odgovorom na pitanje: Da li na jugu centralne Srbije i na zapadu Makedoniji postoji teroristički potencijal albanskih ekstremista, čijim se aktiviranjem može ozbiljnije ugroziti bezbednost u regionu? Saglasno tako određenom problemu i predmetu, cilj istraživanja bio je da se analizom raspoloživih sadržaja identifikuju i naučno opišu neki od pogodujućih faktora koji mogu uticati na ponovnu eskalaciju albanskog ekstremističko-terorističkog nasilja na tom delu Balkana. Rezultatima tako usmerenog istraživanja, identifikovani su, analizirani i u radu naučno opsani neki od značajnih faktora terorističkog potencijala albanskih ekstremista na jugu centralne Srbije i na zapadu Makedonije, i to: 1) nestabilnost međudržavnih i međuetničkih odnosa u regionu, 2) albanske ekstremističke grupe i organizacije, 3) velikoalbanska nacionalna ideja i 4) efekti nasilja „Oslobodilačke vojske Kosova“ kao „dobar primer“ ostvarivanja političkih ciljeva nasilnim sredstvima. Sintezom rezultata analize tih faktora, u radu se zaključuje da teroristički potencijal albanskih ekstremista na istraživanom geoprostoru Balkana, i dalje postoji. Zbog ograničenosti obima rada, u njemu nisu analizirani i brojni drugi faktori eventualnog obnavljanja nasilja albanskih ekstremista u regionu koji, svakako, mogu biti predmet budućih istraživanja.

U radu su prezentovani rezultati istraživanja sprovedenog sa ciljem da se, analizom raspoloživih sadržaja, utvrdi da li nasilje albanskih ekstremista na Kosovu i Metohiji, s kraja prošlog i početka ovog veka, karakteriše protivpravnost, kao jedno od više konstitutivnih (neophodnih i dovoljnih) obeležja terorizma. Saglasno tome, u redu su, najpre, analizirana osnovna teorijski utvrđena obeležja nasilja, prema kojima se terorizam razlikuje od ostalih oblika nasilja. Zatim su, težišno i detaljnije, uporedno analizirani teorijske osnove protivpravnosti, kao jednog od tih obeležja nasilja – s jedne strane i empirijski utvrđeni elementi tog obeležja u nasilju albanskih ekstremista – s druge strane. Sintezom rezultata takve analize, potvrđeno je prisustvo protivpravnosti u nasilju albanskih ekstremista na Kosovu i Metohiji, s kraja prošlog i početka ovog veka. Njegova protivpravnost prema nacionalnom pravu, potvrđena je, pre svega, propisanošću krivičnog dela terorizma u krivičnopravnom zakonodavstvu Republike Srbije i činjenicom da su u velikom broju njihovih nasilnih akata sadržani svi krivično – pravni elementi tog krivičnog dela. S druge strane, protivpravnost tog nasilja prema međunarodnom pravu potvrđena je nespornim indikovanjem izostanka pravednosti (legitimnosti), kako njegovog cilja tako i sredstva za ostvarenje tog cilja.

Krajem poslednje decenije XX i početkom prve decenije XXI veka, Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) i Republika Srbija (RS) su imale različita iskustva u rešavanju dve međusobno povezane krize izazvane nasiljem albanskih ekstremista. Prvo, pretežno negativno iskustvo, odnosi se na rešavanje krize na Kosovu i Metohiji krajem prošlog veka, a drugo, pretežno pozitivno iskustvo, na rešavanje krize u Kopnenoj zoni bezbednosni na teritoriji opština Preševo, Bujanovac i Medveđa krajem prošlog i početkom ovog veka. Polazeći od toga i od činjenice da su obe krize nastale kao posledica politički motivisanog nasilja, rad je rezultat istraživanja koje je bilo usmereno na traganje za odgovorom na pitanje: Koji su elementi strategije SRJ i RS imali ključni značaj u rešavanju krize izazvane nasiljem albanskih ekstremista na Kopnenoj zoni bezbednosti na jugu centralne Srbije? Saglasno tako određenom problemu, cilj istraživanja bio je da se analizom raspoloživih sadržaja identifikuju i naučno opišu osnovni elementi strategije koje su SRJ i RS primenile u rešavanju te krize. Rezultatima tako usmerenog istraživanja, kao najznačajniji elementi te strategije identifikovani su i naučno opsani: 1) saradnja sa snagama KFOR i drugim značajnim subjektima međunarodne zajedice i 2) rešavanje krize nenasilnim putem, političkim sredstvima ipregovorima sa predstavnicima albanske nacionalne zajednice. Polazeći od toga da se opisano nasilje albanskih ekstremista može kvalifikovati kao terorizam, strategija koju su SRJ i RS primenile u njegovom suzbijanju može se koristiti kao primer dobre prakse suprotstavljanja sličnim vrstama etnički motivisanog terorizma.

U značajnom broju referentnih teorijskih radova o terorizmu, kao jedno od više konstitutivnih (neophodnih i dovoljnih) obeležja tog fenomena, ističe se proračunatost, organizovanost i sistematičnost politički motivisanog nasilja ili pretnje tim nasiljem. To obeležaje sugeriše, pored ostalog, i stav prema kojem se terorizam može posmatrati i kao sistem – jedinstvo različitih, međusobno povezanih i ciljno usmerenih elemenata. Polazeći od toga da takav hipotetički stav teorijski nije detaljnije proveravan, u radu su prezentovani rezultati istraživanja sprovedenog sa ciljem da se, analizom raspoloživih sadržaja teorijske i empirijske prirode, navedeno terorističko obeležje naučno opiše i objasni. Sintezom rezultata tako usmerenog istraživanja, potvrđeno je, pre svega, da terorizam nije spontana, nehatna, neorganizovana i nesistematična, već veoma proračunata, organizovana i sistematična upotreba nasilja ili pretnja nasiljem. Analizom povezanosti tih obeležja i ključnih elemenata terorizma, istraživanjem je identifikovana i opisana uzročno-posledična i organizaciono-sistemska povezanost i zstupljenost ciljeva, sredstava, nosilaca (aktivnih subjekata), objekata napada (pasivnih subjekata) i mogućih posledica terorizma kao sistema, na njegovom operativnom, koordinirajućem i strateškom nivou.