Nevena Stanković

Promenjene tendencije evropske integracije u periodu nakon Hladnog rata, odrazile su se politiku proširenja Evropske unije (EU), shodno izmenjenoj klimi u kojoj se ona odvijala. Izmenjen karakter politike proširenja, izložene dejstvu velikog broja združenih faktora, naročito su osetile države Zapadnog Balkana što je u krajnjem rezultiralo i novim pregovaračkim pristupom EU za države ovog regina. Iako je aspekta evropskih integracija, koordinacija politike proširenja i Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP) neophodna, preplitanje ove dve politike postaje sve očiglednije. U tom sislu, može se primetiti postepeno stavljanje politike proširenja u službu ZSBP, čime ona dobija dominantno geopolitički karaker. Ovo se najbolje očituje na primeru evropskih integracija Republike Srbije, koja sa EU, među državama Zapadnog Balkana ima najsloženiji odnos. Kako je pristupanje Republike Srbije Evropskoj uniji njen strateški prioritet i tekući proces, Srbija je u obavezi da se u sklopu uklađivanja svojih politika sa aquis communitare, uskladi i sa spoljnom politikom EU. U usklađivanju spoljne politike Srbije i ZSBP, poseban značaj je dat pregovaračkom poglavlju 35, u okviru koga napravljena je direktna veza između napretka Srbije u procesu evropskih integracija i tzv. sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i vlasti u Prištini. U radu se ispituje da li je u svetlu trenutnih okolnosti i izmenjenog konteksta politike proširenja, Srbija u stanju da ostvari stateški prioritet svoje spoljne politike, članstvo u EU. Osnovna hipoteza od koje se u radu polazi je da što su uslovi evropske politike proširenja strožiji, manji je manevarski prostor Srbije za sprovođenje svojih spoljnopolitičkih prioriteta. Posledično, sa napretkom Srbije u ipunjavanju uslova iz pregovaračkog poglavlja 35, spoljnopolitička orjentacija Srbije mogla bi doći u sukob sa ustavnim poretkom i nacionalnim interesima, posebno u delu koji se odnosi na očuvanje teritorijalnog integriteta.

Sve veći broj razvijenih zemalja poslednjih godina inkorporira koncept ljudske bezbednosti u svoje nacionalne bezbednosne politike. Ovakva tendencija, u izvesnoj meri, prisutna je i u Republici Srbiji još od usvajanja Strategije nacionalne bezbednosti 2009. godine. Novom Strategijom nacionalne bezbednosti Republike Srbije iz 2019. godine, međutim, unose se određene izmene na ovom planu. Imajući u vidu mesto i ulogu Strategije nacionalne bezbednosti u polistrategijskom sistemu Republike Srbije, odnosno činjenicu da je reč o hijerarhijski najvišem strategijskom dokumentu Republike Srbije, u radu se nastoji analizirati obim implementacije ljudske bezbednosti u politiku nacionalne bezbednosti Republike Srbije, identifikovati prisutni indikatori koncepta ljudske bezbednosti, ali i prepoznati oni koji neopravdano iz nje izostaju. Polazeći od kvaliteta života pojedinaca, kao centralne tačke koncepta ljudske bezbednosti, komparativnom analizom Strategije nacionalne bezbednosti iz 2009. godine i Strategije nacionalne bezbednosti iz 2019. godine nastoji se ukazati na prisutnu regresiju u pogledu uvažavanja značaja bezbednosti i sigurnosti pojedinca, uporedo sa sve naglašenijim potenciranjem države kao glavnog referentnog objekta bezbednosti. Takođe, analizom sadržaja Strategije nacionalne bezbednosti iz 2019. godine teži se uočavanju „propusta“ načinjenih kako u fazi analize bezbednosnog okruženja, identifikacije ključnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti Republike Srbije, tako i formulisanja nacionalnih interesa i konkretnih ciljeva za njihovu realizaciju, a koji rezultiraju, u pojedinim aspektima, marginalizovanim uvažavanjem ljudske bezbednosti u ukupnoj nacionalnoj bezbednosti. U zaključku rada, osim uočenih nedostataka i manjkavosti, ukazuje se na zanemarena pitanja od značaja za ličnu bezbednost građana, ali i na dve pojave čije ignorisanje potencijalno može imati ozbiljne negativne implikacije na društvo u celini – siromaštvo i korupciju. Konačno, apeluje se na neophodno usklađivanje ili, preciznije, dopunjavanje državnog pristupa bezbednosti konceptom ljudske bezbednosti.

Evropska unija je sistem spoljnih politika ali i globalni činilac međunarodnih odnosa, koji u poslednjih trideset godina razvija sopstvenu spoljnu politiku. Ova politika EU, najartikulisaniji vid dobija u vidu Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, pa danas imamo međusobni odnos struktura EU i ZSBP, kao važan činilac funkcionisanja institucionalnog sistema EU. Veliki broj učesnika na unutrašnjem i spoljašnjem planu, kako u stvaranju tako i u sprovođenju ZSBP, otežava da se njene glavne institucionalne i političke karakteristike najbolje razumeju uz pomoć tradicionalnih teorija međunarodne politike. Nakon osvrta na ključne postavke tradicionalnih teorijskih pravaca u izučavanju spoljne politike EU, u radu će biti predstavljen teorijski koncept strukturne spoljne politike. Ovakav izbor teorijskog gledišta polazi od teze da globalizacija kao politički kontekst, nudi novu perspektivu spoljne politike, koja ima važne implikacije za njeno razumevanje i proučavanje. Prema definiciji, strukturna spoljna politika teži da utiče ili oblikuje političke, pravne, društveno-ekonomske, bezbednosne i psihološke strukture. Ove strukture odlikuje ne samo države i međunarodne odnose, već i društva, položaj pojedinca, odnos između države i društva i međunarodnog sistema u celini. U radu će, na primeru Evropske unije, biti pokazano kako se konceptualni okvir strukturne spoljne politike primenjuje za analizu političke stvarnosti.