Neven Cvetićanin

Sjedinjene Države danas ni približno ne predstavljaju monolitno jedinstveni i homogeni blok kakvim se prosečnom i laičkom posmatraču ishitreno mogu učiniti. Takvo stanje postalo je posebno očigledno nakon pobede Donalda Trampa na 58. predsedničkim izborima koji su polarizovali američku javnost više nego bilo koji u novijoj istoriji. Međutim, ideološka razilaženja koja su se intenzivirala u poslednjih par godina ne predstavljaju novinu i daleko su složenija i starija od sukoba na liniji Tramp–Klinton. Takođe, republikansko-demokratske nesuglasice ne ograničavaju se samo na pitanja pristupa i metodologije; po svoj prilici, iza njih stoje duboko i fundamentalno suprotstavljeni pogledi na svet čije se razmere često gube iz vida. Spoljna politika SAD je, iako često skrajnuta od strane pitanja mnogo bližih prosečnom glasaču, poput migracija, oporezivanja ili zdravstvene politike, jedna od arena u kojima se pomenute ideološke pozicije sučeljavaju. Dve godine po preuzimanju funkcije, predsednik Tramp je svojim kursom izolacionističkog političkog nativizma približio Republikansku partiju njenim ideološkim korenima. No, različiti politički polovi koji obeležavaju američku unutrašnju politiku (konzervativni i liberalni) se zbog američkog transkontinentalnog uticaja projektuju na čitav svet, te će globalni odnos snaga među ovim polovima biti po svemu sudeći odlučen na američkom unutrašnjem planu, prvenstveno na izborima za predsednika SAD 2020. godine.

Rad pokušava da ponudi nacrt za specifičnu sociologiju srpske istorije, te ce, genealoški, nocvećyje istraživanju dubinskih istorijskih struktura koje deluju u srpskom društvu i onemogućavaju njegovo uspešno funkcionisanje. Rad utvrđuje da je osobenost razvoja srpskog društva, zbog specifičnih istorijskih uzroka, nemogućnost uspostavljanja legitimne elite što za posledicu ima niz istorisjkih diskontinuiteta i vaninstitucionalnu borbu parcijalnih „elita“ za „fluktuirajući legitimitet“, usled čega ce troši energija društva, onemogućava njegovo uspešno funkcionisanje i bilo kakva stabilna integracija. U poslednjem delu rada tematizuje se problem legitimiteta elite u današnjoj Srbiji i predlažu izvesna rešenja za selekciju legitimne elite koja će društvu moći obezbediti uspešno funkcionisanje i zadovoljavajuću integraciju.

Rad razmatra „plišanu revoluciju“ iz 1968. g. i tuma­či njene posledice. Pokret iz `68. se razume kao mali postmoderni protest protiv nekih rigidnosti modernističkog liberalno-demokratskog i progresivističkog nasleđa. Posledice dešavanja iz `68. su prepoznate u pojavi tkz. no­vih društvenih pokreta, koji raspoložu novim postmodernim strategijama društvene borbe. Od novih društvenih pokreta posebno se u razmatranje uzima ekološki pokret, te se pokazuje kako on logikom svojih akcija prevazilazi klasičnu podelu političkog polja na levicu i desnicu. Rad konačno zaključuje da će se u postmodernom dobu u kojem ži­vimo potpuno izmešati klasične modernističke političke ideologije i ideje stvarajući nove političke blokove od kojih nijedan više neće biti klasično-levičarski (revolucija) ili klasično desničarski (restauracija) kao u vreme Francuske revolucije, već ćemo imati novu postmodernu situaciju koju će, mesto opozita levice i desnice, obeležiti opozit centra i margina.

U radu se daje koncizan i pregledan prikaz tzv. komunitarističke političke teorije koja je jedna od dominantnijih sociološko-politikoloških teorija među savremenim teoretičarima. U radu se specifikuje odnos komunitarsitičke teorije prema liberalnoj političkoj teoriji koju nastoji da kritikuje i prevaziđe. U tom kontekstu se tematizuju osnovni pojmovi na kojima počiva komunitaristička teorija kao što su pojmovi opšteg dobra, pozitivnih prava i sopstva. Rad obrađuje pojedinačno i ključne političke spise koji su uticali na formulisanje i razradu komunitarističke teorije i pruža prikaz pojedinačne misli najistaknutijih komunitarističkih mislilaca kao što su Alaster Mekintajer, Čarls Tejlor, Majkl Sandel i Majkl Volcer. U zaključnim napomenama rada se daje kritička ocena teorijskih dometa komunitarističke političke teorije i razmatraju se mogućnosti njene praktične političke aplikacije.

Rad nudi sociološko-politikološku analizu parlamentarnih oblika koji su bili prisutni u novijoj istoriji Srbije (i Jugoslavije), pri čemu se pažnja fokusira na epizode „dvodomnosti“ u našoj parlamentarnoj istoriji, odnosno na analizu pojave dvodomnog parlamenta u našem institucionalnom životu. Pažljivo se analiziraju epizode „dvodomnosti“ u našoj novijoj institucionalnoj istoriji i izvlači se konačan zaključak o (ne)prijemčivosti ovog institucionalnog oblika na konkretnoj društvenoj podlozi srpskoga/jugoslovenskoga društva.